Srbija je u poređenju sa ogromnim državama prilično malena zemlja, ali velikog srca i velikih kulturoloških različitosti. Mnogi sanjaju o dalekim putovanjima, ali ne može se poreći da je gotovo podjednako zanimljiva avantura obilaska sopstvene zemlje i učiti o običajima svog naroda. Ako ni zbog čega drugog, onda da bismo više voleli i poštovali sami sebe.
Takođe, zauvek će biti smešno slušati razgovor čoveka sa krajnjeg juga Srbije i rođenog Subotičanina ili recimo Ere i Lale. Isti jezik, ali različiti mentalitet. Lepota Srbije je između ostalog u tim sitnim, ali duboko ukorenjenim razlikama.
Portal gradskeinfo.rs piše da “svaki građanin Srbije vuče neki stereotip” u zavisnosti od toga “gde je imao sreću ili nesreću da se rodi i živi”.
– Tako za Beograđane kažemo da su umišljeni, Piroćanci su škrti na parama, u Vranje nema laganje, a kakvi su Novosađani? – pita se novinar koji po svemu sudeći živi u ovom gradu.
On ističe da Novosađane pre svega razlikuje “kulturološka nadmenost” koju ni sami ne mogu poreći, iako im se možda ne dopada da ih drugi tako karakterišu.
– Konkretno, sve one koji nisu izvorni Novosađani nazivamo dođošima, i ne propuštamo ni jednu priliku da napravimo tu razliku između njih i nas. Za njih se pretpostavlja da nisu dovoljno kulturni i obrazovani, te da su svu nekulturu koju vidimo na našim ulicama doneli upravo oni – navodi autor teksta.
Ko su ti, istinski, pravi Novosađani?
Postoji jedna priča o Lali koga je zaustavio saobraćajni policajac i uredno mu zatraživši dokumente upitao ga kuda je pošao, na šta mu Lala odgovori: ”Ma ja idem di ja ‘oću!”
”E sad neću ni kako ja hoću” – Svakako je teza koja najbolje oslikava naš pobunjenički mentalitet i inat koji nas krasi za zericu više nego stanovnike drugih gradova, piše autor.
U Novom Sadu je sve nekako sporije…
Autor satirično objašnjava zašto je Novosađanima sasvim normalno da kasne na ugovoreni sastanak.
– Čak i sat na Petrovaradinskoj tvrđavi kada malo zahladni počne da kasni sa prikazom vremena, a kako nećemo i mi. Za sve se ima vremena, a i ako se zakasni nije greda, što bi rekli Novosađani – pišu Gradske info.
Navodi se i da, ukoliko pitate Novosađane, to i nije preterano loša osobina, ali da onima koji su „konstantno u trci sa vremenom“ to može biti „trn u oku“.
– Ipak, mi kao građani sa izrazitim osećajem za kulturu znamo da je opravdano kasniti petnaestak minuta, i toga se veoma pridržavamo! – ističe ovaj Novosađanin.
„Olajavanje i pametovanje“ omiljeni hobi
Autor je ustanovio da su Novosađani „pomalo umišljeni, flegmatični kada se radi o tuđem vremenu, prilično tvrdoglavi i kritični“, te smatra da je krajnje vreme da „postanemo i samokritični i priznamo ove odlike i sebi i drugima“.
– Ipak, to ne znači da ćemo se promeniti. Olajavanje i pametovanje kako bismo mi nešto bolje uradili od drugih i dalje će ostati omiljeni hobi koji nas suštinski razlikuje od Beograda gde ljude ni ne zanimaju tuđi životi – podvlači pisac članka.
On na vrlo slikovit način piše o mentalitetu svojih sugrađana, srećan jer su i dalje odnosi među ljudima bliski, jer su Novosađani i dalje okrenuti jedni ka drugima.
– Bilo kako bilo, držaćemo se ovoga našeg laloškog stila života uz sve mane koje nas krase, jer to je jedini način da odnosi između naših sugrađana potpuno ne zahladne i da se komšija zanima za komšiju, makar se ta zanimacija svodila samo na to šta mu je u kesi kada se vraća iz prodavnice – zaključuje autor teksta na portalu gradskeinfo.rs.
Šta mislite, koliko je autor bio u pravu sa opisom Novosađana, njihovih vrlina i mana? Šta biste vi dodali prilikom opisa mentaliteta svojih sugrađana?
Ne bih ja rekao da ovde u Srbiji ima velikih kulturnih oscilacija. Onaj koji je iz Subotice ili Vranja će uvek sebe zvati Srbinom a i razlike u mentalitetu se najviše odnose na one iz grada i one iz sela, a to može biti bilo gde.