Postoje urbanistički planovi koji prođu gotovo neprimetno. Objave se, održi se javni uvid, neko pošalje primedbu, neko ne stigne ni da sazna o čemu se odlučuje, a grad se onda, malo po malo, promeni pred očima onih koji u njemu žive.
A postoje i planovi koji dodirnu živac grada.
Nacrt plana generalne regulacije opštegradskog centra i sportsko-rekreativnih sadržaja uz Bulevar despota Stefana očigledno spada u ovu drugu grupu. Iza suvoparnog administrativnog naziva, koji zvuči kao da je pisan da uspava javnost, krije se jedna od najosetljivijih tema u Novom Sadu: budućnost Limana 3 i 4, prostora uz Dunav, zelenog pojasa i dela grada koji građani sve glasnije odbijaju da prepuste betonu.
Plan koji je već dobio nadimak „Novi Sad na vodi“ nije izazvao običnu raspravu o spratnosti, parcelama i nameni zemljišta. Izazvao je otpor.
Prema saopštenju Slobodnih mesnih zajednica Liman i Liman III i Zborova Novog Sada, na Nacrt plana predate su primedbe sa više od 2.800 potpisa građana. Uz to, podneta je i krivična prijava koju je potpisalo 1.760 građana. To više nije usputno negodovanje komšiluka. To je jasan signal da se značajan deo javnosti oseća isključenim iz odluke koja bi mogla da promeni lice jednog od najvažnijih gradskih prostora.
Najspornija tačka plana, u očima građana, jeste mogućnost izgradnje velikog stambeno-poslovnog kompleksa na prostoru Limana 3 i 4, uključujući višespratnice u blizini obale Dunava. Dok se u planskom jeziku govori o opštegradskom centru, javnim prostorima, sportskim sadržajima i novim parkovima, građani se pitaju mnogo jednostavnije: koliko zelenila zaista ostaje kada se u priobalje uvedu stambene kule, poslovni kvadrati, garaže, prilazne saobraćajnice i hiljade novih stanovnika?
Jer Novi Sad već zna kako izgleda kada se reči „uređenje prostora“ u praksi pretvore u seču zelenila, zagušen saobraćaj i nove zgrade koje niknu brže nego što se izgradi prateća infrastruktura.
Zato se u ovoj priči ne radi samo o Limanu. Radi se o pitanju da li Novi Sad još ima pravo da planira grad po meri svojih stanovnika ili će najvredniji prostori, naročito oni uz Dunav, biti tretirani kao poslednja velika građevinska premija.
Javna sednica Komisije za planove, na kojoj je trebalo da se razmatraju primedbe, prvobitno je bila zakazana za 18. jun u Plavoj sali Skupštine grada. Međutim, Gradska uprava za urbanizam i građevinske poslove obavestila je građane da se sednica zbog velikog broja pristiglih primedbi odlaže za 30. jun.
Sama činjenica da je sednica odložena zbog broja primedbi govori dovoljno. Plan više nije stvar nekoliko urbanista, investitora i članova Komisije. Plan je postao javni problem. I to veliki.
U saopštenju građanskih zborova poručuje se da neće dozvoliti „institucionalnu gluvoću“ pred, kako navode, urbanističkim nasiljem koje se sprema gradu. Jezik jeste oštar, ali ni trenutak nije blag. Kada se na stolu nađe prostor uz Dunav, poslednji veći zeleni pojas u gusto naseljenom delu grada i mogućnost gradnje višespratnica, onda javnost ima pravo da bude uznemirena.
Posebno ozbiljan deo saopštenja odnosi se na tvrdnje da građanima tokom javnog uvida nisu bili dostupni svi relevantni uslovi nosilaca javnih ovlašćenja. Ukoliko se ove tvrdnje pokažu osnovanim, pitanje više nije samo urbanističko, već i proceduralno: kako građani mogu smisleno da učestvuju u javnom uvidu ako nemaju pristup svim informacijama na osnovu kojih treba da formiraju primedbe?
Drugim rečima, ne može se od javnosti očekivati da bude dekor u proceduri. Ako se građani pozivaju da daju mišljenje, onda moraju imati sve papire pred sobom. U suprotnom, javni uvid postaje predstava u kojoj se odluka već naslućuje, a primedbe služe samo da se čekira zakonska forma.
Zborovi Novog Sada i Slobodne mesne zajednice najavljuju da će, ukoliko se nastavi sa ignorisanjem primedbi, koristiti i druge pravne mehanizme, uključujući inicijativu za ocenu zakonitosti plana pred Ustavnim sudom, kao i građansko-pravne načine za blokadu radova na terenu. To je poruka da se otpor neće završiti jednim izlaskom pred Komisiju.
I baš tu leži politička težina ove priče.
„Novi Sad na vodi“ nije samo naziv koji zvuči kao lokalna verzija već viđenog beogradskog modela. To je simbol straha da se grad razvija mimo svojih stanovnika, da se javni interes sve češće prepoznaje tek kada se podudari sa interesom investitora, a da se zelenilo brani tek onda kada je već ucrtano kao buduće gradilište.
Naravno, svaki grad mora da se razvija. Niko razuman ne tvrdi da prostor bivše industrijske zone treba zauvek da ostane zapušten, neuređen ili zatvoren za građane. Ali razvoj nije isto što i betoniranje najvrednijih gradskih tačaka. Uređenje priobalja nije isto što i guranje višespratnica na obalu. A javni interes nije isto što i marketinški render sa nekoliko stabala između zgrada.
Novom Sadu je potreban prostor na kojem će ljudi disati, šetati, provoditi vreme, odmarati se od vreline asfalta i gustine grada. Potreban mu je Dunav kao javno dobro, a ne kao pogled iz skupih stanova. Potreban mu je plan koji će čuvati gradsku budućnost, a ne samo popunjavati građevinske parcele.
Zato je 30. jun mnogo više od novog datuma u obaveštenju Gradske uprave. To je dan kada će se videti da li institucije zaista čuju građane ili ih samo uredno evidentiraju kao smetnju u proceduri.
Liman je ovog puta postao linija odbrane. Ne zato što građani ne žele promene, već zato što ne žele da im se pod imenom promene oduzme ono malo prostora koji još pripada svima.
A kada se jednom beton spusti do Dunava, teško se vraća nazad.
Akcija protiv “Novog Sada na vodi” od 3. juna: Ne damo Liman, ne damo Dunav
Dodaj komentar