Magazin Novi Sad

Neverovatne priče dvojice Novosađana mesecima zarobljenih u indijskom karantinu

kristian al droubi

Novosađanin Kristian al-Droubi od februara se nalazi u Indiji zaglavljen epidemiloškom situacijom. On je sa svojim prijateljem Aleksandrom otišao u Indiju zimus i planirao je da ostane tamo do maja. Naime, ovaj novosadski performer već duže vreme svake godine sa najavom prvih pahulja odlazi u ovu azijsku državu i tamo provodi nekoliko meseci do proleća radeći sa tamošnjom decom.

Međutim, ove godine, njega i još četrdesetak naših građana, tamo je zatekla korona. Jedna od najmnogoljudnijih zemlja na svetu brzo je preduzela mere opreza kako bi se veliko i gusto naseljeno stanovništvo zaštitilo od novog virusa. Tako je odmah sproveden strog i dug karantin, a Kristian i Aca su bili prisiljeni da ga proživljavaju usred džungle na farmi udaljenoj pedesetak kilometra od Bengalora.

Iako većini nas Indija zvuči kao egzotična zemlja prepuna neobičnog životinjskog i biljnog sveta, međutim, prema Kristianovim rečima, veći deo tog prirodnog sveta može da vas ubije. Kako na stoički način preživeti u nepoznatim okolnostima i u stranoj zemlji, Kristian objašnjava da je sve stvar psihe i da se mora uspostaviti odgovarajuća rutina.

– Svakodnevnica i rutine su se menjale. Kada je krenuo karantin u martu, prva četiri meseca su bila striktna i nismo mogli da izlazimo sa farme. Ja sam malo poremetio moj dnevni ritam. Išao sam na spavanje u pet ujutru. Već sedam meseci nisam legao pre pet ujutru, možda jedanput-dvaput. Celu noć nešto pišem, čitam… Recimo, pratim političku situaciju u Srbiji, gledam neke dokumentarce, uglavno gledam neke emisije, pišem neke beleške… Možda ćemo od toga napraviti neku knjigu kasnije. Vreme koristim za te neke intelektualne aktivnosti. Imam dosta vremena za čitanje – priča Kristian, a prenosi Blic.

“Zatvorski sistem”

On je objasnio i da je stvorio svoj “zatvorski sistem”. Kaže da mu je zatvor najpribližnija referenca za karantin s tom razlikom da zatvorenici znaju kada mogu da se nadaju slobodi dok u karantinu imate samo neizvesnost i to je ono što čoveku najteže padne.

Međutim, iako je situacija psihički zamorna, Kristian je uspeo da se ukalupi u dnevnu rutinu koja mu pomaže da sačuva “zdrav razum”.

– Ustanem negde oko 12.00 ili 13.00 sati, onda odradim jednu seriju vežbi. Da li su to sklekovi, da li je to joga ili šta god – bitno je samo da je fizička aktivnost. Onda ide doručak. Pošto kuvamo napolju, na vatri, nekad nam dosta vremena odlazi na to. I onda smo razvijali seriju nekih dodatnih aktivnosti u smislu obrađivanja zemlje kad smo shvatili da će karantin možda da potraje i da ne znamo šta ćemo za hranu – onda smo počeli da uzgajamo našu hranu. Obrađivali smo tu baštu, tamo ima dosta zemlje, ali nije baš plodna. Mi smo svašta zasadili, pošto smo našli neko seme na farmi, međutim, jako malo toga je rodilo.

Onda smo krenuli da pravimo neku našu kuhinju napolju pošto nam je vlasnik u nekom momentu rekao da možda nije pametno da dolazimo u drugu kuhinju gde su oni zbog meštana. To je bio najgori deo karantina. Pa smo tu onda pravili kućicu na drvetu, pravili smo neku otvorenu kuhinju, pravili smo peć na drva koja se koristi u Srbiji od blata i slame.

U nekom trenutku smo krenuli da smišljamo šta sad možemo da uradimo da nam vreme prođe. Tako da su preko dana uglavnom bile te neke fizičke aktivnosti, od gradnje nečega do skelekova, trbušnjaka, itd. A uveče druženje, nas dvojica na farmi pratimo dokumentarce, kakva je situacija u Srbiji, šta se dešava sa koronom. Više neke intelektualne aktivnosti – ispričao je Kristian.

Ksenofobični lokalci

Ono sa čim se treba na neki način izboriti je i nepoverljivo lokalno stanovništvo koje se plaši belaca i pogotovo sada u stanju svetske pandemije pribegava ksenofobiji.

– Nismo mogli da izađemo, nismo znali da li će da dođu ti neki seljaci da nas teraju sa farme jer su se oni jako uplašili. Oni se i dalje boje belaca. Jednom kada sam išao autobusom do grada u nabavku, seo sam u autobus pored nekog čoveka, imali smo maske, i on mi je objašnjavao da sednem prekoputa bilo je više mesta, ali je tamo isto neko sedeo i svejedno mi je gde ću da sednem.

