BEND Blink-182 jednom je pevao „Posao je grozan, znam“, a ako ste se ikada borili sa teskobom nedeljom uveče, verovatno ste se prepoznali u tim stihovima. Mnogi su radili poslove koji su im zagorčavali život, a korisnici BuzzFeeda podelili su neka od svojih najgorih iskustava.
Prodaja grobnih mesta preko telefona
Jedan korisnik ispričao je:
„Zaposlio sam se na groblju gde sam trebalo telefonom da prodajem grobna mesta. Prvi poziv bio je starijoj gospođi koja je nedelju dana ranije sahranila supruga. Trebalo mi je petnaestak minuta, između njenih jecaja, da je ubedim da je moj poziv greška, a ne nečija bolesna šala. Posle toga mi je trebalo oko dva minuta da ubedim šefa prodaje da dajem otkaz. Bio je to najkraći i ubedljivo najgori posao u mom životu.“
Šefica iz pakla
„Imala sam izrazito toksičnu šeficu, mrzeo ju je ceo odeljak. Kontrolisala je svaki naš korak, vređala članove upravnog odbora i maltretirala volontere. Jednostavno najgora osoba.
Imala sam sa njom mesečne sastanke i u dva odvojena navrata pitala me je da li idem na terapiju. Dva puta!
Otišla sam da se požalim njenom šefu zbog tih ispada i načina na koji se ophodi prema zaposlenima, ali su me potpuno ignorisali, i to više puta, čak i kada sam se obratila kadrovskoj službi. Ne moram ni da kažem da sam pobegla sa tog posla glavom bez obzira“, napisala je jedna čitateljka.
Iskorišćavanje penzionera
Jedan korisnik dodao je:
„Radio sam za turističku agenciju gde mi je jedini zadatak bio da nagovaram penzionere da svoju penziju potroše na autobuski izlet u kazino, gde bi potom izgubili još više novca. Dao sam otkaz posle tri dana jer sam se osećao kao užasna osoba.“
Haos u računovodstvu
Svoje najgore poslovno iskustvo podelio je jedan muškarac:
„Zaposlio sam se kao računovođa u lokalnoj medicinskoj kompaniji. Sve je krenulo po zlu gotovo odmah. Šef računovodstva, kontrolor i finansijski direktor dali su otkaz bez najave u prvih šest nedelja mog rada. To su bile iste tri osobe koje su me intervjuisale i trebalo da me obuče.
Novi finansijski direktor stigao je nekoliko meseci kasnije i odmah počeo da me krivi za finansijski haos star godinama. Više puta sam mu objasnio da sam tek nedavno došao, baš kao i on, i da nisam imao nikakav uticaj na ono što se dešavalo godinama pre mog dolaska.
Nije ga bilo briga. Stalno je vikao da sam lenj čim bi mu se ukazala prilika, često pred kolegama, pa čak i pred višim menadžmentom. Niko nikada nije rekao ni reč jer su svi bili prezauzeti boreći se sa sopstvenim problemima.
Moj tim od četvoro računovođa bio je loše obučen i nije imao gotovo nikakve veze sa računovodstvom. Niko nije imao diplomu iz te oblasti niti prethodno iskustvo. Ceo dan sam gasio požare i pokušavao da shvatim kako stvari funkcionišu, dok mi je nad glavom vikao šef sa Napoleonovim kompleksom.
Nadam se da će ta firma propasti. Tamo ima nekoliko dobrih ljudi, ali se iskreno nadam da će šefa jednog dana stići karma za sve što mi je priredio.“
Konobarisanje i besni vlasnici
Svoje najgore iskustvo podelila je i jedna korisnica:
„Konobarisanje. Najgori posao ikada. Većina ljudi bila je sasvim korektna, ali oni koji nisu, bili su posebna priča.
Jedan gost naručio je Pepsi, a ja sam mu greškom donela ledeni čaj. Pomislili biste da je smak sveta. Izvinila sam se i rekla da ću mu odmah doneti Pepsi. Potpuno je poludeo. Nije hteo da ga uzme i žalio se vlasniku.
Srećom, ljudi za susednim stolom čuli su i videli sve, pa su stali u moju odbranu.
