vrsnjacko nasilje
izvor Blic
Magazin

Slučaj malog Marka: Kad država zakaže, spas potražite pred TV kamerama

Već dva dana zamišljam scenario po kom moj tata, vodinstalater, i majka, akušerska sestra, sede u studiju TV Prva u udarnom terminu (uzeli slobodan dan). Ja sedim pored njih, noge mi vise sa studijskog kauča. Imam dvanaest godina. Voditelj bira reči kojima će se obratiti mojim roditeljima i meni, jer svaka reč može se, posebno danas, pogrešno protumačiti i u pogledu deteta izazvati velike traume za dalji život (kao i nove, senzacionalističke naslove u štampi).

A povod mog dolaska nije za zajebanciju i zato je voditelj POSEBNO oprezan, iako se trudi da iz nas izvuče najintimnije rečenice, po koju suzu, drhtaj, gubitak vazduha i mogući prekid reklamnim blokom da bismo se svi skupa smirili.

Zamišljam, po tom scenariju, bluzicu koju su mi obukli. Nit preširoka, nit preuska, da bi se mogao nazreti problem koji me je doveo do televizijskog studija i učtivog voditelja, a „problem“ su moje nenarasle grudi i zadirkivanje druga iz razreda da sam „ko daska za surfovanje“.

Kad to tako zamislim, ne znam da li bih se smejala ili gorko plakala, jer od tada je prošlo 25 godina i sa ove distance sve to sa nenaraslim sisama mi je zabavno, iako je tada bilo zamarajuće i na momente teško i bolno.

Druge devojčice u razredu, tako se namestilo, nosile već dvojku i trojku grudnjak, ja ravna, baš kao daska. One kad su trčale, sve je poskakivalo, kod mene samo majica. I to se lepo videlo, posebno na času fizičkog. I to je jedan drug iz razreda koristio za zadirkivanje, i na času, pred svima, i van časa, na odmoru, opet pred svima.

Nazivao me je daskom za surfovanje i daskom za peglanje. Jednom je rekao i da sam garnišna. Sve što je govorio drugi su slušali, i smejali su se. Govorio je to i pred nastavnicima. Neki su reagovali, neki nisu. Do direktora ovo nikada nije ni stiglo. Samo sam se dva puta požalila mami, ne sećam se šta je rekla, ali je jednom nazvala nastavnika na čijem se času to, tog dana, dešavalo da mu kaže da kad se sledeći put ponovi reaguje.

Bila sam odličan đak. Vukovac. Neki su me simpatisali, neki ne. To je normalno. Ne možeš svima da se svidiš, baš kao što ne možeš ni kokicama i ljevačom da uvećaš sise. One narastu kad dođe vreme za to. Baš kao što dođe vreme kada shvatiš da sise nisu najvažnija stvar na svetu (iako se ovde to svojski potura kao istina).

Zbog toga što sam dve godine bila nazivana garnišnom i daskom za peglanje nisam se mnogo uzrujavala. Takav mi je bio sklop. Da sam imala velike sise, smetalo bi im što sam odličan đak i marljiva. Klincima kada hoće da te zadirkuju, ne treba mnogo povoda.

Neko je bio daska, neko klemponja, neko nosonja, neko prduška… Uvek je bilo zajebancija u školi. I tuča na velikom odmoru, dva mangupa iz dva razreda se potukla (ne opravdam, konstatujem). I dobila ukor ko kuću. I posle kaznu od roditelja. I čini mi se da se sve to nekako guralo i rešavalo u hodu, bez velikog uključivanja pedagoga, psihologa, direktora, roditelja. O medijima i tri tadašnja kanala sa Folkotekom, Lepom Brenom i Slatkim grehom, ne bih ni govorila.

14-godišnji Vekosav ubio starca i otkrio šta uzbuđuje današnje klince!

BILA SU DRUGAČIJA VREMENA!

Zadirkivanje u školi nekad i zadirkivanje u školi danas nebo su i zemlja.

O slučaju malog Marka (dovoljno je jadno kad se sve naziva „slučajem“) koga trojica dečaka iz razreda zadirkuju i vređaju, psujuću mu samohranu majku bruje svi mediji, danima. Zbunjeno dete sa majkom gostuje u jutarnjem programu, pred milionima gledalaca, gleda kako majka plače pred kamerama, sklanja joj ruke sa uplakanog lica, gleda svoju ogromnu fotografiju na naslovnicama novina pored vesti iz Zadruge i gej parade, drugari ga gledaju u novinama, vuče se iz studija u studio, odgovara na pitanja, doživljavajući na ovaj način, po slobodnoj proceni, još jednu traumu pride. Dete je medijski obeleženo. I sa svojih trinaest godina treba da se uz vršnjačko zadirkivanje sad i sa ovim izbori.

Koliko su ovo jadne, tragične i ozbiljne stvari i koliko je država nesposobna da raguje, sve ovo sa Markom je najbolji dokaz. Jer, ako on sa svojom majkom treba da se razvlači po medijima da bi sebe spasio dalje torture problematičnih dečaka, onda je jasno koliko je država nesposobna da problem reši.