Pravio sam se da ga ne razumem i nisam reagovao. Posle nekog vremena, pošto je vožnja trajala nekih sat vremena on je zaspao i naslonio glavu na moje rame. Meni je to bilo smešno, prvo me teraš, a sada zaspiš, još samo da sam ga zagrlio – ispričao je Novosađanin.

On je dodao da lokalno stanovništvo ume da bude i skeptično prema belcima, ali istovremeno i ljubopitljivo pa se trudi da ih izbegava. Međutim, zanimljivih situacija je bilo čak i sa medicinskim osobljem.

– Lokalno stanovništvo mi slabo viđamo. Šetamo iza farme ponekad, a tamo kreće neka divljina i tamo je neki kamenolomi gde vade granit i tu su sela. Uglavnom su skeptični, neki se pokrivaju, vidim da se boje. Ja gledam da izbegavam susrete.

Dešava se nekad kad dođem u selo da krenu da me ispituju, ali ja gledam da to izbegnem, jer ne želim da me ispituju ko sam, šta sam i odakle sam. A opet znam da moram da budem ljubazan, jer ne želim 100 nekih seljana da natovarim na vrat. Ali tu gde smo, već smo navikli na nas. Znaju ko smo.

E sad kad odemo u grad, malo je drugačije. Urbana sredina. Tu ima i drugih belaca, ne mnogo, jer generalno nema više toliko belaca u Indiji. U radnjama se plaše. Pre neki dan u prodavnici, kad sam platio, prodavac je krenuo da se šprica po rukama nekom hemikalijom kao lud! Jednostavno, oni se boje i šta ja sad njima da radim. U gradu je drugačije.

Kada je bio taj najduži karantin, poslali su lekare, njih šest, da nas pogledaju. Ti lekari su stali kao ukopani i nisu hteli da nam priđu. Jedan je prišao drhteći i prislonio steskop na mene. Eto kao pregledali su nas i otišli. I oni se navikavaju na novi virus kao i u Srbiji. I oni se plaše i niko ne zna šta je to i sve je konfuzno. Nose maske, uglavnom su Indusi mnogo disciplinovaniji nego ljudi u Srbiji.

Međutim, oni preteruju u nekim momentima. Na primer, nose masku dok su sami u kolima ili dok voze motor, a sami su na putu. Meni je to preterano i nema smisla, ali puno toga meni u Indiji nema smisla i o tome ne vredi ni pričati – priča Kristian.

Slonove teraju petardama

Možda floskula “živeti u skladu sa prirodom” zvuči lepo, ali kada ista ta priroda može da vas ubije onda prestaje da bude toliko zanimljivo. Za nas je slon interesantna životinja koju možemo da viđamo u zoo vrtu, a za Kristiana je susret sa ovom golemom životinjom znači smrtnu opasnost.

– Pošto sam već boravio u Indiji više puta, bio sam i u Nepalu, u toj njihovoj džuungli, pa sam imao prilike da se upoznam direktnije sa tim nekim divljim životinjama, ali nikada na ovaj način. Na pet kilometara od naše farme kreću te šume gde obitavaju divlji slonovi. Pre nego što će krenuti karantin, nama je došao slon na farmu. Ova država Karnataka je najbogatija tim divljim životinjama. Ima dosta rezervata.

Nažalost, gradovi se šire i uništava se priroda. Te jadne životinje imaju sve manje prostora. Slonovi su veliki, njima treba puno hrane. I onda se desi da ti neki slonovi zalutaju. Oni generalno izbegavaju ljude, ali u nekom momentu, više nemaju gde – kaže Kristian.

A kada slonovi ili bilo koje živoinje iz džungle pobegnu van svog sveta i krenu u naseljeno mesto – to je već posebna priča.

– Desilo se da je jedan slon zalutao na glavni put i onda su ga ovi seljaci terali petardama. On je zalutao I krenuo na našu farmu. Vlasnik je čuo da se tamo na glavnom putu nešto dešava i krenu je da vidi šta se to dešava. Kako je krenuo da silazi, video je kako mu slon trči u susret. Čovek se presekao!

Lepo je videti slona u zološkom vrtu, dati mu malo kikirikija, ali divlji slon je najopasnija zver u džungli. On može da izgazi čoveka za minut ili da ga napode kljovama. Uglavnom, vlasnik farme je potrčao nazad na farmu i sakrio se. Slon je ušao na imanje i njuškao tu okolo, obišao oko kuhinje i otišao – kaže Novosađanin.

Kristian priča kako od slonova tu ima i drugih životinje koje su podjedanako opasne.

“Ovo je divljina”

– Kad smo se ovde stacionirali, tek smo vremenom počeli da shvatamo šta se tu dešava. Tu ima kobri, ima i još otrovnije zmije od kobre – ta zmija se zove krajt. To je jedna od najotrovnijih zmija na svetu. Često je viđamo, ima ih koliko hoćeš.

