Ove nedelje, negde oko šest uveče, vidim iz dvorišta penzionere kako sa maskama na licu bojažljivo sedaju na bicikla i kreću u dozvoljeni jednosatni boravak napolju. Disciplinovani kao i uvek. Iza roletni i ograda, kada se kaže.
Kome je do 50 ili 150 hiljada dinara kazne, to je nečija godišnja penzija. Zato slušaju. Oni uvek slušaju. Ne žele probleme sa zakonom. Pravila su definisana, poštuju ih. Izaći će kada im se to kaže. Eventualno da uzmu milosrdni paket hrane, niko im ne zamera.
Gledajući ih, zamislim da živim tako kao oni. Da baš tako izgleda moja starost, ko preplašenog crkvenog miša dok se recimo Boško Obradović, lider Dveri, zajebava ravno dva sata po ulicama Čačka i to posle 18, kada sam ja, crkveni miš, dobila sat vremena da udahnem vazduh i protegnem noge. I tad neki političar mora da upadne u moj prostor i vreme.
“Za mene policijski čas više ne postoji!”, čujem ga kako izgovara između duvanja u pištaljku i stanem negde blizu klupe da prebrojim koliko sam puta u svom životu slušala pištaljke, a ništa bolje nije. Sad slušamo i šerpe. Šerpice.
Rušenje vlasti udaranjem u lončiće, kako inovativno. Obećava. Ova opozicija zaista obećava, pa ne bi valjda Đilas cmizdrio bez veze (ironija), da će nama penzionerima, crkvenim preplašenim miševima, biti bolje, da ćemo imati slobodu, da ćemo imati penzije od kojih ćemo moći i još ona dva leka da kupimo, da ne umremo a da nismo terapiju probali, da ćemo moći u banje bez žicanja vaučera po komšiluku i od rodbine.
Ne bih volela ovakvu starost. Ne bi mi se svidelo da živim kao crkveni miš koji bi bio kažnjen ukoliko prekrši zabranu, dok se neki lider opozicije zajebava sa pištaljkama, uzduž i popreko grada, tokom policijskog časa.
Kad smo već kod crkve, vest da je sveštenik crkve Svetog Đorđa iz Beograda tukao ženu otvorenom i zatvorenom šakom u glavu i ostatak tela i da ga je popadija prijavila policiji, otkrivajući da je kod sebe imao i pištolj “CZ M-70” sa dva okvira i municijom je zaista ohrabrujuća za sve vernike koji sveštenstvu ljube otvorene i zatvorene šake. Izjava nasilnog popa da je pištolj uzeo od vernice sa namerom da ga preda policiji, paradoksalna je koliko i želja pojedinih sveštenika da svoje dupe uvale u auta sa kožnim sedištima, poručujući tako svetini “klanjajte se, ko vas šiša”.
Iz navedenog ispada da je crkva postala mesto gde vernici mogu da upadaju sa utokom, tokom pričesta iz iste kaše, tokom korona virusa, skrušeno ljubeći ruke sveštenicima od kojih neki uz novac vole i silu. Bokte, sajns fikšn.
U međuvremenu, okupila se raja u Sarajevu iza spuštenih roletni restorana Golf Klub (koji još nemaju dozvolu za rad) da proslavi rođendan hirurga Jusufa Šabanovića. Na zabavi su, kako mediji navode, bili pevači Halid Bešlić, Hari Mata Hari, Šerif Konjević, Semir Cerić Koke, Slađana Mandić, kao i biznismen Zijad Blekić i dekan Veterinarskog fakulteta Nihad Fejzić, kao i ministar spoljne trgovine i ekonomskih odnosa u SM BiH Staša Košarac.
Nikada nisam bila skrušena, sklona modifikovanju od strane vlasti ili crkve. Poštujem pravila, ukoliko imaju smisla i ukoliko ih se svi zdravorazumski, zarad kolektivnog dobra, pridržavamo. Ali, ukoliko shvatim da se pravila menjaju kako kome dune i da se kažnjava samo boranija, dok se nazovi “krupne ribe” zajebavaju, onda pobesnim. Ovo implicira da sam besna pola svog života što svakako ne može biti dobro za moj želudac (i zdrav razum) što dalje navodi na zaključak da ako nešto ne promenim, imaću bar tri kutije lekova za želudac kad ostarim i moliću se da su “na recept”.
A što mi to treba?
Što bilo kome treba da gleda i živi ovaj paradoks, od milja nazvan srpski sajns fikšn?
Ljudima je potrebno da nekome veruju, a pošto se vlasti nikad ne bi smelo verovati, očigledno ni sveštenstvu čija mantija često skriva abnormalne porive ko švercer naočare za sunce, ostaje nam da verujemo sami sebi, pošto ni u zdravstvo nismo 100 posto sigurni.
Moliti se nekom svom Bogu, u četiri zida.
Ne klanjati se lažnim idolima.
Ljubiti ruke deteta ili dobrih roditelja, samo njima.
Ne savijati se pred bilo kim, ode kičma bez potrebe.
Ne zauzimati ostrašećeno bilo koju stranu, jer na kraju se svaka strana sa svakom liže, to se zove korist.
Ne upadati u polemike zarad onih koji krše pravila koja očekuju da ti poštuješ.
Napustiti utakmicu u kojoj se krlja ko na fudbalskoj utakmici nižerazrednog kluba.
Skloniti se od svega što čini da se osećaš ko crkveni miš.
Život jeste jedan, i treba ga kažu “živeti kao da je svaki dan poslednji”, ali seti se da nemaš, kao ni ja, silnu lovu na računu koju bi poput glumca u jeftinom filmu mogao da spiskaš kada ti kažu imaš još godinu dana života.
Zato se trudi da ne trošiš dane i mesece i godine ložeći se na srpski sajns fikšn (ludo verujući da će ovde da svane), jer ovde se stvari samo kobajagi menjaju duvanjem u pištaljke (da ne kažem kurac), udaranjem u lončiće sa terase, pljuvačinom i pretnjama na mrežama i suzama jeftinim ko cvikeri ispod mantila onog šanera.
Menjaj sve što možeš, dok možeš, dok te služi zdrav razum i zdrav želudac, jer crkveni miš možeš da budeš uvek.
Sentimentalne fotografije novosadskih penzionera u šetnji: Život u 60 minuta i 600 metara
Dodaj komentar