Takve situacije bile su dovoljno loše, ali vlasnici su zapravo bili još gori.
Jednog dana vlasnica je upala vičući kako smo svi beskorisni, da ne radimo svoj posao i psujući kao kočijaš. Nisam imala pojma šta ju je isprovociralo, pa sam pitala. Jedan od kuvara mi je pokazao da ćutim, ali mislila sam da imamo pravo da znamo u čemu je problem.
Razlog? Jedan od kuvara nije sklopio kartonsku kutiju.
Najgori posao ikada.“
Prodaja je pakao
Bilo je i komentara koji su se odnosili na posao u prodaji:
„Prodaja. Možda sam pristrasan jer ne bih mogao da prodam ni sopstveni život, ali odrastanje uz oca koji je prirodni talenat za prodaju, u kombinaciji sa mojim iskustvom, daje mi za pravo da kažem da se ne isplati.
Naravno, jedan mesec možete da zaradite ozbiljan novac, ali kada se mesecima mučite, to ostavi traga na čoveku.
Gledao sam oca kako od prodavca godine postaje regionalni menadžer na zasićenom tržištu i video kako kopni pred mojim očima. Cela porodica je to osetila. A kada bi mu konačno krenulo i kada bi razbijao rezultate, nadređeni bi mu samo rekli da mora još bolje. Nikada nije bilo dovoljno dobro.
Da sam dobio dolar svaki put kada bi neko rekao: ‘Svako to može’, zaradio bih više nego od svih prodaja koje nisam uspeo da ostvarim zajedno. Jebeš prodaju.“
Posao hostese u restoranu
Jedna bivša hostesa napisala je:
„Rad kao hostesa u restoranu. Konobari i konobarice bili su toliko zlobni.
Ako bi gosti tražili da sednu negde drugde, a ne tamo gde sam ih smestila, umrla bih u sebi jer bi mi konobari odmah prilazili sa pitanjima: ‘Zašto si preskočila moj deo?’ ili ‘Zašto si meni dala dva stola?’
Pa zato što gost nije hteo tamo da sedi.
Od tada uvek sednem tamo gde me hostesa smesti.“
Higijena u restoranu brze hrane
Jedan korisnik napisao je:
„Jednog leta radio sam u Taco Bellu u univerzitetskom gradu. Bio je to restoran u franšizi, a dvojica vlasnika bila su najgora moguća.
Jedan je dolazio od 10 do 15 časova, ali je samo glumio da radi administraciju. Drugi bi se pojavio oko 23 časa, pijan i bos, stao iza pulta za pripremu hrane i jeo iz posuda golim rukama pred gostima.
Već sam imao dogovoren drugi posao, pa sam izdržao dva i po meseca.
Kada sam dao otkaz uz otkazni rok od dve nedelje, ostavio sam obaveštenje u sandučetu menadžera, gde je stajalo neprimećeno četiri dana.
Jutarnji menadžer mi je prišao i rekao da kruže priče da dajem otkaz.
Rekao sam mu: ‘Pa da, obaveštenje ti stoji u sandučetu već četiri dana.’
Otišao je u kancelariju, pronašao ga, pročitao i pitao šta je potrebno da ostanem.
‘Rekao sam: Plata od 50.000 dolara godišnje, potpuno zdravstveno osiguranje i mesec dana odmora kada ja izaberem.’
‘Budi ozbiljan.’
‘Jesam. Apsolutno mrzim ovaj posao.’
I dalje je pokušavao da me nagovori da se vratim tri nedelje nakon poslednjeg radnog dana.
Ne, hvala.
Bilo je i drugih sanitarnih problema. Zdravstvena inspekcija zatvorila je restoran nekoliko meseci kasnije. Nisam ih ja prijavio, ali sam znao ko jeste.“
Prodavac cipela
Jedan korisnik napisao je:
„Prodavao sam cipele u robnoj kući gde sam morao da trčim gore-dole po dva ili tri sprata za svaki par koji je kupcu bio potreban.
Plata? Gotovo nikakva.
Dobio sam otkaz posle mesec dana jer, navodno, ‘nisam trčao dovoljno brzo’.“
Depresivan kancelarijski posao
„Imao sam posao na kojem su me medicinske sestre iz okruga zvale da prijave koji su pacijenti preminuli.
