Rušio je granice. Povezivao je generacije. Ako je istinit stih Đorđa Balaševića da „tvoj steg na svakom gradu je – gde ti se neko raduje“, isti barjak vijori se i u gradovima u kojima su ovih dana tugovali zbog Đoletovog odlaska.
U svojim pesmama donosio je ljubav. Bio je emotivni uzor i vođa, učio nas je kako se živi i voli. Oslikavao je vremena u kojima je živeo, ono bezbrižnije i mirnije, ali i ono turbulentno, ratno. U njegovim pesmama su dočarane ljudske sudbine, vrednosti i gotovo zaboravljena životna filozofija, sasvim suprotna od onoga što se danas nudi u popularnoj umetnosti, sve sa lakoćom reči.
Nisu mu bili potrebni veliki bendovi, atraktivne igračice i svetlosni efekti na bini da rasproda koncerte za samo nekoliko minuta, da na njegovim nastupima samo uz njegov glas i gitaru i plačemo i smejemo se. Desetine rasprodatih koncerata zaredom za koje su ljudi i pre zore čekali u redu kako bi došli do karte najbolje su pokazivali koliko nam je bio potreban i neophodan.
Njegov romantičarski duh, njegova ironija, cinizam, a istovremeno i mirnoća, emocije su sa kojim su svi napuštali salu. Tako je bilo u Novom Sadu, Beogradu, Zagrebu, Splitu, Sarajevu, Skoplju, Podgorici, Ljubljani, jer kao što je Balašević govorio, „srce se svuda kaže srce“.
Podvalio je poeziju mladima koji je danas sve ređe čitaju, a sve više prate jeftino montirane klipove, naslove zlonamerne žute štampe i komentare raznoraznih „boksera“ i anonimnih tviteraša. Balašević je bio istinski zabavljač, stend-ap komičar i umeo je da se šali na svoj i naš račun, ali nisu svi umeli da razumeju njegov nekad provokativni humor.
U njegovoj mladosti je imao ko da ga sluša. Ljudi su verovali u bolje sutra, čak i kad je situacija delovala beznadežno. Gde su danas viši ideali? Zašto danas sve manje verujemo u smislenost bilo čega? I kako da nam ne pođe suza za vremenom o kojem je Balašević sa setom pevao, u kojem je, šta god da nas snađe, nebo ipak bila granica?
Đole je u godinama mržnje, nasilja i primitivizma bio svetlost i nada. On je govorio univerzalnim jezikom i spajao ljude po emociji, dok su njegove koncerte neretko opisivali kao katarzične. Svi su ga doživljavali kao svog, nekog ko je razumeo i preneo upravo njihova osećanja, anegdote iz njihovog detinjstva, ljubavi koje su sami doživeli. Bio je slobodan, iskren u svakom stihu i hrabar da se bavi temama kojima se drugi umetnici nisu želeli ili nisu smeli baviti.
„Smrada sa farme pustimo u parlament. Onda se krstimo kad nešto izvali.“ To što ove stihove iz Đoletove pesme „Dno dna“ nismo mogli da čujemo na svim većim radio stanicama u Srbiji možda je najveće ohrabrenje. Neki će reći da danas nema ko da sluša i, što je važnije, razume vrednosti za koje se Balašević zalagao. Međutim, da je tako, pomenuta pesma bi se vrtela na svim radio stanicama, koncerte Balaševića bi prenosio RTS, a sam Đole bi dobio orden od države, po logici: „Samo ti pevaj, nećeš ništa promeniti“.
Zabrana je dokaz uticaja zabranjenog. Ima nade. Koliko god sadašnjost deluje mračno, kao što reče Đole, „nađi bar nešto što svetluca na dnu dna.“ Zašto je veliki kantautor socijalne, političke i filozofske teme spajao sa ljubavnim? Možda da nas trgne iz apatije. Da nam kaže da ima za šta se vredi boriti.
Iza Đorđa Balaševića ostaje uteha da će i neki novi klinci moći da odrastaju uz njegove pesme i razumeju dela i poruke koje nam je ostavio za sobom. Na svima nama je da takođe prenosimo njegovo nasleđe u nadi da ćemo umeti da izgradimo bolje društvo kojem je Balašević težio, u skladu sa vrednostima vremena koje možda još uvek nije sasvim izgubljeno.
Boris Malagurski, proslavljeni reditelj
Izvor: Direktno
Mićko Ljubičić Balaševiću: Ovih dana se tuga tako rimuje sa Juga. Hvala ti, Pesniče. I laka ti noć.
Dodaj komentar