Znaš, Miona, možda ove moje reči nećeš razumeti sad, ali za koju godinu sigurno hoćeš.

Pišem ovo jednom rukom, dok mi je dlan druge naslonjen na Srnina malena leđa. Srna je moja ćerka. Godinu dana mlađa od tebe. Danas su je boleli zubi, donje trojke, plakala je na momente i ja sam se cepala iznutra. Po sredini.

Onda sam je gledala ispred kuće kako prilazi devojčicama osam godina starijim, pruža im svoju malenu ruku da ih povede na mesto gde bi da se igra, a njima zanimljivije da šetaju i pričaju o slatkim momčićima, što sam i ja u njihovim godinama radila. Malo su se igrale sa njom, pa otišle svojim putem, a ona je stajala pa ih gledala ko tužno kučence, ko da je zauvek napuštaju, a ja se cepala. Po sredini.

Prošlu celu nedelju imala je virus i prvi put visoku temperaturu i ja sam je negovala ko ranjenika, tuširala nekoliko puta dnevno, špricem gotovo nasilno ubrizgavala sirup u rasplakana usta, rashlađivala mokrom pelenom dok spava, bdila sam, nunala je, pevala joj, po osamsto puta dnevno davala da sisa jer toliko je htela, i posle šetala sa hladnim oblogama.

I cepala se unutar sebe suptilno, da ne oseti ona.

Znaš, Miona, ti imaš tako snažne roditelje.  Zaista snažne, ko dva lava, ko celo krdo lavova, bore se, kidaju, jurišaju, ne daju, veruju. Veruju i ne predaju. Ne poznajem ih, ni ne moram da ih znam, da bih zaključila koliko snage i volje imaju. I ljubavi. Ljubavi. Ljubavi.

I znam da se plaše. Ali ti to nećeš videti. Potrudiće se oni da ti to i ne osetiš. Taj strah možemo da osetimo mi, roditelji.

miona-kojadinovic-bicikl

Videla sam tvoju fotografiju na kojoj sediš na plastčnom autu guralici i smeješ se sa kosom zavezanom u palmicu. Mi ćemo se od ovog momenta svi potruditi da ta palmica izraste u jednu divnu dugu kosu koja ce krasiti lice jedne zdrave i nasmejane devojčice.

Znaš, Miona, čekaju te kraste na nogama. I pravljenje ručka od blata. I duvanje u maslačak. Kupanje u Dunavu i gutanje bar malo njegove vode. I vrtić. I plač što mama i tata moraju na posao. I posle nekoliko dana sreća što ideš kod svojih drugara.

I čekaju te svi oni ringišpili što će sa letom stići u tvoj grad i doneti šarenilo, glasnu muziku, konjiće što idu gore dole, velike lizalice, capalo i šećernu vunu.

Čekaju te polazak u školu i velika torba na ramenima. Prvi drugar u klupi. Prva ljubav. Prva petica. Prva eskurzija i pesma u autobusu. I kupovina suvenira za sve koje voliš.

I… čeka te život.

Neću te lagati, a ni ne mogu, ponekad surov, do neshvatljivosti surov, ali uistinu lep. I vredan.

Sve ovo znaju tvoji roditelji. I koliko god da su jaki kao krdo lavova, ne mogu sami.

Zato pišem sve ovo, jer želim da im svi pomognemo u njihovoj misiji koja nije ni laka ni predvidiva. Oni žive strah svakog roditelja i mi ih moramo osloboditi toga.

Majka sam i nemam snage, draga Miona, da koristim teške reči, dijagnoze, procene, da bi nekog uverila koliko je važno da pomogne da bi ti jahala konjića na ringišpilu i prepirala se sa roditeljima oko odabira fakulteta.

Jedino u šta sam sigurna jeste da se dobrota umnožava.

I to ovako:

RAČUN

Dinarski račun: 160-480638-67
Devizni račun: 00-540-0002240.6
IBAN: RS35160005400002240603

SMS

SRBIJA:

Upiši 346 i pošalji SMS na 3030

Cena poruke je 200 din (PDV se ne naplaćuje)

ŠVAJCARSKA:

Upiši human346 i pošalji SMS na 455

Cena poruke je 20 CHF

Ukoliko imate bilo kakva pitanja u vezi sa načinom na koji možete da se uključite u akciju, na telefon 062/210-575

Više o Mioninoj bolesti možete pročitati OVDE.

POVEZANO: Sad si našla da nemaš para kada detetu sve organsko treba!

 

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here