Magazin Novi Sad

“Da, učiteljice, ja sam Ciganka!” Novosadska pijanistkinja o trenutku koji joj je promenio život

Aleksandra-Aleksandrovic

Novosađanka Aleksandra Aleksandrović (28) je dramski pedagog i njen život je slika borbe sa predrasudama, obrazovala se u Srbiji i u Norveškoj. Kroz detinjstvo je prolazila kroz psihičke torture i gotovo pravilu je bila dvostruka žrtva predrasuda – zato što je žensko i zato što je Romkinja.

Ali uzdigla se i svima pokazala ko je! Borba je bila duga i mukotrpna, ali je vredelo. Tokom pandemije je volonterski je šila zaštitne maske koje osobama oštećenog sluha ne ometaju čitanje s usana.

Aleksandra-Aleksandrovic-maske
Foto: Facebook / Aleksandra Aleksandrovic

Aleksandra je danas pijanistkinja, diplomirala je etnomuzikologiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a potom upisala master studije. Uspešna je i obrazovana i svira tri instrumenta. A kako se izborila za svoje mesto u društvu i pobila sve predrasude o Romima, ispričala je za “Blic” Aleksandra Aleksandrović (28) iz Novog Sada.

– Da, jesam diskriminisana zbog moje boje kože i zato što sam Romkinja. Postojali su i postoje razni načini diskriminacije. Znate, neki “ljudi” su veoma kreativni u svojoj zlobi, ali navešću jedan koji mi je posebno upečatljiv. Kada sam bila treći razred osnovne škole, učiteljica je razdvojila decu bele i tamne puti. Decu bele puti je smestila da sede u prvim klupama, deca tamne boje puti je smestila u zadnje klupe, i to s jednim praznim redom klupa između. Kad god bih digla dva prsta da dam odgovor na njena pitanja, ignorisala bi me. Kao da nismo postojali, ni ja ni moji tamnoputi drugari iz zadnjih klupa koji su sedeli pored mene – priseća se Aleksandra svog detinjstva.

– Došla sam kući, počela da plačem i rekla ocu šta se dešava. Sutradan tata je otišao u školu i razgovarao sa učiteljicom i situacija više nije bila takva. Međutim, posle par dana, učiteljica me je pitala dok je pregledala domaće zadatke, Aleksandra, da li si ti Ciganka? Odgovorila sam joj: “Da, ja sam Ciganka”. U tom trenutku nastao je muk i tišina u razredu, deca su gledala u mene kao da sam nešto strašno, užasno rekla. U tom trenutku je meni bilo normalno da sam Ciganka, kao što su ostali u razredu Srpkinja, Mađarica, Bosanka, Slovakinja – priča devojka.

Aleksandra-Aleksandrovic-klavir
Foto: Facebook / Aleksandra Aleksandrovic

Daleko od toga da je svuda nailazila na diskriminaciju, naprotiv. Sa privrženošću gleda na svoje vreme provedeno u Titelu.

– Prvih devet godina života sam živela u Titelu i nikada, ali ama baš nikada ni od nikoga nisam ovako nešto doživela. U većem gradu deca su počela da me šikaniraju, izbegavaju i imala sam drugačiji tretman i većina dece su mi pokazala da Romi nisu dobrodošli i da treba da se razdvoje od “bele” dece. Povukla sam se, izgubila sam samopouzdanje i u nekim treucima sam se stidela sebe. Zadovoljna sam bila, ipak, što imam s nekim da se družim, bile su to devojčice kao ja, Romkinje. Kasnije, petom i šestom razredu, ostala deca su počela da me prihvataju, ali ja nisam njih u potpunosti – otvara dušu devojka.

– Posvetila sam se u potpunosti muzičkom instrumentu i obrazovanju i edukaciji i rešila da se i tako borim protiv diskriminacije. Kako sam odrastala, diskriminaciju i rasizam sam doživljavala i od obrazovanijih ljudi u zdravstvu, čak i sveštenstvu, pa i kod pojedinih kolega sa Akademije umetnosti, prosto u svakodnevnom životu u interakciji sa raznim ljudima. Kao dete sam bila u velikoj zabludi da su svi obrazovani ljudi, fakultetski obrazovani dobri ljudi. Ubrzo mi je proces odrastanja pokazao da jako, jako grešim – iskrena je Aleksandra.