Takođe, ima i ovih bezopasnih zmija kao što je redsnjek, vajper… Jednog dana se pojavio i piton, zato što na jednom delu farme imaju zečeve i kokoške. Takođe, su imali štence, pa su se tu navadili lepoardi. Leopardi dolaze često i uglavnom odnose pse. Evo, sad nam je nestao treći pas. Malo – malo pa neki nestane. To su mali, slabi psi koji ne mogu da se nose sa leopardima, a mužjak leopard u Indiji može da ima oko 90 kilograma, a ženka do 70 – ja imam 90 kilograma pa sad zamislite! – opisao je Kristian.

Petarde su vid zaštite od divljih životinja, ali kaže da je i to nepouzdano i neizvesno. Međutim sada posle toliko vremena provedenog u Indiji , takva vrsta divljine postala mu je normalna. Ono na šta će mu trebati vremena da se navikne je – Novi Sad kada se vrati.

– Uveče, negde oko 21-22 sata, ispalimo 5-6 petardi i životinje se plaše. Ali to je sve napeto. Jedno veče dođe leopard, drugi dan žen nađeš pitona obmotanog oko zeca. To je ovaj indijski piton, koji ne raste mnogo, može biti dug do 5 metara, ali retko se nađe tako velika zmija. To je divljina.

Čak su se i panteri pojavili za koje se mislilo da su istrebljeni, ali se pojavilo par komada. Panter je u stvari leopard samo sa tamnijim pigmentom. Majmuni nam dolaze često i kradu stalno, bacaju kamenje po krovu – prave majmunarije. Ima I medveda. Ima 6-7 vrsta zmija. Ima mnogo ptica koje su neverovatne. Mnogo sorti papagaja. Tu je vodomar.

Mi smo se već navikli, ali moraš znati dobro da funkcionišeš u džungli. Nije to kao da si u Novom Sadu pa odeš na Frušku goru. Ali poenta mi je da mi je ovo sada normalno. Ja ću sad morati da se navikavam na Novi Sad. Pričala mi je drugarica kako su se u Srbiji pojavili komarci i izujedali su je. Ja ovde imam 50 ujeda komaraca na dan. Jednom sam stao na divlju osu i ubola me je za mali prst na nozi. Čekao sam da to otekne, ali se ništa nije desilo. Tako da mislim da sam već toliko navikao ovde kad svakodnevno imam 50-60 uboda raznih buba. Ima tu i larvi, ali nisu larve nego kao gusenice su se pojavile koje kad ti prođu preko kože ostanu plikovi. Ima svačega i treba biti oprezan. Ima raznih paukova, ima 5-6 vrsta guštera, neki su otrovni. Otrovnih žaba…

Ja nisam biolog i ne znam šta je šta. Uglavnom se trudim da ne prilazim životinjama nego da ih fotkam pa se posle raspitujem koja je životinja pa onda proučavam o čemu se radi – objasnio je Novosađanin.

“Nedostaju mi i čvarci”

Iako će posle toliko vremena provedenog u Indiji morati da se navikava na Novi Sad, ovaj svetski put ipak kaže da mu nedostaje Srbiji, a prvenstveno porodica.

– Svašta mi nedostaje. Nedostaje mi prvo moja familija, moji prijatelji. Nedostaje mi moj Novi Sad. Nedostaje mi hrana, pošto ovde neke hrane nema. Recimo, da odem na Futošku pijacu pa kupim kozji sir ili ovčji sir, pršutu… Čvarci mi nedostaju. Rakija mi isto nedostaje. Ajvar isto i ta neka kuhinja sa punjenim paprikama, sarmom, pečenim piletom i sva ta hrana koju mi inače jedemo. Ali kažem, na prvom mestu – ljudi – priznaje Kristian.

Kristian za kraj ističe da nema dalekosežne planove, ali celu ovu avanturu možda jednog dana pretoči u knjigu. Svakako mu je prva stvar na pameti kada se vrati u Srbiju da nađe posao od kog će moći da zarađuje.

– Ja trenutno ne planiram ništa duže od nedelju dana. Zato što se sve menja. Kad budem došao u Srbiju, tad ću planirati. Pošto se ja bavim pozorištem, a to sad sve stoji i prelazi se na neku onlajn verziju. Mislim da ne možemo zauvek sedeti po kućama nego da moramo više da vodimo računa jedni o drugima. Možda se ni meni ne nosi maska, ali je neohodno.

Ne možemo ceo život da budemo uvijeni u celofan i da tako pokušavamo da se štitimo, to nije ni moguće niti je normalno. Ali možemo da ispoštujemo onoliko koliko je to moguće. Bitan je balans. Verovatno ću morati prvo da se navikavam, jer ja sad ne znam kako je tamo.

Ovde sam započeo jutjub kanal gde snimam kratke reportaže o svojoj indijskoj svakodnevnici, to radim dok sam ovde, a ne znam šta ću tamo. Prvo moram da vidim kako sad stoji posao sa pozorištem, jer moram da imam neki posao od kog mogu da zaradim. Ako ne u pozorištu, onda ću morati da nađem neki posao koji će mi donositi zaradu. Videću šta tu može da se radi, a ne šta ja želim da radim – zaključio je Kristian.

Kolumbijski karteli vrše likvidaciju onih koji prekrše karantin

12 Shares
Share via
Copy link