Scena je sledeća: Novi Sad, 2016. godina, mart mesec, strogi centar grada i brdo porazbijanih cigala.

Glavni akteri: Izvršni direktor nekakve građevinske firme, počasni jermenski konzul, mašine koje “znalački i sa opreznošću hirurga” uklanjaju spomenik porodice Čenazi kako bi ga odneli na “doterivanje” i desetak nebitnih građana koji se povremeno i ne preterano upadljivo oglašavaju nekim nebitnim i nerazumljivim jezikom.

Umalo da zaboravim, nad gomilom kamena i šuta izronio je i jedan bilbord na kojem piše “Ono što voliš danas sačuvaj za sutra”. Scenografija, kadar, izbor aktera, kompletni mizanscen kao da je osmišljen od strane najvećih majstora satire – Domanovića, Nušića, Sterije Popovića, kompletne redakcije njuz.net, uz stručno savetovanje Monti Pajtonovog Letećeg cirkusa i po koju asistenciju nekog veštog majstora Photoshopa. Opisana scena ipak nije upozoravajuća fikcija spomenutih umetnika, već slika i prilika “Srpske Atine”.

Za one kojima nije jasno o čemu pričam i čemu tolika frka, evo jedan kraći sinopsis…

Uprkos negodovanju većeg dela javnosti i kritike stručnjaka, radovi na izgradnji stambeno-poslovnog objekta od 13 spratova u centru Novog Sada, kod Glavne pošte, nedavno su počeli.

Posebno nezadovoljstvo građana izazvalo je rušenje zgrade Komunalne banke (izgrađene 1872. godine), jer je ta zgrada bila zaštićena kao spomenik od kulturno istorijske važnosti, a osim primedbi građana da će izgradnja trinaestospratnice dodatno pogoršati saobraćajne i komunalne uslove života u ovom delu grada, sve su češće kritike da će izgradnja ovako velikog objekta potpuno narušiti i izmeniti sliku užeg centra.

Osim nje, ukolonjena je i stara grobnica jermenske porodice Čenazi, nekada smeštena u porti jermenske crkve, takođe srušene “na frku i buku” 1963. godine, kako bi se proširio današnji Bulevar Mihajla Pupina.

Na zvaničnom sajtu grada o spomeniku piše sledeće:

“Nadgrobni spomenik jermenske porodice Čenazi sačuvan je u centru grada, u neposrednoj blizini kamenom obeleženog gabarita nestale Jermenske crkve. Danas, predstavlja najneobičniji motiv opstao u savremenom arhitektonskom okruženju. Postavljen je 1790. godine i nekada je bio u porti ove crkve. Kako je crkva 1963. srušena, a groblje uništeno, nadgrobni spomenik porodice Čenazi predstavlja jedini autentični jermenski spomenik na teritoriji grada, koji svedoči o njihovom bitisanju u Novom Sadu. Radio ga je nepoznati kamenorezac od ružičastog kamena u obliku kubusa (dim.:150 h 150 h 220 cm). Spomenik je utvrđen za nepokretno kulturno dobro-spomenik kulture.”

Khm, khm… Nepokretno? Možda te davne i zaostale 1790… Vešti restaurator (cvrcnuti šurda u maskirnim pantalonama i sa macolom u rukama) pokrenuo ga je za nekoliko minuta i na “oruk” nabacio u prikolicu kamiona. Ona izreka o “prevrtanju pokojnika u svom grobu” retko kada je imala bukvalnije značenje.

Gradske vlasti su izgradnju ovog stambeno-poslovnog objekta od 40.000 kvadrata odobrile uz obrazloženje da se radi o investiciji, a da je uloga lokalnih vlasti da pomažu razvoj biznisa. I zaista, nema sumnje, razvoj nečijeg biznisa jesu pomogli.

novi-sad-nekada-sada-696x456
Milenko Stanković

A Novosađani kao i uvek – pomirljivi… Sedeli su u nekoj sobi ili kafiću i kukali jer im neki zli dođoši gaze njihovo nobles nasleđe, podigli glavu i uvrnuli nos, jer im njihova uzvišena civilizovanost nalaže da se drže iznad situacije i ne petljaju sa primitivcima koji uništavaju njihovu svetinju. “Ih, šta da se radi, neću ja sa divljacima da se ganjam…” Da plastičnije objasnim, zver u džugli ne zanima jesi civilizovan i prosvećen. Ako ti prvi ne opališ metak, ode glava.

