Tanja Dimitrijević iz Leskovca živi u ručno napravljenoj daščanoj kolibi, prekrivenoj ceradom, koju je sama izgradila na placu svog pokojnog oca. Njena stravična životna priča dodatno je otežana od trenutka kada saznaje da boluje od kancera materice koji je, kako sama priznaje, već i metastazirao. Iako ima samo 46 godina, Tanja izgleda iznureno, ostarelo i istrošeno od životnih izazova i okolnosti koje bi mnoge od nas naterale na predaju. Tanja se i dalje bori, iako priznaje da joj je sve teže i da pomoć vrlo retko stiže.
Ona je državnu pomoć i takozvanih Vučićevih 100 evra, koje su podeljeni narodu na početku pandemije, iskoristila da sebi stvori kakav takav krov nad glavom. Na njenom primeru se vidi da ta pomoć nije svima trebala podjednako, jer postoje ljudi kojima je ‘dogorelo do nokata’ i kojima novac treba kako bi sebi obezbedili skrovište.
– Kupila sam daske i eksere, komšija mi je dao ceradu, i sama sam napravila ovo na očevom placu u Gornjem Stopanju, kako bih imala gde da spavam – započela je Tanja Dimitrijević svoju tešku ispovest novinarima portala Rešetka.
Sistem nema sluha za njene probleme i to joj je predočeno na toliko različitih nivoa. Svaki od njih priča je za sebe. Objašnjava da su problemi krenuli nakon što ju je maćeha posvađala sa pokojnim ocem, da bi se onda udala za alkoholičara koji joj je od života napravio pakao. Od njenih problema, teže joj pada sudbina njene dece.
– Sudimo se sa maćehom oko kuće mog oca. Taj proces traje četiri godine pred Osnovnim suzdom u Leskovcu, a iako imam prava na nužni deo, mene tamo ona ne želi. Od muža koji me je tukao i maltretirao punih 14 godina sam se razvela, jer nisam imala gde sud je decu dodelio njemu, on je kuću u kojoj su živeli prokockao i propio, završio kao socijalni slučaj, a deca su nam sada rasuta po domovima i u hraniteljskim porodicama. Za niih me duša boli – navodi Tanja.
Njoj je prošle godine otkriven neoperativni kancer na materici, a zbog teškog materijalnog stanja i nemogućih uslova za održavanje higijene, prestala je da ide na savetovanja, preglede i kontrole.
– Lekari kažu da je metastazirao i da ne može da se operiše. Trebalo bi da odem na konzilijum, da mi prepišu lekove, ali nema gde da se okupam, pa me sramota da idem – kaže Tanja.
Na socijalnu pomoć nema prava jer prima porodičnu penziju od pokojne majke u iznosu od 14.000 dinara. Tu, ipak, nije kraj nedaćama.
– Ali pola od toga ide na kredit koji sam podigla da bih mogla negde da plaćam kiriju. Sada živim sa sedam hiljada i čekam da me zatrpa sneg. Jer ja više ne mogu da radim zbog svoje bolesti – navodi ona.
Tanja je novinarima Rešetke ostavila svoj broj žiro računa ukoliko ova sumorna životna priča dodirne srce nekoga ko bi mogao da uplati bilo kakvu finansijsku pomoć.
Ona sanja pravi krov nad glavom, čistu sobu i toplu vodu kako bi joj se možda ispunila želja da još jednom vidi i zagrli svoju decu.
– Ako ništa drugo, barem jedno kubence da se ne smrznem tokom zime. A komšije mi predlažu da nekako nabavim prikolicu onu metalnu od kamiona, pa da mi nju postave ovde. Možda tako i postoji šansa da ponovo vidim svoju decu i barem da ih još jednom zagrlim – poslednja je nada ove žene.
Teške sudbine svuda su oko nas, a umesto solidarnosti i bilo kakve pomoći, makar i simbolične, počeli smo da se ujedamo i osuđujemo jedni druge bez straha da ćemo se možda baš mi naći u sličnoj situaciji i da će nam poslednja nada biti ljudsko dobročinstvo kojeg je nažalost sve manje. Često ovu rečenicu demantuje ekspresno sakupljeni novac za različite dečije operacije putem SMS poruka, ali naše društvo od ljudi poput Tanje, nažalost, vrlo često okreće glavu na drugu stranu, ne želeći da kvari pogled na “zlatno doba”.
100 evra kazne jer je policajcu na pitanje “Olovo?”, odgovorio “Na mom bolovo”
Joj Srbijo…