marina-arsic
Magazin

Dečko u menzi je video Marinin ožiljak na licu i pobegao što dalje od nje

Da još uvek nismo naučili da ljude posmatramo izvan omče predrasuda, najbolje je pokazao današnji događaj u studentskoj menzi u Beogradu u koju je Marina došla da ruča. Zbog velikog ožiljka koji ima na levoj polovini lica, doživela je neprijatnost koju je podelila sa svojim pratiocima na Tviteru, krupnim slovima naglašavajući da se „ožiljak ne prenosi ni dodirom ni pogledom.”

Scena iz menze

Privodim ručak kraju. Menza je skoro prazna. Svuda okolo su prazni stolovi i stolice. Dečko uzima poslužavnik, seda dijagonalno od mene (preko puta mene, pa još tri stolice levo) i gleda direktno u moj ožiljak.

Par trenutaka je samo gledao u mene. Onda je pokupio svoje stvari, koje je tek spustio, uzeo poslužavnik i otišao na drugi kraj menze.

marina-arsic-5

Moja reakcija je bila da nema reakcije, započinje svoju priču za Luftiku dvadesetogodišnja Marina Arsić, studentkinja turskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu, koja je zbog velikog ožiljka na licu doživela ovu neprijatnost u studentskoj menzi.

Toliko je puta bila u ovakvim situacijama da su joj one, kako kaže, postale svakodnevica.

U prevozu, čovek je počeo da se krsti kada me je video, izvadio je brojanicu i otišao na drugi kraj autobusa.

Žena me je zaustavila na sred ulice, blizu fakulteta, da me pita može li da pipne moj ožiljak i zaista je krenula rukom da ga dodirne. Svesna sam da će ovakvih situacija tek biti. Šta možemo da uradimo po tom pitanju?

Koliko je krivo dete, toliko je kriv i roditelj koji ga nije vaspitao na pravi način. Živimo u 21. veku, toliko je mogućnosti i privilegija ovog vremena, ali šta nam vredi kada nemamo kućno vaspitanje, kaže Marina, dodajući da joj je ožiljak zaštitni znak, tačnije ožiljak u kombinaciji sa osmehom, pošto se stalno smeje.

Rođena sa mladežom preko leve polovine lica

Kada sam se rodila cela leva polovina lica bila je tamno braon boje, prekrivena dlakama. Pošto dolazim iz jednog malog mesta, bila sam prva beba koja je tako rođena.

marina-arsic-2

Neiskusni doktori su rekli da je najverovatnije u pitanju melanom i da ću živeti 40 dana. Ne mogu ni da zamislim kako se moja majka tada osećala.

Jednom prilikom je moj deda, na jednoj večeri, pokazao moju fotografiju jednom doktoru, tačnije plastičnom hirurgu i on je rekao da je u pitanju najobičniji mladež, samo što se nalazi na čudnom mestu i čudnog je oblika i veličine.

Moji roditelji su me odmah sutradan odveli u Beograd kod tog hirurga i tada je zvanično potvrđeno da je u pitanju samo mladež i da se radi o “problemu” estetske prirode.

Postojale su dve opcije. Da se ne vrši nikakava operacija i da sve ostane baš takvo kakvo jeste.

Moji roditelji su se odlučili za drugu opciju – operaciju, tačnije transplantaciju kako bi sprečili dalje komplikacije u smislu kada budem krenula u vrtić možda ću taj mladež zakačiti igračkom, onda ću ga raskrvariti i tako ću zakomplikovati stvar.

Operacija je urađena kada sam imala godinu dana i par meseci, tako da se operacije i bola ne sećam, ali mi je mama pričala da je bilo veoma teško gledati bebu koja je cela zavijena u zavoje, ali ne možeš da joj pomogneš.

Što se operacije tiče, mladež je odstranjen, koža sa donjeg dela leđa je presađena na lice (sva tri sloja kože), a koža sa unutrašnje strane butine (samo jedan sloj) je presađena na donji deo leđa. I od tada ja više nemam tamno braon, dlakavi mladež na levoj polovini lica, nego ožiljak.

“Moja jakna će da stoji tu!”

Vreme prolazi, a ja rastem sa ožiljkom preko cele leve polovine lica u jednoj maloj, neinternacionalnoj zemlji Srbiji. Moj prvi kontakt sa ljudima može da se opiše sa “strah” i “odbijanje”. Niko nije želeo da se druži sa mnom.

Niko nije želeo da sedi sa mnom u vrtiću i u školi. Na priredbama sam bila “višak” i nisam učestvovala. Kratko i jasno, ljudi su me izbegavali na sve moguće načine.

Meni u početku nije bilo jasno zbog čega, jer sam vaspitavana da gledam i vrednujem ljudske osobine i dela, a ne njihove klempave uši, duge ekstremitete, ožiljke i slično.

Dolazimo do moje 14. godine, slobodno mogu da kažem, prekretnice u mom životu. Čekamo ispred kabineta da dođe nastavnik.

