salter
Magazin

6 frustrirajućih scena koje će nas dočekati na svakom srpskom šalteru

‘Sva potrebna dokumenta, račune, priznanice, potvrde, uverenja, izvode spremila sam veče pre okršaja sa šalterima. Ujutru sam ustala pre Sunca, popila sve lekove plus jedan za smirenje i krenula u pakao ‘javna služba – lepa družba’. Iako svesna svoje savesnosti i redovnih plaćanja, odgovorna i upoznata sa zakonom, deo želuca slutio je da neće baš sve biti nit’ po zakonu, nit’ po redu, nit’ normalno’.

Zu je bila u pravu. Kad me istog popodneva pozvala da mi prepriča kako je bilo, u toku razgovora koji je na kraju pokušao da prekine provajder, jer sat vremena, jer možda neće/mo da platimo, morala sam da popijem lekove za čir, anksioznost, depresiju i spavanje, sve zajedno u dva gutljaja.

I tebe to čeka, draga/i moj, pre ili kasnije. Šalterske aždaje i vatra koju gasi jedino bezobrazluk ravan njihovom. Je l’ mora tako? Mora. Ovo je Srbija, jbg.

Fond za socijalno osiguranje

Od pet šaltera rade dva. Gužva, vrućina, higijena na minimumu, narod ponizan. Moli za ono što mu pripada. Iza stakla dve napujdane ološkinje, nesrećne zbog ko zna čega.

– Izvinite, je l’ ovde treba da predam za izlazak na invalidsku komisiju?

-Ovde, ovde, ali… nemate sve, idite na  4. sprat, pa u qoirjgšqeirthgqwiertjgworgj, pa kad prikupite sve to, dođite – odgovara mlada, namunjena, za noćni provod našminkana klinka.

– Ali ne znam kad radite ovih dana, a meni je hitno, izvinite…

– Kad sakupite papire, dođite. Radimo još dva dana ove i dva dana sledeće nedelje.

– Šta da kažem poslodavcu, nemam više slobodnih da…

Tras. Drveni ram da nas razdvoji od prava, pravde, a najpre zakona.

Fond PIO, s preporukom, sprat četvrti, lifta bez, teško pokretna i lično

– Dobar dan, rekli su mi…

– Ko vam je rekao? Šta me briga šta su vama rekli, kad mi to ne radimo!

Predebela službenica s punim ustima proje i jogurtom pored.

– Pa koga da pitam i gde da idem, pobogu? I kako vas nije sramota da tako razgovarate?

– ‘Ajde, ženo, izađi, rekla sam ti šta sam imala…

Kao slučajno, Zu torbom s dokumentima zakači čašu jogurta, svet se razlije u milion belih flekica i… izađe. Deo psovki za sobom je čula, deo prepustila redu iza.

Nacionalna služba za zapošljavanje

Pred jednim od tri postojeća šaltera, Zu par minuta gleda kako samo jedan radi, pada joj pritisak i šećer, želi samo informaciju.

– Izvinite, gde mogu da proverim…? –  pita klinca, hipster stajl, al’ učinkovitost u srednjem veku.

– Šta si, bre, ti umislila, da smo svi ovde ludi da čekamo? – saglasan je red iza, horski…

Zu ćuti, čir se buni.

– Idite u 101, prvi sprat, desno.

– Hvala, doviđenja.

Na osmom stepeniku se okrene i u lice čekaonici drekne…

‘Jebem vam oca i narav glupu, podaničku i jadnu!’

Zu, prkosna do smrtA.

Prvi sprat, desno

– Dobar dan. Uputili su me kod vas da proverite ovaj…

– Dajte mi papire.

Tačno 27 minuta zaposleni kojeg plaća izlazi, ulazi, telefonira, kucka sms, ne jebe ni dva posto što zbog pada šećera, glupa bolest, Zu počinje da se znoji i drhti. Ćuti, usta su joj suva za pristojan razgovor. Heftalica teška kilogram joj je preblizu, razmišlja da ga odrobija, tek…

– Gospođo, mi možemo da zamolnicom tražimo dokaze o uplati staža, ali je ipak bolje da vi poslodavca  tužite sudu…

Osim zverskog smrada u premaloj kancelariji, oseća se i uticaj (čitaj: pristupnica vladajućima) neprijatan zadah državnih službenika koji rade koliko i kad i kako hoće bez odgovornosti i kazne.

– ‘Oću, kako da ne, ahahaha… Zajebavate me? Vi možete, al’ nećete da se zamerate ili radite svoj posao, šta od toga, ŠTA? I šta radi fotografija predsednika države na zidu?! Šta radi, aman?! Hvala, luđi ste nego što sam ikad sanjala. Doviđenja.

Kaže Zu da je uz pomoć promaje i sopstvene (a male, znam) snage, otkinula nekoliko komadića maltera oko štoka vrata kad je izlazila. Smejem se, a povraćala bih.

Pošta

Red od ulaznih vrata, Srbija na dividendama, cirka deset evra. Devet šaltera. Dva u funkciji. U redu majke s decom u bebećim kolicima, ljudi u invalidskim kolicima, bake sa staračkim štapovima, trudnice, biznismeni, srednjoškolci…

Kako u ovom redu nema zaposlenih u javnim službama?, pita Zu poznanika. Mora da si luda, lujko, pa gde si videla da oni ikad igde čekaju u redu?! Svašta s tobom!

Svašta s tobom!

Zu je sledeća. Kako prilazi šalteru, tako sve vidi jasnije… Nokti izgelovani, frizura prenapučena, šminka plač majke Božje za pola dva danju, dekolte predubok, jer su sise prevelike da ih obuhvati ‘uniforma’, dva mobilna telefona da se detetu da savet gde je i kako da podgreje ručak i mužu da kupi jaja za Uskrs.

– Izvolite?,  tri minuta kasnije.

– Ako ja vas sada uhvatim za frizuru kroz ovaj polukrug za obraćanje i olupam vam čelo o drveni nastavak šaltera, šta će da se desi?

– Je l’ vi to meni pretite?

– Aha. Najvolim da čekam slušajući o vašim punjenim paprikama, pa možda i vama pomognem, ipak je bolnica mirnija od nemirne tinejdžerke, a?

– Recite, šta vam treba?

– Osim milion dolara u kešu meni i druga šminkerka i posao vama, samo da platim račun… Hvala.

Zu mi je još ispričala da su je uputili na još tri javna, državna šaltera, ali da joj je život danas bio miliji od smrdljivih čekaonica.

Jer, život je jedan, a šalteri za one ispred njih kazna bez zločina.

E, moja Srbijo, nije tvoj problem sistem, nego ljudi koji ga čine.

A ljudi…

Za garantovanu platu, bolovanja, odmore, povišice, privilegije… ljudi su spremni da budu zveri. Srećete ih svakog dana, ali niste Zu da bar probate da se pobunite za ono što vam pripada.

Zato su šalteri postali crvena linija dostojanstva u Srbiji.

S obe strane plastičnog stakla.

9 stvari koje će učiniti svaki rob nametnutih društvenih ubeđenja u Srbiji

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

Maj Brit

Maj Brit

Radoznala. Glasna. Nikad u gomili. Nenaoružana. Slobodna. Nastrano na strani slabijih.
Žena, mama, novinarka, levičarka, aktivistkinja, feministkinja, opsesivno kompulzivna i opasno sigurna u to sve.

Dodaj komentar

Klikni da komentarišeš