Kako izgleda organska farma budućnosti: Poseta LoginEKO imanju u Vojvodini

U vremenu kada se sve češće govori o hrani budućnosti i održivoj proizvodnji, jedna takva priča već postoji — i nalazi se upravo na severu Srbije.

Put do Novog Kneževca vodi kroz tipične vojvođanske pejzaže, sve dok se iza jednog skretanja ne pojavi kompleks koji više podseća na tehnološki centar nego na farmu.

Na ulazu u LoginEKO dočekuju nas Nevena, Urša i agronom Đura Karagić — srdačni domaćini sa energijom ljudi koji iskreno veruju u ono što rade.

Ovde nema korporativne distance koju biste možda očekivali od sistema koji izgleda toliko moderno i tehnološki napredno. Naprotiv, utisak je da jedva čekaju da pokažu kako izgleda farma koja pokušava da pomeri granice domaće poljoprivrede.

Sve je počelo — prodajom igrice.

Čovek koji je prodao „mačka” i počeo da menja poljoprivredu

Iza cele priče stoji Samo Login — slovenački preduzetnik kojeg svet tehnologije poznaje kao jednog od osnivača kompanije Outfit7, tvorca globalno popularne aplikacije „Talking Tom Cat”.

Ideja o LoginEKO farmi nije, međutim, nastala nakon poslovnog uspeha. Naprotiv — još pre skoro dve decenije počeo je da razmišlja o tome koliko se prirodni resursi troše neodrživo i koliko je način na koji se danas proizvodi hrana jedan od najvećih uzročnika degradacije životne sredine i merljiva pretnja ljudskom zdravlju.

Nakon prodaje Outfit7, kompanije za razvoj mobilnih aplikacija, osnovao je 2018. godine LoginEKO, kako bi razvijao praktična rešenja za održiviji sistem proizvodnje hrane, uključujući 3.700 organski sertifikovanih hektara u Vojvodini.

Danas je LoginEKO najveća organska farma zasnovana na podacima u regionu. Član je Global Network of Lighthouse Farms, mreže koju je osnovao Wageningen University & Research: međunarodne mreže od 14 farmi prepoznatih kao živi primer budućnosti održive poljoprivrede. Okuplja više od 140 saradnika, ali ambicija prevazilazi jednu farmu ili jedan biznis model. Namera im je da razviju rešenja koja bi obezbedila održiviji život za buduće generacije: organski poljoprivredni model velikog obima, Farming Software, The Origin, Marketplace, gotova prehrambena rešenja, kao i njihovo besplatno deljenje.

Nakon priče o tome kako je sve počelo, red je bio da obiđemo ekonomiju i impozantnu mehanizaciju. Tada nam je postalo jasno da tom uigranom timu budućnost nije samo ideja na papiru — već sistem koji već funkcioniše na terenu.

Od futurističkih mašina do arheološkog nalazišta

U obilazak ekonomije i mehanizacije poveo nas je agronom Slobodan Barački (rukovodilac severnog lokaliteta), predočavajući nam svet mašina, sistema i tehnologije bez kojih takav kompleks ne bi mogao da funkcioniše.

“Diznilend za snimatelje” – našalio se jedan od kolega iz novinarskih ekipa. I zaista, prizor iz hale ostavlja utisak – redovi besprekorno održavanih mašina i sistemi koji više podsećaju na tehnološki centar nego na klasičnu ekonomiju.
Od precizne poljoprivredne opreme do sistema koji prate svaki deo proizvodnje, bilo je gotovo nemoguće pohvatati sve detalje — makar iz ugla nekoga ko se poljoprivredom ne bavi svakodnevno.

Dok obilazimo prostor na kojem je u toku izgradnja silosa kapaciteta čak 15.000 tona, Đuro Karagić nam priča jednu potpuno neočekivanu priču — onu koja ovo mesto povezuje sa prošlošću starom više od hiljadu godina.

„Kada smo počeli sa izgradnjom ove ekonomije u Novom Kneževcu i našeg velikog silosa, naišli smo na arheološke ostatke. Nismo znali o čemu je reč. Odmah smo obavestili Zavod za zaštitu spomenika kulture, izašao je tim arheologa na teren, uradio konzervaciju lokaliteta, prikupio artefakte koje su našli i utvrdili da je reč o naselju iz 3 i 4. veka nove ere.

