Nisam baš sigurna da li je dobar deo naroda odlepio jer čita medije ili nam je u genima da se zajebavamo sa novim sisama Subotićke, ritualima Elene eks Karić, vradžbinama Dalile Dragojević koja je u rijalitiju prevarila muža koji sad ima devojku u tom istom rijalitiju, da skupljamo novac za poklone za Marka i Lunu i tako dalje i tako otužnije.
Ukoliko je ovo, manje više opus naših interesovanja i kapacitet kojim raspolažemo, uključujući i unezverenost poslednjih dana oko goriva, namirnica i ostalih potrepština, onda realno nismo dobri.
Naletim danas čitajući za posao na naslov “Komšije u panici, beže od Elene Karaman ko đavo od krsta”, pa se mislim: malo našem narodu treba da se usere. Evo, već vidim otfikarene glave kokošaka koje “slučajni prolaznici” nalaze u šumi oko Elenine vile, potoke krvi koji se slivaju sve do prvih naseljenih kuća, najezdu slepih miševa, sova, glodara. Elena kažu “veštičari” i komšijama koji se šunjaju unaokolo nimalno nije zanimljivo to što se dešava u njihovom neposrednom komšiluku. Vele “gradi i hram za izvođenje rituala”.
Ne mogu nikako sa se otrgnem utisku da su slepi miševi već nastanjeni u glavama nekih ljudi.
To je, sad se disfokusirajmo sa Elene, onaj profil ljudi koji će za svako sranje u svom životu sumnjati na crnu magiju, na vradžbine, zvati babe koje “skidaju” čini, plaćati to novcem ostavljenim za nadgrobni spomenik, trganjem lančića sa vrata i ako treba vađenjem zlatnog očnjaka. Isti ti, svojom glupošću podižu rejting rijalitiju, prave haos u prodavnicama, tuku se na sniženjima, otimaju, guraju, čiste već dva dana podrume u koje su uneli brašno za minimum dve godine, zure u tuđe živote, novčanike, trsaju se da sve najbolje znaju.
Od takvih razne Maje, Ane, Mine, Dalile pune novčanike i medije gde pasulje o svojim zahvatima kao da su osvojile Nobela. Takvi navijaju na mrežama za Ruse ili Ukrajince, kao da je u pitanju video igrica. Od takvih često kreću najveća zla.
Kako se suprotstaviti?
Belim lukom i kolcem. Šalu na stranu, otići isto kao Karamanka u šumu, ne mora vila ni hram ni “klanje piladi”, ali treba diskonekcija sa medijima, mrežama, uključiti se u zvuk prirode, pesmu ptice, uhvatiti signal mira i onog “briga me bre za sve” stava. Imati kozu. Recimo. Za početak. I komad zemlje za povrće. Neku voćku. Imati slobodu, bukvalno.
A ako je ovo u rangu utopije, onda ne paliti TV, ne čitati novine. Staviti čepove za uši ili slušalice kad si među ljudima u prevozu, ambulanti, SUP-u (ovo su posebno kritična mesta). Klimati glavom ako te uhvate bez slušalica. Ne upuštati se u isterivanje pravde, pravde ovde nema. Ne upuštati se u bilo šta više od “da, da… da, da…da, da…” Ne gurati se, to je posebno važno, za bilo šta, makar ti život visio o koncu. Bolje dostojanstveno riknuti, nego ostati u životu ko agresivni halapljivi očajnik uplašen za guzicu. Ne paničiti, jer panika je zaraznija od korone, videli smo. (uzgred gde je korona?) Ne zabadati nos u tuđi život jer pazi sad, imaš svoj. Ne osuđivati ono što ne razumeš. Ne spaljivati “veštice” zato što nisu kao ti. Trčati kad god. To ti pokazuje da se sve kreće. Nestaje, prolazi, odlazi. Verovati u sebe, ne u baba vange. Navijati za mir, za ljubav, za slobodu. Ne praviti od muve magarca, jer magaraca imamo već dosta.
Zasaditi sebi svoju šumu i borovima se braniti od signala koji donosi loše vesti i istinu o tome da nismo na dobrom putu.
Marija nije dobila nove grudi za 18. rođendan i jedno veče popila je šaku lekova
Dodaj komentar