Čitajući vesti, ponovo mi se javila misao: Kako ne poludeti?
Šta učiniti sa sobom i životom i navikama i ovim čime smo bombardovani svakodnevno da bismo sačuvali zdrav razum, koliko-toliko.
Da bismo sačuvali smisao. Jer kad nam on isklizne, onda više ništa nije važno.
Negde između vesti da je u Srbiji rekordan broj zaraženih i umrlih od početka epidemije i vesti da Dara Bubamara žari i pali po Grčkoj, podigla sam pogled da odmorim oči i tada sam videla fotografiju mog pokojnog tate kako u rukama drži moju ćerku, svoju unuku. Fotografisao ih je Dule, seoski fotograf koji u eri novih tehnologija polako gubi na značaju, time i na zaradi.
Ali, čini se da njega to ne uzrujava previše. Svaki dan leži na plaži, izuje patike pored sebe, ubaci u njih čarape, ponese u kesi bananu, svežu papriku i jogurt u flaši. Čita nekad novine nekad knjige. Preplivava Dunav, a posle, kada već svi odu s plaže, vežba na spravama na otvorenom.
Kako ne poludeti?
Gledam u tatu. Voleo je da nosi crno i da na fotografijama gleda u stranu. Na ovoj gleda direktno u mene, kao da hoće da mi da odgovor na ovo moje pitanje, iako zna da sam dobrano već zasrala stvar i da će povratak sebi i smislu potrajati.
Prvo, on drži svoju unuku. Moje dete. Drži ono što je meni najvažnije.
To je savet broj jedan. Fokus. Zahvalnost.
Kada mi je teško, kada čitam kako je svet ne samo Srbija poklekao pred koronom, kada nailazim na zavere, na bolne istine i iskustva, kada ne znam šta će biti sledeće, hoćemo li zadržati poslove, hoćemo li se zaraziti, hoće li biti gadno ili bezsimptomatsko… uvek pogledam svoje dete. Fokusiram se na nju, na njenu igru, na ono što je zabavlja, u čemu uživa, gledam kako se rve sa psom, kako bira slikovnicu koju želi da joj čitam, kako se baca u krevet i miriše posteljinu, kako kopa zemlju u babinoj saksiji bez cveća i kažem sebi: Nastavi da joj stvaraš uspomene u koje će se ušuškati kada joj možda nekada, kao tebi sad, dođu teški dani. Ne troši energiju na stvari i ljude koje ne možeš da promeniš, već na svoje dete kome treba siguran temelj. Svet postaje prilično ludo mesto. Treba je valjano opremiti.
Svaki minut potrošen na diskusiju o nepromenljivim, jalovim stvarima i ljudima, bačen je.
Preračunajte sad koliko vremena potrošite na mrežama, čitajući vesti koje imaju mahom funkciju zastrašivanja i senzacije, gledajući tuđe fotografije na instagramu, ostavljajući komentare, fotografišući sebe, birajući filtere… Onda se setite na kojim sve to mestima radite, u kafiću, u praku, u krevetu, pred spavanje, na wc šolji, kraj deteta?? Preračunajte koliko vremena potrošite na priču o tuđem životu, odlukama, postupcima, a koliko ste se bavili sobom.
Trpamo smeće u mozak, brzinski, nemoćan je da sve obradi.
Ne gledamo reku. Prijatelje na kafi. Drvo. Ležemo ozračeni ekranima, nakljukani glupostima od kojih slabe vajde ima, osim da nas sjebe i uzme dragoceni san.
Ništa se neće dogoditi ako ne budemo u toku, osim blagostanja.
Ali, vratiću se na fotografiju tate i deteta, kao na dve vrlo važne lekcije koje izviru iz njihovih pogleda.
Tata je umro prošle godine, rak pluća.
Koliko se samo plašio raka. Šta god da bi ga žignulo, govorio je: Rakočević. Bio je duhovit. Ali, slaba vajda.
Bio je i strastveni pušač.
Niko ne priziva rak, ali takvom pričom, kojoj sam i sama sklona, unosi u svoj život strah.
Kako ne poludeti?
Prestati se plašiti.
Preuzeti odgovornost za svoje zdravlje koliko god si u mogućnosti i tu završiti. Ne paničiti. Ne unositi histeriju, strah, ne biti plodno tlo za njihovo bujanje.
Ne kljukati mozak vestima koje mu ne prijaju, koje ga slabe, koje izazivaju paniku.
Bio je preterano pravičan. Preterano odgovoran. Preterano brižan. Sa preteranim grižama savesti.
Sa fotografije mi poručuje: imaj meru, nađi sredinu, sagorećeš, poludećeš, svet promeniti ne možeš.
I zaista, kada vratim film, prethodnih pet godina sam besnila ko ker verujući da taj bes, neslaganje, bunt mogu nešto da promene; na današnji dan taj bes nije bilo šta promenio, osim mene donoseći mi teskobu, glavobolje, iscrpljenost. Trebalo je da energiju potrošim pametnije.
Kako ne poludeti?
Ne besniti.
Kako ne poludeti?
Ćerka u žutom džemperiću u dedinom zagrljaju kao da kaže: Slušaj, mama, možeš da se jedeš oko tatinog otkaza, smanjenog kućnog budžeta, dedine smrti, kontradiktornih vesti, nepravde, sveta koji “nisi tako zamišljala”, ali ja mislim da je bolje da prošetaš psa, da iskopaš sa mnom rupu u pesku da ti zatrpam noge, da napravimo palačinke sa eurokremom, pustimo muziku, ugasimo televizor, slušamo gugutke, čitamo slikovnice i budemo srećni što imamo jedni druge na okupu. Igra je važna i smeh.
Kako ne poludeti?
Posmatrati decu (umesto ekrane) i način na koji se raduju “malim stvarima”, oni jure loptu, ne “sreću” i zato se ne batrgaju ko riba na suvom.
Kako ne poludeti?
Ne juriti sreću. Ne juriti more. Ne juriti Grčku. Ne juriti u tržne centre. Ne juriti skup auto, veći stan. Ne juriti zaduživanje zbog “sreće”. Ne juriti od najbližih, već juriti ka njima.
Kako ne poludeti?
Uzeti album ili kutiju sa fotografijama i zamisliti šta vam osobe na njima kažu na ovo pitanje. I šta biste vi rekli njima.
10 u glavu: Potresne slike i prilike života u Srbiji, a biće još gore
Dodaj komentar