Ja spuštam svoju jaknu na klupu. Dečko, koji uči sa mnom u odeljenju, tu istu jaknu histerično baca na pod. Bez ikakve reakcije podižem jaknu i vraćam je na klupu i tako još dva puta.

Treći put sam povisila ton i rekla: “Moja jakna će da stoji tu!” To je bio prvi put u mom životu da sam se izborila za sebe na neki način. Reakcija prisutnih je bila: “Da li se to čuo Marinin glas? Ta devojka zna da priča?”

Posle tog časa sam krenula u stan i na putu mi je odzvanjala rečenica “Moja jakna će da stoji tu!”

Došla sam u stan, stala pred ogledalo i prvi put rekla sebi: “LEPA SAM!”

marina-arsic-3

Tada sam promenila frizuru, sklonila kosu sa lica, prvi put u životu. I od tada moj život ide u sasvim drugom smeru.

Više ne tražim krivca za moj ožiljak u Bogu ili majci, nego shvatam da sam takva kakva jesam i da to ne mogu da promenim. Shvatam da imam glas koji može da dođe do nečijih ušiju i da izazove neku reakciju. Od tada javno govorim o svom “problemu” i jasno iznosim svoje stavove.

Kao što sam rekla u emisiji “Život priča”, svoj ožiljak ne bih menjala ni za šta, da mi neko kaže: “Dođi, proces traje samo dva minuta, dva minuta i ožiljak nestaje”, ja bih rekla NE! Jer to bi bilo kao da mi je neko skinuo tih 14 godina bola, muke, patnje i iskustva i to onda ne bih bila ja, to ne bi bila ova Marina.

Život nije bajka

Za svojih 20 godina doživela sam ono što neko nikada neće doživeti. Zrelija sam od svoje generacije, imam malo “realniji” pogled na svet i svesna sam da život nije bajka. Bajku možeš da čitaš iznova i iznova, ali zato možeš da živiš samo jednom.

Moj prag tolerancije još uvek nije jasno utvrđen, zato što mogu toliko toga da podnesem da ponekad pomislim da sam fenomen.

Baš zbog toga i ličnog iskustva vezanog za diskriminaciju ne mogu tako lako da se rastužim, naljutim ili razočaram.

Ja sam onaj redak tip osobe koji svima sve prašta, ali nikad ne zaboravlja. U mom životu ne postoji osoba sa kojom ne razgovaram.

Jednostavno je – sa nekim osobama se družim više, sa nekima manje, ali ne postoji osoba sa kojom ne razgovaram.

Jedina stvar koju bih mogla da izdvojim je nepravda. Jedino nepravda može da me pogodi kao ništa drugo.

Volontiranje u Africi

Marina je aktivistkinja i borac za ljudska prava. Voli da volontira i pomaže ljudima.

Slobodno vreme provodi sa prijateljima, voli da čita, sluša muziku, peva, crta, piše rep pesme na srpskom i engleskom jeziku, uči, istražuje i upija informacije o svemu što je zanima.

Imam mnogo neostvarenih želja, ali jedna koju moram da izdvojim jeste da odem u Afriku i tamo volontiram, jer ne mogu da opišem koliku ljubav osećam prema tom kontinentu i ljudima koji tamo žive.

marina-arsic-4

Znam da će da zvuči kao najgori kliše, ali zaista me raduju male stvari. Poruke podrške koje mi stižu svakodnevno, od potpuno nepoznatih ljudi, zaista nemaju cenu.

Najdraži pokloni za rođendan, koje sam ikada dobila, jesu tegla ajvara i kaktus. Volim sve te male stvari koje imaju neku simboliku, kaže Marina kojoj želimo od srca da nikada ne zaboravi važnost rečenice “Moja jakna će da stoji tu!”.

7 ljudi o svojim ožiljcima i poučnim pričama iza njih

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

Jovana Kešanski

Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene.

4 Comments

Klikni da komentarišeš

  • Ne moras da se nerviras niti da se sjekiras oko ljudi koji su, prvenstveno, nevaspitani. Znam da je tesko, ali uci, usavrsavaj se. Tvoje lice je lijepo, i bice ljepse. Ljepsa si samom cinjenicom da hrabro nosis svoj krst. Samo hrabro. Svijet je tvoj.

  • Mlada, pametna, inteligentno i nadprosječno sposobna… Pa kuda ćeš više drago dijete… Ljepota čovjeka je u duši a fizički izgled je samo fasada koja s vremenom opada i propada. Čovjek u životu ili jesi, ili nisi možeš biti bilo koje rase i vjere, ili sa ožiljcima il’ bez njih. Ali najteža životna uloga u životu je samo i jedino biti čovjek, što ti na veliko i jesi. I budi ponosna zbog toga, jer takvi primitivci se u stvari boje biti ljudska bića. Puno sreće, zdravlja, životnih radosti i ostvarenih životnih ciljeva ti od srca želim