Bilo je strašno depresivno.“
Asistentkinja u ginekološkoj ordinaciji
Jedna žena napisala je:
„Bila sam medicinska sestra-asistentkinja u ginekološkoj ordinaciji duže nego što bih želela da priznam.
Iako sam volela svoj posao i pacijentkinje, kada danas pogledam unazad, jasno vidim koliko su me iskorišćavali.
Zarađivala sam otprilike isto kao zaposleni na recepciji. Počela sam sa oko 10 dolara po satu, a vremenom stigla do 14, ali nije postojala mogućnost napredovanja osim da postanem medicinska sestra ili lekarka.
Drugim rečima, nikada nisam dobila pravo povećanje plate, već samo usklađivanje sa rastom troškova života.
Ako pravni pomoćnik obavlja sav prljav posao za advokata, ja sam bila isto to za ginekologa.
Naručivala sam materijal, pripremala ordinacije, slala pisma, telefonirala i organizovala sve što je doktoru bilo potrebno.
Dodavala bih mu instrumente, a kada završi pregled, preuzimala ih, pripremala uzorke za laboratoriju ili čistila instrumente.
Primala sam pacijentkinje, merila im vitalne funkcije i pripremala ordinaciju za sledeću.
Imali smo oko 35 pacijentkinja dnevno.
I tako iz dana u dan, od ponedeljka do petka, skoro celu deceniju.
A plata je jedva pokrivala osnovne životne troškove.“
Miris benzina
Jedan korisnik podelio je svoje iskustvo:
„Pre mnogo godina radio sam za firmu koja je održavala rezervoare za gorivo na benzinskim pumpama.
Radni dani bili su dugi, napolju je bilo vruće, a još toplije u rupi u zemlji u kojoj smo radili.
Kući sam dolazio smrdeći na benzin, a bio sam i veoma loše plaćen.
Mrzeo sam svaki minut tog posla.“
Kolega iz noćne more
Jedan od komentara odnosio se na radnu atmosferu:
„Radio sam u školi sa kolegom iz noćne more.
Trudio se da svaki dan učini apsolutno nepodnošljivim, sve dok nisam počeo da osećam fizičke simptome stresa i dobijam napade panike.
Na kraju sam pronašao bolji posao i otišao, ali i dalje ne razumem takve ljude.
Kada svi imate isti cilj – da brinete o deci i obrazujete ih – zašto ne biste radili kao tim, umesto da stvarate nepodnošljivo okruženje za sve ostale?“
Obezbeđenje na koncertu
Jedan korisnik napisao je:
„Radio sam kao obezbeđenje na koncertu.
Bio sam veliki obožavalac izvođača, ali nisam smeo ni da se okrenem da ga pogledam.
Bilo je neverovatno primamljivo, ali na kraju i prilično loše iskustvo.“
Pozivni centar usred uragana
Jedan od korisnika prisetio se jednog od najtežih poslova koje je radio:
„Nakon što sam prvi put dobio otkaz, trebalo mi je godinu i po dana da pronađem novi posao.
U međuvremenu sam radio privremene poslove i zaposlio se u pozivnom centru kablovske kompanije.
Obuka je trajala šest nedelja, ali umesto da nas nauče kako da rešavamo probleme korisnika, učili su nas kako da im se ulizujemo.
Poslednje nedelje obuke naše područje pogodio je uragan, pa je moj prvi rad na telefonima počeo samo dva dana nakon oluje.
Nismo mogli da šaljemo tehničare dok ljudima nije vraćena struja.
Uz to, naterali su nas da radimo i na liniji za naplatu računa, iako o tome nismo znali apsolutno ništa.
Bio je to potpuni haos.
Srećom, samo nedelju dana kasnije dobio sam ponudu za drugi posao i dao otkaz bez ikakvog razmišljanja.
To je bilo pre više od dvadeset godina, a siguran sam da je danas svaki posao u pozivnom centru najmanje sto puta gori.“
Izvor: Index.hr
Plaćeno putovanje po Evropi i razgovori sa nepoznatima: Otvoren konkurs za nesvakidašnji posao
Dodaj komentar