Ono što je meni bilo posebno zanimljivo jeste da su baš na mestu današnjeg silosa za organski proizvedeno zrno pronađene jame u kojima se zrno čuvalo još u tom periodu”, ispričao je sagovornik Luftike.

U trenutku, priča o farmi budućnosti dobija još jedan sloj, jer se na istom mestu hrana čuvala i pre više od 1.700 godina.

Farma koja sluša prirodu, ali veruje podacima

Čini se, godine nam ne bi bile dovoljne da postavimo sva pitanja koja se nameću, ali prema agendi, na redu je bio obilazak polja, a taj uigrani tim ne voli kašnjenja.

Uputili smo se ka usevu ovsa — jednoj od pet kultura koje LoginEKO gaji u okviru jedne od kombinacija svojih petopoljnih plodoreda koji čine grašak, ovas, leblebija, lan i suncokret.

Zaustavljamo se u bafer zoni, prostoru koji razdvaja organske parcele od konvencionalne proizvodnje. Dok nam objašnjava njenu ulogu, Đuro Karagić nam ubira nekoliko bulki:

„Ja sam se uželeo ovih živopisnih cvetova, jer kod nas nema korova”, dobacuje uz osmeh.

Bafer zone, objašnjava Karagić, služe da spreče drift pesticida i hemikalija sa susednih parcela, ali imaju i mnogo širu ulogu. To su ujedno i zone biodiverziteta u kojima je prirodna vegetacija ostavljena da podrži živi svet, insekte i stabilnost ekosistema.

„Bafer zona je vetrozaštitni pojas koji pomaže u sprečavanju erozije zemljišta vetrom, što je jedan od osnovnih izazova savremene poljoprivrede”, objašnjava.

Na pojedinim mestima postavljeni su i betonski stubovi, kako bi zaštitili mlade sadnice od mehanizacije dok se drvored ne formira. Žice nema — kako ne bi ometali kretanje divljači.

A brojke dodatno pokazuju razmere projekta.

Od ukupno 3.700 organski sertifikovanih hektara, 3.250 ha su obradive površine, uz 490 ha zona biodiverziteta. Na svojoj farmi u Novom Kneževcu LoginEKO gradi kompleks silosa kapaciteta 15.000 tona, čime će se upotpuniti postojeći skladišni kapaciteti od 10.000 tona i više od 28.000 kvadrata poljoprivredne infrastrukture njihovih ekonomija. Primarnom poljoproivrednom proizvodnjom svakodnevno se bavi tim od 27 ljudi — traktorista, mehaničara i dva rukovodioca farmi. Pored njih, LoginEKO ima 9 agronoma u istraživanju i razvoju i 9 zaposlenih u skladištu i preradi. Ukupan broj zaposlenih na farmi uključujući trgovinu i administraciju, iznosi 67.

Upoznajemo i Roberta, „najboljeg traktoristu”, kako ga domaćini šaljivo predstavljaju, na parceli suncokreta.
A tamo, umesto pesticida — tehnologija.

„U toku je operacija kultivacije, odnosno mehanička kontrola korova u suncokretu našim novim špartačem. Opremljen je kamerom za prepoznavanje redova i razlikuje biljke suncokreta od korova”, objašnjava Karagić.

Jedan od ključnih sistema su i meteo stanice raspoređene širom imanja.

„Imamo 14 meteo stanica koje mere više od 20 parametara — od padavina i temperature vazduha, do vlažnosti zemljišta na različitim dubinama. Priroda nam ne govori kroz naše lepe namere, već kroz podatke”, kaže Karagić.

Svaka stanica pokriva radijus od dva kilometra, a podaci se koriste za planiranje operacija, analizu efikasnosti i razvoj modela proizvodnje. Uz informacije koje dolaze sa mehanizacije, fizičkog obilaska parcela i dodatnih sistema za praćenje useva, jasno je da se ovde poljoprivreda vodi gotovo laboratorijskom preciznošću.

Ipak, uprkos tehnologiji, algoritmima i podacima, utisak je da je priroda ovde i dalje glavna.

Princeza na zrnu graška, banatsko izdanje

Naš sagovornik zatim rukom pokazuje preko puta, na usev ozimog graška.