Ako direktorka škole nema način (i volju) da ovo rekordno sankcioniše, jer kako reče „mama se javila pred početak raspusta“, onda ja nemam šta dalje da kažem. Jer, bitan je raspust, zar ne?

Ako sve ovo nije moglo da se reši između uprave škole, roditelja, dečaka, već se moralo medijski eksponirati, onda hajde da se svi naselimo oko televizijskih studija, jer država nema načina da stane na put vršnjačkom nasilju.

Malo nam je što gledamo raznorazne rijaliti gluposti, pa hajde da i traumatizovanu decu sa roditeljima još više istraumatizujemo vukući ih pred kamere, jer to je jedini vapaj za pomoć koji izgleda može da upali!

Ne shvatam šta se čeka? Da TV gostovanja traumatizovanih klinaca postanu svakodnevica da bi se nešto preduzelo? Da deca počnu svakodnevno da se ubijaju, i međusobno i sami sebe, da bi se stalo na put ovakvim stvarima?

Zar treba da nam svako jutro počinje sa detetom i majkom u televizijskom studiju, pa onda kad oni ispričaju svoje, taman ide rijaliti program da starlete i robijaši kažu svoje…?

Ume li ova država da reaguje i povuče jasnu granicu ili pušta da svi sa svojim životima postanemo jedan veliki rijaliti šou koji tamo neko gleda i smeje se i kaže: „Jebote, ali ovi pucaju!“. Nešto kao Trumanov šou.

Dokle tako?

Prebacivanje Marka u drugi razred u istoj školi nije srećna vest. Može mu napraviti još više problema, jer problematični đaci ostaju u školi, u holu, hodnicima, na velikom i svakom malom odmoru i na ulicama i igralištima posle škole.

To nije rešenje. To je zamka.

Moraju se uvesti OGROMNE kazne za roditelje takve dece i kazne za problematičnu decu. Onda će roditelji više da se bave svojim problematičnim klincima, a problematični klinci će da malo umire svoje bube zaokupljeni na primer sređivanjem školskog dvorišta, skupljanjem smeća na velikom odmoru, dodatnom nastavom u trajanju od dva sata po divnom danu, ribanjem usranih wc, stajanjem u ćošku…

Ili je to možda kršenje dečijih prava, jer zaboga odakle nastavnicima pravo da problematično dete oteraju u ćošak, ili ga nateraju da riba wc i skuplja smeće na velikom odmoru dok ga svi gledaju i smeju mu se? To nije ok, ali je ok da se kinji neki klinac zbog šupljih patika, niskog rasta ili siromašnih roditelja? Da se gura ili udara nogom u stomak? To je, kako kažu “dečije” i to se mora “isterati”.

Važi. Samo nek se kote dečija prava. Klinci su mudri i dobro su skapirali da su zaštićeni u svojim nasilničkim postupcima i da sistem nema adekvatnu kaznu za njih.

Vreme se promenilo, gore je, mnogo je gore i baš zbog toga kazne treba da se pooštravaju, a ne da se ukidaju.

Kako se klinci ponašaju danas, ni klečenje na kukuruzu možda ne bi dalo rezultate. Vrlo je moguće da bi klipom gađali nastavnika iz ćoška. Zašto? Zato što znaju da ne bi bili adekvatno kažnjeni za to. I da bi prošla cela godina (i medijski nastupi) dok se dokaže šta, kako, zbog čega i KAKO JE DETE UOPŠTE SMELO DA SE POSTAVI NA KUKURUZE U ĆOŠAK?

Majka sam trogodišnje devojčice i ne mogu da zamislim da danas sutra sa njom nastupam u jutarnjem programu TV Prva, da pred kamerama i njom plačem, jer mi je rekla da će se ubiti zbog toga što joj je, karikiram, Olja rekla da nema sise (na mamu), bacila joj peronicu kroz prozor, počupala za kosu, opsovala majku „glupo piskaralo“. Ne mogu da zamislim da bi me država primorala da se obratim medijima da mi oni reše problem!!! Da bih tek u studiju čula šta direktor ima da kaže, da me tek u studiju pozove na razgovor u 13. 15 h, da u svoj stan primam novinare koji će da mi fotografišu zbunjeno dete i onda muljaju traku preko njenih očiju, jer je maloletna, i da u naslov crvenim slovima umeću UŠASNO, HOROR, POTRESNO… povećavajući svoj tiraž i zaradu našim problemom

Kada bi se to dogodilo, znala bih da sam se zajebala što na vreme nisam otišla odavde u drugu državu, uređenog školskog i svih ostalih sistema ili bar pobegla u šumu da berem bobice i sama je učim onome što je škola izgleda nikad neće naučiti.

I ne, ne bi u šumi postala asocijalna. Ulazak u ovo društvo i njegove neuređene sisteme od osobe pravi zver, nikako samoća i šuma.

Srećno Marko i glavu gore!

Pravilnik protiv nasilja u školama je kao skrojen po meri nasilnika

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

U ovom polju je oglasni blok koji može izgledati napadno i ružno. Ako uzrokuje loše iskustvo, izvinte zbog toga. Privremenog je karaktera Skrolujte ispod za još tekstova. 
loading...

Share Follow Tweet Share Share