– Svi smo svesni da kada ste dete sve intenzivnije doživljavate, da se tada trasiraju mnoge stvari, postavlja se temelj za dalji život. Ako je nešto pogrešno postavljeno u tom periodu, potrebno je dosta napora, upornosti, ponekad i pomoć stručnih lica, da bi se uticalo na pojedine stvari koje su, na primer, uzrokovane dugogodišnjom diskriminacijom, a koje ometaju vaš razvoj u svakom smislu te reči. Dosta vremena sam provela u razgovoru sa ljudima koji su izašli kao pobednici iz torture diskriminacije, a dosta sam i radila na sebi – priča mlada Vojvođanka.

Aleksandra-Aleksandrovic-piano
Foto: Facebook / Aleksandra Aleksandrovic

Pitanje one učiteljice nikada nije zaboravila. Protiv predrasuda je odlučila da se bori – znanjem.

– Naravno, diskrimnacija i rasizam i dalje postoje, ali ono što ja mogu da uradim jeste da koliko god mogu ne dozvolim da to utiče na moju psihu, da ne dozvolim da padnem, da ne dozvolim da se mržnja usadi u moje srce, jer tada je taj neko drugi pobedio i,što je još gore, život će prolaziti pored mene, ja ću biti sve više paralizovana za istinsku sreću, kreativnost i ljubav. Povodom svega ovoga kreirala sam neki svoj svet, svoj kutak u kome vlada mir i ljubav. Istinski uživam u tome. Sviram tri muzička instrumenta, bavim se šivenjem i krojenjem, bavim se animacijom i zaposlena sam u jednoj televiziji kao prezenter vesti-urednik rubrike. Iz ličnog iskustva tokom života videla sam da se na svakom koraku nalaze loši ljudi (po mene), a na ko zna kojem koraku dobri ljudi – insistira devojka.

Iz ovog teškog bremena je izvukla samo najbolje.

– Mnogim stvarima u životu me nije samo diskriminacija naučila. Svakodnevno učim iz svojih postupaka i postupaka drugih ljudi. Imam par prijatelja, međusobno se poštujemo i cenimo. I svojim delima smo to dokazali jedni drugima. Mislim da topli zagrljaji iz srca daju neverovatnu moć, moć ljubavi. Jako sam im zahvalna na tome. Tako da sam naučila da živim sada i ovde, sutra nije sigurno, sledeći minut nije siguran… Samo želim zdravlje, i tada imam sve – kaže.

Aleksandra-Aleksandrovic-1
Foto: Facebook / Aleksandra Aleksandrovic

– Biti Romkinja u Srbiji je u svakom slučaju teško breme. Dvostruko ste etiketirane jer ste žensko pa još romske nacionalnosti. I te kako ima predrasuda i stereotipa. Naravno, svi ih imamo, ali je strašno ako one upravljaju – poručuje Aleksandrovićeva.

Obrazovanje joj je uvek bilo najbitnije.

– Uporedo sa osnovnom školom pohađala sam nižu mizičku školu “Isidor Bajić” u Novom Sadu i glavni instrument mi je bio harmonika. Potom sam upisala srednju muzičku školu, glavni instrument klavir, ali sam zadržala da sviram harmoniku u orkestru. Zatim upisujem Akademiju umetnosti , studijski program Etnomuzikologija sa glavnim instrumentima tambura prim i klavir. Nakon diplomiranja upisujem Master studije Primenjeno pozorište, dramski departman na novosadskoj Akademiji umetnosti. Zimski semestar sam pohađala u Novom Sadu, a letnji u Norveškoj u Bergenu preko Erazmus programa razmene studenata. Uspešno sam odbranila master tezu pod nazivom “Interkulturalnost kroz nastavne jedinice predmeta muzičko i matematika” i dobila naziv master dramski pedagog – nabraja svoje uspehe devojka.