Mafija dogovara posao i mlati pare, a sirotinja koja je došla na tuđu zemlju s Čarnojevićem, optužuje sirotinju koja je došla na tuđu zemlju devedesetih i obrnuto! Mafija gleda, pije šampanjac, ludo se zabavlja i umire od smeha.

Da ne grešim dušu, određeni deo Novosađana (njih 30-ak) izašao je na mesto zločina i javno se pobunio. Na zle mašine udarili su oružjem ubojitijim nego što je Kriptonit fatalan po Supermena – Starom jermenskom književnošću. Ne sumnjam da su namere ovih nekoliko novosadskih Don Kihota bile časne, ali čitanje jermenske poezije kao ulitimativni vid građanskog bunta samo dokazuje da nam ništa više nije vredno, da smo svi komplet jedno teško smeće i da nas se treba smestiti tamo gde je smeću mesto. Sve ono što je Novi Sad činilo jedinstvenim, posebnim, dragocenim nestaje.

Čak se u slučaju Komunalne banke pobunila i struka (Društvo arhitekata Novog Sada), ali džaba kad su za velike igrače oni jedna obična buranija… Koga boli patka šta buranija misli? Koga boli patka šta je kulturno istorijski spomenik kad im je umetnički domet kamen za kupus?

Struka je ponovo izgubila… Mogu da se kladim da će na Petrovaradinskoj tvrđavi već iduće godine zaživeti izgradnja onomad poznate staklene kupole u arhitektonskoj kombinaciji ugostiteljskih objekata, spa centra, hostela i luksuznih butika. I bolje da se sruši nego da se uruši sama od sebe, kao što se urušava podgrađe Petrovaradina. I da, da se mnogo ne iznenadimo, srušiće i one trščare pod zaštitom države (države?) u Ulici Kraljevića Marka…

Ni u ovom gradu ni u ovoj zemlji nema više autoriteta, ali ni mehanizama za borbu protiv divljaštva i bitangi, jer su ovi na vreme postavili svoje ljude na prava mesta. Narod jeste glup, veruje u demokratiju, iako mu pred očima svaki dan sevaju dokazi da je nema. Svaka vlast je u ovom gradu poslednjih godina imala svog povlašćenog investitora. Njega je pratio poverljivi advokat , neiživljeni arhitekta i utabana staza do svakog odgovornog gradskog službenika, zaduženog za izdavanje saglasnosti ili nekog drugog važnog rešenja. Sada je situacija drugačija… Ovakve poslove inicira oligarhija u gradskoj vlasti, a ostali su samo pijuni. Za organe gonjenja jednostavna rabota, svi su negde na nekom papiru i svako od njih o svakom učesniku u gradnji zna sve, jer su iz iste papazjanije proistekli. Takođe, novac za ovako velik objekat je nedvojbeno čist, a kako i ne bi bio kad potiče iz zdrave srpske privrede.

Žao mi je mog grada… On je danas kao bolesni i ostareli deda koga su deca odavno napustila. Kuća je oronula, lopovi su poskidali crep sa krova, pretopili oluke, kradu mu penziju i otimaju se oko okućnice. Deca se neće vratiti, a barabe i bašibožluci će sve proćerdati. Od nekadašnje Srpske Atine vrlo brzo ostaće samo urušeni Akropolj.

Kada sebi stvari tako predstavim dolazim do zaključka da zapravo podržavam gradnju ove besmislene zgradurine, podržavam nenormalnu seču drvoreda i đubre po ulicama Novog Sada, i to samo da bih utvrdio koliko su s*anja Novosađani u stanju da izdrže. Fascinantan prag tolerancije koji nas je oduvek krasio nikada nije bio viši! Kad počnu da vrše nuždu po nama mi ćemo otvoriti kišobran. Nadam se…

Samo harambašite, samo rušite, vidite da s nama sve može. Ali nemojte posle da vam đavo bude kriv kad vam se načitamo mile mame, i to na jermenskom!

Novi Sad: prošlost i sadašnjost na fotografijama

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here