Poređenja su korisna, opasna, podmukla i uglavnom nestvarna, takoreći, lažna slika stvarnog sveta u kojem živimo.
Ne mešati babe i žabe imperativ je najbliži objektivnoj, jasnoj i lako razumljivoj suštini.
Naime, posle tihog negodovanja godinama unazad, višemesečnog nešto agresivnijeg pa do posete predsednika države okupljenima ispred Nekog Ministarstva u Nemanjinoj ulici i preagresivnog nastupa građana/ki oštećenih’ zbog stambenih kredita u švajcarskim francima’ u medijima, javnost je saznala svašta.
Od svašta, pola iznesenih podataka jednostavno – nije istina!
U vreme kada su kupovali kreten… pardon, nekretnine (neizostavna napomena je da se nisu svi spasavali podstanarskih kirija, nego ima i onih koji su sticali nekretnine iz drugih, inih razloga što nije nezakonito, čak ni nepravedan pokušaj ulaganja, recimo nasleđenog, ređe pošteno zarađenog novca), u to vreme na rizik od situacije u kojoj će se naći desetak godina kasnije upozoravali su (ih) tadašnji guverner NBS, monetarni stručnjaci, ekonomisti, bankarski savetnici.
Dakle, bili su upoznati s činjenicom da je bolje da sjebu sve ostale plaćanjem povoljnijih kredita, kao zajebali su nekoga, čitaj: ove glupe u evrima i dinarima: i momentalno mi se jasno ukazuje slika samozadovoljnih novih stanara zgrade u kojoj će, po rodoslovu vlasništva, zauvek biti pitani za išta u vezi sa bilo kakvom zajednicom, Udruženjem stanara najpre. Ni da zamislim ne mogu, eto dotle je prelilo…
A misle da su nekog svojom pameću, dovitljivošću, ‘dobrim’ savetima i vezama zajebali nekoga.
Realno, jesu, priznajem.
Sve nas.
Otplaćivaćemo njihovu pohlepu u vrednosti više od 3.600 evra po glavi takoreći stanovnika narednih xy godina, banke iz svega izlaze pošteđene i neoštećene zahvaljujući Neronu i njegovoj kampanji da Neron i ostane sve dok poslednja drvena kuća u predgrađu Rima u kojem su se namnožili vernici hrišćani ne bude do temelja spaljena, jer on netalentovano s jednog og sedam brda i dijagnostičkim užitkom svira liru, dakle taj Neron, odlučio je da jedan od smrtnih grehova, Englezi kažu ‘greed’, poturi osiromašenom narodu kao obavezu prema drugom (čitaj: bilo kojem) delu naroda, doduše, na nivou statistiške greške.
No, ima jedan deset puta veći broj i milion puta važniji i više zabrinjavajuć podatak da ovaj i Uskrs i 1. maj, Međunarodni praznik rada, vremenski blizu i ideološki svetlosnim godinama daleko, u Srbiji dočekuje i 150.000 samohranih roditelja i 800.000 dece na ivici siromaštva.
Vrlo često i iz mnogo razloga one/i su bez posla, primanja, alimentacije, socijalne brige, podrške roditelja, prijatelja, okruženja, novca za tih desetak jaja i farbu, o ‘bogatoj’ trpezi da i ne govorim…
Pozivaju ih u goste iz sažaljenja, često nesvesno, čak i najbliži, iako su samohrani roditelji stene s kojima ne želite da dođete u sukob, to ponajmanje, jer su, ako sve nabrojano nedostaje (a često je tako), u pitanju jake/i, osvešćene/e, odlučne/i persone. Veliko P, Persone.
Ne, ne želite, sigurna sam. Ne pokušavajte sami kod kuće.
Ok, Vrhovni, šta ćemo sa samohranim roditeljima i gladnom decom, praznici su…?
Ako ‘švajcarcima’ i njihovoj odluci da budu pohlepni, legitimno verifikovanom istinom oličenom u ‘lex specialis’ po hitnom postupku, suprotstavimo činjenicu da za neku tamo za mnogo toga uskraćenu decu nema ničega što čak i podseća na povlasticu, makar to bila deset posto snižena cena udžbenika, ekskurzije, školskog pribora, šta god, bar malkice kao pružena ruka, kao znak da ih vlastodršci primećuju, da nisu manje vredni, da nisu krivi ni za šta ni u porodici, ni u državi, da ne treba da se porede i da gledaju svoja posla, je l’ to glupo ili bespotrebno pitanje?
Mislim, je l’ statistika može da poredi dva društvena sloja, dve socijalne grupacije, dva potpuno različita ‘jedan puta deset puta osam’ podatka, a da pritom prednost rešavanja problema u kojem su se našle sve marginalizovane skupine prednost da bogatijim, moćnijim, uticajnijim, a najpre onima koji vladaju svetom love – bankarima?!
Na moj, tvoj, naš račun, a sve u sredini formata A4, naslovljeno sa ‘U ime države…
Statistika i poređenja, dve na smrt smrtne istine, ah, ništa novo!
‘Hej, mačko, idemo sutra u planinu, aj…’
‘Nema šanse, nema ko da čuva klince…’
‘Draga… šta radiš? Aj’ na kafu kod mene, bleja s klincima…’
‘Joj, ne mogu, idem sutra u Beč s ekipom…’
‘Majko, šta ćemo da radimo do kraja raspusta? Dosadno je malo, znaš…’
‘Gledaćemo glupe, smešne filmove, ulažem palačinke i kokice, ok?
‘Jeeeeeaaaa… Živela Maika!’
Osim očiglednosti s kojom se ‘duboka država’, a čak i to u Srbiji zvuči smešno, ozbiljno poigrava jer jednačinu ‘kreditni švajcarci pomnoženo sa samohrani roditelji’ medijski potencira u par dana, izvršna vlast relativizuje oba problema, ponižava sve svoje građane/ke koji ni za ove praznike Božje, a radničke, neće moći niti gde da odu, niti ovde mirni, siti, veseli da ostanu.
O bezbrižnosti i sreći, ‘u krugu porodice’ mantrama, pečenju i kolačima bolje da se ćuti, kad već osim razmetanja nema šta da se (po)kaže, popije i pojede.
A najčešće nema.
Jer, laž je zavodljiva, ali smrtno glupa.
I ima je u bezbroj primera za one koji vide iza ogledala i statistike.
6 frustrirajućih scena koje će nas dočekati na svakom srpskom šalteru
Dodaj komentar