Izgledalo je to ovako. Brat i ja sedimo za trpezarijskim stolom. Mama pere sudove u maloj kuhinji, na TV-u fudbalska utakmica stišana taman toliko da uspava, a da ne remeti san tate pružeknutog na trosed.
Kako to obično biva kad se nešto ne sme, uhvatilo nas smejanje. Znamo da ne smemo (iako tad nismo razmišljali zašto ne smemo), pa nam do suza sve smešno. Pa stavimo ruke preko usta, pa gnjuramo glavu u laktove, pa kao pripiškilo nam se, pa odjurimo u wc, al’ tamo logično prestane da bude smešno, pa se vratimo, pa ponovo postane smešno, pa mama utišava, pa pizdi, pa opominje da se za ručkom ne smeje, pa podiže varjaču iznad glave, pa probudićemo tatu, pa smo onda svi najebali.
I probudimo tatu.
I „Mrš u sobu!“. I izađemo tek kada se sete da smo tamo.
Kad se išlo u goste lepo se znalo šta se sme, šta se ne sme. Sediš uz njih dok ti ne kažu „idite, igrajte se“. Batine smo dobijali na svako pojavljivanje komšije na vratima. I kad nismo krivi. Jer gde da se komšija žali na nas, ubi bruka.
Čuvale nas babe i dede. Pentrali smo se po ringlovima, skakali po barama, skakali u Dunav, progutamo malo zelene mutne vode, teramo dalje. Ležali smo u viskoj travi, zavlačili u žbunove, dolazili kući s vaškama, s krpeljima, s krastama, oznojani, zajapureni, mokrih glava.
Gorili na Suncu. Premazivali nas jogurtom i ten sanom, ljuštili plikove.
Jeli ‘leba i paštete, pili jogurt, jeli viršle.
Drhtali od učitelja. Prezuvali patike u velikom holu. Radili fizičko uvek.
Šta se dogodilo?
Pogledajte oko sebe, roditelji nikad nisu bili uplašeniji, zbunjeniji, popustljiviji.
Plaše se visoke trave, plaše se reke, zemlje, Sunca, jure za decom, premazuju ih faktorima plus hiljadu, vuku iz šipražja, smeštaju na ravno, sklanjaju od kera, sklanju od mačke, tresu pesak iz ruku. Svaki plač utišavaju guranjem tableta, telefona, zatrpavaju ih skupim igračkama, ne dozvoljavajući deci da kroz suze poruče šta imaju.
Nosaju posudice sa hranom po ulici, po igralištu, jure i mole dete da samo malo uzme, briskaju mu ruke vlažnim maramicama, gotovo izvinjavaju kada to moraju da urade. Objašnjavaju se detetu, umesto da ga nauče.
Roditelji su postali do zla Boga zbunjeni. Pretrpani masom oprečnih informacija više ne znaju da li da podignu glas ili da ga utišaju, da li da daju mleko od krave do prve godine ili da pričekaju do druge, tiskaju se kod polica, tražeći organsko, jer sve što nije organsko nije dobro i u najmanju ruku „ubiće“ dete, a majci će probuditi osećaj da nije dovoljno požrtvovana, jer kako to sad da Damjanova mama kači fotku čia mia kus mjau kvinoja au au nekih semenki, a ti eto samo brokoli obarila. Sram da te bude! Sad si našla da nemaš para kad detetu sve organsko treba!
Pa onda neusaglašeni pedijatri, pa različiti saveti, pa mož’ u dubak, pa nemoj u dubak, pa daj sisu, pa nemoj duže od godinu sa sisom, pa pusti ga da plače, pa nemoj ga ni u snu puštati da plače, pa obuj cipelice čim stane na noge, pa nemoj dok samo ne prohoda, pa trebalo bi MMR do 15 meseca, pa ipak sačekajte da prohoda i progovori jer ko zna, pa nemoj s vama u krevet, pa ipak je najbolje sa roditeljima u krevet.
Svi mi deci želimo najbolje, ali biće da više nismo sigurni šta je najbolje.
Preplavljeni informacijama, zaboravili smo da slušamo svoje instinkte. Zaboravili smo da se opustimo, plašeći se da će svaki naš potez doneti nesagledive posledice za dete. Jer šta ćemo onda? Šta ako ga „pretvorimo“ u plačljivo, povučeno, besno ili agresivno dete, šta ako se povuče u sebe i od nas?
Preispitujemo se da li smo dobri uzori, da li ćemo odgojiti dete da bude dobar i vaspitan čovek i u toj brizi zaboravljamo ono najvažnije – da ono uči gledajući u nas.
Budi uplašen, postaće uplašeno. Budi grub, postaće grubo. Budi zabrinut, postaće prebrižno.
Budi vedar, postaće vedro.
Od nas, roditelja, zavisi.
Pročitajte i pismo budućem predsedniku ili o pogrešnim mestima na kojima mame traže savete.
Dodaj komentar