Beograd Magazin

Da li je Đilas loš glumac ili srećna žrtva?

Ne treba mnogo pameti da bi se zaključilo da je puštanje dobro poznate parole “Đilase, vrati pare lopove” u blizini stana gde žive deca Dragana Đilasa maliciozan i nameran potez.

Pogledala sam sinoć snimak u kom on plače, nemoćan da zaštiti decu od takvih svinjarija i to baš dok je trajao Utisak nedelje.

Čekam vas sutra, pa dođite.

Gepostet von Dragan Đilas am Sonntag, 3. Mai 2020

Lider opozicije javio se u Utisak, gde je ponovo kroz suze rekao da je zvao policiju koja ne dolazi.

Ali kako razumeti sve ovo? Mnogo je toga što stoji u pozadini.

I u prljavoj politici postoje neka pravila. Bar su postojala do skoro. Decu nisu dirali.

Sedela sam sa roditeljima dok se to dešavalo. Oboje su u fazonu – Ne valja Vučić, ali ko drugi?

– Skloni to, ne mogu da gledam. Ništa im nije sveto, pa i decu uvlače u politiku – rekla je mama dok sam joj pokazivala Đilasov snimak sa društvenih mreža.

Ćale po običaju guta psovke čašom vode  – Jesmo najgori? Najgori smo, majku vam je*em – otelo mu se.

Zbunjena sam i ja. Muške suze nisu nešto sa čim se često susretala.

Dežurnom kolegi šaljem snimak i info da se Đilas upravo javio u Utisak – to je vest.

Nastavila sam razgovor sa začuđujuće tihim roditeljima.

– Ali, kako ne shvatate da je to namerno urađeno? Čovek je pre nekoliko dana rekao kako je srećan što mu deca to nisu čula prethodnih večeri. I evo večeras šta su uradili – govorim to ponesena empatijom. Stavila sam se na mesto majke te dece, čijeg oca prozivaju na razglasu sa ulice.

– Druga deca ne plaču? Šta je radio do sad? Bilo je dobro dok je bio na vlasti, sad je našao da plače – odgovara mama žustro.

– I evo ga kod Olje. Ma to je sve namešteno. Pusti to, idem u krevet – govori tata koga ne napušta stav da svaka televizija ima svoje botove i koji u iste, samo na dva pola postavljene, koševe svrstava Pink i N1.

Pokušavaju da izbegnu raspravu sa mnom.

– Ne mogu da verujem da osuđujete Đilasa. Nije to bilo kakva parola. Neviđeno je da se jedan čovek, ma kakav i ko bio, razvlači na ovaj način, a sad su namerno kod dece otišli. Što ga nisu uhapsili? Treba vrapci da propevaju da je Đilas lopov – povisujem ton u neverici.

– I šta su se uhvatili Đilasa, pa nije on ne znam kakva pretnja? Nemaju koga drugog, pa moraju da prave neprijatelje. Samo podele, sukobi, pljuvanja… To je njihov način. Da nas slude potpuno – dodajem iznervirana činjenicom da moji roditelji ne vide slona pred očima.

– Pusti me tvoje demagogije. Sve su to ista go*na – govori tata jednako razočaran mojim entuzijazmom i scenama koje je upravo video i čuo.

– Ali kako možeš da ih braniš? Zatvorili su nas u kuće. Zašto? Korona napada samo od 18h do 5h? Dok mi ne smemo nos da promolimo napolje, oni divljaju po ulicama, provode se na koncertu Ace Lukasa i viču sa razglasa šta im je volja! Ajmo malo zdrave pameti, pobogu. Obrisaću vam sve kanale sa nacionalnom frekvencijom – prelazim nivo kulturne razmene mišljenja.

– Briši ih kod sebe, mene ti pusti na miru. I zapitaj se zašto ti braniš ove. Ja ne branim nikoga. Najgora smo stoka – tata odlazi u krevet da izbegne svađu zbog koje bi nas sutra bilo sramota. Nije prvi put.

Otišla sam i ja u krevet, uspavljujući se vestima sa portala. Šaram, pa skačem sa Nove, na Blic. Ovlaš prelećem tekstove, pa onda pažljivo isčitavam komentare.

I pored svih botova, jasno je da stav mojih roditelja ima veliku većinu.

Kako da protumačim ovaj Đilasov potez? Branim li ga?

Ne, ali osećam se primoranom da stanem na njegovu stranu. A to je u novinarstvu opasno isto koliko i jasno zauzimanje strane. Novinar mora da prepozna i odupre se i onoj najperfidnijoj manipulaciji.

Ali, znate ono kad ste na strani slabijeg? To mi se često dešava.

Sa jedne strane Vučić velik kao slon, koga prati armija utovljenih hijena, a sa druge strane olinjali, mršavi lav, koga prati nekolicina bezličnih i gladnih stvorenja. Opasni su i jedni i drugi, ali Đilas nema nikakvu šansu.

Jutro je, kuvam kafu i proveravam Luftiku. Vesti od sinoć nema nigde.

U mejlu me čeka poruka od kolege.

– Nisam siguran šta da radim sa ovim. Ne mogu da nađem pravi ugao. Nema sumnje je da namerno postavljeno 30 metara od stana gde su mu deca, ali namerno stavljaju i 30 metara od stanova druge dece. Ne mogu da pronađem balans između – zaštiti porodicu i zaštiti celo društvo jednako. Ostavljam tebi za sutra – stoji u mailu.

I evo mog teksta. Suviše ličan za novinara, znam. Ali zar i Vučić i Đilas nisu išli na lično? Zbunjenost, suprotstavljeni stavovi, mnogo emocija, onih najdubljih.

Bez sumnje, treba osuditi vladajuću lakrdiju. Otelo se to svakoj kontroli. Ipak, Đilase, nisi smeo ovako.

Jasno je da si žrtva, ali je jasno i da to koristiš.

Verujem da te je potreslo to što se desilo i da su suze iskrene, ali tvoja je odluka da to snimiš i upotrebiš. Odluke sa sobom nose odgovornost i posledice, posebno ako nisi “običan” i ako pretenduješ da nas vodiš i upravljaš ovim društvom. Ponovo.

Da li ste svi isti? Pa izgleda da jeste!

Prljavo je i krajnje neprimereno koristiti “deca mi plaču”, “Danilo, junak dobio koronu”, u situaciji gde mi, obični, decu lečimo sms-ovima, viđamo ih samo na Viberu i hranimo ih platom od 30 hiljada.

To je vaš rezultat. Vas, istih.

I zato je igrati na kartu saosećanja vrlo klizav teren, a korisititi decu u političke svrhe, ovde mislim i na jedne i na druge, put koji vodi u provaliju iz koje ne možemo natrag.

Posle iskorišćene dece ništa više nije strašno. Gore ne može.

Stanari presreli naprednjake na krovu: Drugi put nećete sići

Ana Marković

Štreber i boem. Bosanka i Banaćanka. Novinar. Hodajući detektor laži i emiter istine. Omiljenost - miris uštipaka u 9 ujutru, selo, leto i grlati petao, crk'o dabogda.

komentar

Klikni da objaviš komentar

269 Shares
269 Shares
Share via
Copy link