On, objašnjava Karagić, nije samo jedna od kultura u plodoredu — već osnova zatvorenog sistema proizvodnje koji se ne oslanja na sintetička đubriva.

„Grašak je početak priče plodoreda kojim obezbeđujemo prihranu azotom na njivama. Za naš petopoljni plodored, ovo je početak”, kaže on.

Na parceli je trenutno ozimi grašak sorte NS Mraz, već u fazi formiranih mahuna i nalivanja zrna. Iako suša već sredinom maja najavljuje raniju žetvu, usev izgleda ujednačeno i bez ozbiljnijih problema sa korovima.

A ono što bi u konvencionalnoj proizvodnji često bio razlog za tretiranje hemijom, ovde rešava priroda.

„Imamo dosta bubamara — pravi tigrovi, lavovi koji se hrane vašima”, govori Karagić pokazujući lisne vaši koje mogu ozbiljno da utiču na prinos.

Kako bi zatvorili ciklus ishrane zemljišta bez mineralnih đubriva, uz grašak koriste još jednu leguminozu — leblebiju.

„Mi je zovemo nova soja Banata. Sa dve leguminoze hranimo tri neleguminozna useva i imamo odličan zatvoren sistem koji se ne oslanja na sintetičke inpute. Na ovom polju od sezone 2019/2020 nije bačen nijedan kilogram veštačkog đubriva”, ističe Karagić.

Poljoprivreda bez mineralnog đubriva – nauka ili računica?

Jedno od pitanja koje se tokom obilaska nameće jeste — da li održiva i ekološki prihvatljivija proizvodnja nužno znači i skuplju proizvodnju hrane?

„Nemamo ni kilogram kupljenog mineralnog azotnog đubriva. Azot proizvodimo sami na svojim parcelama”, objašnjava sagovornik Luftike.

Umesto oslanjanja na skupe sintetičke inpute, LoginEKO koristi pažljivo planiran plodored i leguminoze poput graška i leblebije, koje imaju ključnu ulogu u fiksaciji azota iz atmosfere. Na taj način se azot prirodno uvodi u sistem proizvodnje, dok se svi žetveni ostaci ostavljaju na poljima i vraćaju u zemljište.

„Nemamo gubitke azota, ne zagađujemo podzemne vode i praktično imamo besplatan azot. Ko tome može da konkuriše?”, kaže Karagić.

Dodaje i da na farmi ne kupuju sintetičke pesticide, dok deo semena proizvode sami, čime dodatno smanjuju troškove i kontrolišu kvalitet proizvodnje.

Ipak, najveći izazov za manje proizvođače, smatra on, nije sama proizvodnja — već tržište.

„Mala gazdinstva sigurno mogu da prihvate ekološki čistije načine proizvodnje. Problem je gde i kako će prodavati svoje proizvode”, objašnjava Karagić.

Zato kao jedno od mogućih rešenja vidi udruživanje proizvođača kroz kooperative, po modelu koji je već široko rasprostranjen u zemljama Zapadne Evrope.

„Francuska, Danska, Holandija — tamo mali proizvođači zajednički grade skladišta i sisteme koji pojedinačno ne bi mogli da priušte. Možda je upravo to put i za naše male proizvođače”, zaključuje on.

Od njive do stola

Kao pravi domaćini, naši sagovornici nisu dozvolili da, nakon obilaska, iz Novog Kneževca odemo bez ručka.

I upravo ono što je za LoginEKO početak priče — za nas je bio kraj posete, ako mene pitate – zvezda trpeze.

Dok smo nekoliko sati ranije na njivi slušali kako upravo od graška počinje njihov model organske proizvodnje na velikim površinama, obilazak se završio tanjirom toplog potaža od graška, punog ukusa i onog poznatog mirisa koji podseća na ručkove iz bakine bašte.

Možda baš zato taj ručak najbolje opisuje celu filozofiju LoginEKO farme. Posle traktora, meteo stanica, silosa, algoritama i podataka, na kraju se sve ponovo vraća hrani i utisku da budućnost poljoprivrede možda ipak neće biti hladna i robotska koliko smo zamišljali.

Marko je od “hleba i paštete” napravio male ukuse Novog Sada u tegli