dragisa-terzic-arilje-maturanti
FOTO: MEDIA CENTAR / PROMO
Magazin

Dragiša Terzić, predsednik SO Arilje: Kako mi je palo na pamet da se uvalim klincima na matursku ekskurziju?

Zamišljam da sam Dragiša Terzić, predsednik Skupštine opštine Arilje. Friško venčan za mladu Ivanu, takođe zaposlenu u Opštini.

Visoke škole nisam završio, samo osnovnu i onda vanredno za metalostrugara. To mi, kao što vidite, nije zasmetalo da se dokopam vrlo važne pozicije, kao i dva udobna sedišta u autobusu koji je vozio maturante ariljske gimnazije na sever Italije, sedam dana.

Odavno sam svestan da živim u Srbiji i zato mi nije padalo na pamet da ulažem u svoje obrazovanje. Vanredno sam završio zanat da me opozicija i mediji, kada sednem u kožnu fotelju, ne bi prozivali da sam polupismen i neškolovan.

Guzica mi je uvek bila osetljiva na tvrdo, tako da sam brzo shvatio da joj moram obezbediti meku, udobnu, veliku fotelju. To sam postigao tako što sam promenio nekoliko partija, počev od DS preko G17 plus, PRS (Pokret radnika i seljaka, koju sam uzgred sam osnovao, ali to ne znači da treba da budem u njoj doveka, posebno ako od nje nemam koristi). Sada sam koalicioni partner SNS. I kao što ste pročitali predsednik Skupštine opštine Arilje.

Kako mi je palo na pamet da se uvalim klincima na matursku ekskurziju?

Jedno veče dok sam sa suprugom Ivanom nešto pričao gde bismo mogli da otputujemo na medeni mesec, pozvao me direktor škole, pričao o nekoj donaciji za školsku salu i tad je spomenuo da ide sa maturantima na ekskurziju, kao vođa puta, iako su za to zaduženi razredni starešina i neki profesori.

Tada me je pitao, onako iz zajebancije: “Jel bi možda išao ti sa Ivanom u Italiju, ima viška mesta?”

Ja bez razmišljanja odgovorio: “Može, što da ne. Samo nam nađite neka dobra mesta, povraćam kad je pozicija loša!”. 

I tako su nam našli dva vrlo udobna mesta, Ivana sela do prozora da posmatra krajolik, ja iza šofera, jer bitni ljudi uvek sede u prvim redovima, a ja sam, majku mu, bitan ljud.

Odatle sam taman mogao da mašem đacima koji su ostali na parkingu, jer nisu imali 400 evra za ekskurziju, a gratis mesta im direktor navodno nije ponudio. To sam saznao pre polaska autobusa, ali nije mi padalo na pamet da izađem iz njega i ustupim svoje i Ivanino mesto. Uostalom, Ivana bi poludela, već se tagovala na fejsbuku da putuje u Italiju. Znate kako je to sa ženama! A i kako bi oni krenuli bez kofera i stvari? Dok bi se vratili kući i spakovali se, već bi izgubili dva sata od ekskurzije. Možda nemaju ni pasoš.

A dva sata je mnogo, vidite kako su se maturanti odmah pobunili i brzo javili medijima u Srbiji da su menjali nekoliko puta autobus zbog kvarova i da im je pola ekskurzije prošlo u presedanjima i guranju autobusa.

Ja nisam gurao, jer nisam pošao da se umaram, već da se odmorim. A i mladi su to momci, puni snage, nek guraju! Moja kičma se već ulenjila. Od kad sam seo u fotelju, nisam se pošteno savio, osim kad sam morao da bi je zadržao.

Čujem da me u Srbiji prozivaju kako sam se deci uvalio na ekskurziju sa suprugom. Pa, šta je trebalo da radim? Da kradem iz opštinskog budžeta i službenim autom idem na medeni mesec? To bi bilo krajnje neodgovorno! Vučić kad bi to čuo, odmah bi me izbacio iz Skupštine!

Ja sam se vodio njegovim primerom, budi uvek sa svojim narodom, i u dobru i u zlu, i ja sam bio sa svojim narodom, ovom divnom decom, maturantima, našim ponosom i dikom ariljske opštine.

Ja znam da je njima čast što je predsednik Skupštine Opštine krenuo sa njima na najvažniju ekskurziju. Kad bi se o njima ovoliko pisalo, da ja nisam seo sa Ivanom u taj autobus? Nikad! A vidite da mladi vole da su u žiži javnosti. Jednog dana će prepričavati svojoj deci kako su bili na maturskoj ekskurziji sa predsednikom SO…

Kada nismo stajali da bismo se Ivana i ja osvežili i olakšali, sve ostalo vreme davao sam deci savete kako da uspeju u životu bez mnogo truda. Pričao sam u mikrofon da me čuju i oni u šaragama. Bili su puni pitanja i ja sam pokušao da im odgovorim na sve nedoumice, posebno na onu kako prestaneš da se rumeniš iako si se srozao sebi do gležnjeva. Bilo je to pomalo filozofsko pitanje, ali nekako sam se izvukao. Naučio sam majstorski da se vadim na sednicama SO.

Čujem da je direktor dao ostavku. Kakav ishitren potez. Ko još daje ostavku dok je u prelepoj Italiji? Nešto je sigurno usrao, pa ne može se da se nosi sa tim.

Đaci stižu danas, Ivana i ja ćemo ostati još koji dan. Ne bih podneo da se autobus ponovo pokvari, pa da opet sedimo satima i iščekujemo hoće li ga klinci dovoljno jako pogurati.

U svakom slučaju, vrlo sam srećan. Bila je ovo maturska ekskurzija koju nikad nisam imao, jer se nikad školovao nisam, ali šta sad. Važno je da jednom odeš, a kako i s kim, i na čiji račun, to nije važno.

Planiram da organizujem neki svečani prijem iza nedelje, da malo zaboravimo na kvarove autobusa i direktorov ishitreni otkaz. Pozvaću i one đake koji nisu mogli da idu, jer im roditelji rade za minimalac. Sve ih razumem, ja jedva spajam kraj sa krajem od opštinske plate. Daću im rokovnik i hemijsku.

Čuo sam da je među njima bilo nekih vukova, ne znam šta je to, valjda kidaju kad uče. Njima ću reći da prestanu dok nije kasno.

Ne plaši mene „tvorac“ Mitrović, već država i ljudi koji su to od njega stvorili!

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

U ovom polju je oglasni blok koji može izgledati napadno i ružno. Ako uzrokuje loše iskustvo, izvinte zbog toga. Privremenog je karaktera Skrolujte ispod za još tekstova. 
loading...

Share Follow Tweet Share Share