10 najvećih predrasuda na Balkanu

Dragana Krstić

Dragana Krstić

Blogerka, opasno navučena na šoping, i jednako toliko vezana za putovanja.

komentara

Klikni da objaviš komentar

  • Romkinja, ili Ciganka, svejedno je. Ja sam Srbin novosadjanin i svetski covek takodje. Za vreme mog odrastanja i skolovanja nikada nisam primetio da su Romi bili diskriminisani u bilo kom pogledu.
    Stoga sam sklon da mislim da je njen slucaj ne odgovara profilu odnosa Srpskog naroda prema Romima i drugim nacijama. Srbi su oduvek prihvatali svakoga, ma koje boje koze, nacije, ili religije bio.
    Ali, bio sam i svedok vise zloupotreba i pljuvanja Roma po Srbima, navodno zbog “diskriminacije” Srba prema njima.
    Svuda ima kukolja medju narodima, ali to nije uvazeno pravilo. Srbi, kao i Romi, su posten, druzeljubiv, saosecajan i ponosan narod koji ne tlaci slabijeg, ili drugacijeg od sebe.
    Stoga, predlazem da se Dragana Krstic udubi u “problematiku” o kojoj pise i obavestava Srbe koliko su maliciozni, puni mrznje i u odsustvu karakternih osobina koje krase normalnog coveka. Mislim da ce shvatiti da sirenjem njenog specificnog “vidjenja” Srba nece korisno doprineti da se bilo sta izmeni, sem da se “razlike” jos vise eksponiraju, prodube, a tenzije koje je izaziva podignu na jos visi nivo.
    Jer, da su Srbi tako necovecni i losi, ona nikada ne bi zavrsila skole u Srbiji i postala to sto jeste. Treba da bude ponosna na svoju zemlju Srbiju i sunarodnike Srbe, koji, kao i Romi imaju mane i predrasude tipicne za krajeve u kojima zive, jer svi oni zajednicki doprinose svom napretku, ili zivotnoj mizeriji. Optuzivanjem i neistinama se nista ne postize.

    • Devojka je ispricala svoje licno iskustvo. To sto ti Srbine bele puti nisi iskusio niti primetio diskriminaciju u tvojoj okolini, to ne znaci da ona ne postoji.
      Postoji predrasuda prema ciganima, vecina ljudi se prema njima odnosi sa podozrenjem, priznali to ili ne.
      Pomislite samo na zaposljavanje. Da li zaista mislite da u Srbiji jedan rom i jedan srbin krecu sa istim sansama kad se javljaju na isti posao, pa makar imali slicno obrazovanje?

  • Povodom 13. godina od smrti glumca Dragana Makse Maksimovića u utorak, 4. februara (12.00) biće položeni venci na njegovu spomen-ploču na Zelenom vencu u Beogradu, gde je smrtonosno pretučen.
    Poznatog glumca su, prisetimo se, pre 13 godina, pored nekadašnjeg restorana “Beli grad” pretukli huligani, na očigled prolaznika. Nešto više od dva meseca potom podlegao je zadobijenim povredama.

    Po rečima prijatelja koji su ga posećivali u bolnici pretučen je jer su huligani mislili da je Rom. Tačnije pretukla ga je grupa skinheda, navijača Rada, revoltirana zbog gubitka meča sa Obilićem.

    Čitav događaj i njegova smrt nisu bili predmet medijske pažnje, niti je bilo ikakvih reakcija.

    Spomen-ploča Maksimoviću postavljena je 18. novemvra 2006. na inicijativu reditelja Gorana Markovića, koji je, u pismu gradskim vlastima, ukazao prethodno da je Maksimović iz nekog razloga zaboravljen, a njegov strašan kraj zataškan, te da ubice nisu privedene pravdi (!).

18.2K Shares
18.2K Shares
Share via
Copy link