Lifestyle Magazin

Bila sam najbolja mama, a onda se rodio ON

beba-place
Foto: Ilustracija

Nekad sam bila najbolja mama – sve dok nisam rodila svog sina. Prva godina nakon njegova rođenja bila je preživljavanje. Čak je i moja mama priznala da nikad nije videla tako tešku bebu.

Sećam se tog julskog jutra sa živopisnim detaljima. Doručak je još uvek na stolu, a na mojoj pidžami su osušene mrlje.

Sve curi – moje grudi, Anine čaše razbacane svuda, i moje oči jer je prošlo nedelju dana od porođaja i istovremeno sam srećna i tužna, započela je ispovest jedna majka za Motherly.

Dete zeva, prvi znak spremnosti za spavanje, a ja sam ga smestila u našu spavaću sobu odmah nakon što je moj muž otišao na posao. Prvi dan mi je u kancelariji i prilično sam nervozna.

Čvrsto sam umotala i ostavila u provetrenoj sobi savršene temperature. Pospan je od dojenja i mazim ga po obrazima dok puna samopouzdanja izgovaram ‘lepo spavaj anđele’.

Ovog puta tačno znam kako da uspavam bebu. Čitala sam knjige, znam teorije i uložila sam svoje vreme. Ovo mi nije prvo dete. Kada plače, samo 28 minuta kasnije sam u neverici.

Po mom mišljenju, nešto manje od sat vremena nije dovoljno spavanja, te marširam u sobu da mu dam cuclu i to mu objasnim. Nisam još ispraznila mašinu za pranje posuđa, a kamoli oprala zube ili obukla njegovu stariju sestru. Ne, 28 minuta ne funkcioniše za mene. Ovo je samo slučajnost, prenosi Still.

Ali, to se ponavlja i sledećeg dana, te onog narednog. Ubrzo se to događa tokom svakog spavanja, i pre podne i popodne. Svaki dan koji prođe je još jedno neuspešno dremanje i odjednom prođe tri nedelje i ja se pitam kako uopšte može tako malo da spava.

On zna samo za 28 minuta dremanja, a ja više ništa ne znam. Ne mogu da ga nateram da zaspi, ne mogu ga navesti da produži spavanje, a jedino ne plače kad ga držim ili dojim. Uopšte ne moram da vam kažem kako izgledaju vožnje u automobilu.

Meseci prolaze i već ima 4 meseca i još uvek ne spava. Odlučujem da budem hrabra, kad me ljudi pitaju kako ide, kažem istinu – da mi je stvarno teško. Reakcije nisu ohrabrujuće.

‘On je samo novorođenče, takvi su svi’, ‘moje dete je bilo takvo i danas ima tri godine i još uvek ne spava dobro’, ‘ne možeš ga držati dok usisavaš, danas ima super nosiljki za bebe?’.

Pametne ideje mami koje verovatno nisu pokušale da usisavaju držeći dete od 9 kilograma, dok njegova velika sestra takođe moli da je uzmem u naručje.

Niko ne razume da zapravo ne tražim savet kako biti roditelj ili kako trenirati spavanje, samo želim potvrdu.

Više od ičega, čeznem da me neko sretne u ovoj groznoj situaciji vrištanja i nespavanja i kaže mi ‘da, teško ti je. Nije lako s njim, uvek je nervozan. Opravdano sam iscrpljena.’

Meseci i meseci prolaze bez puno sna. Moje dete raste, ali ne plače ništa manje.

Čini se da njegova osetljivost, upornost i tvrdoglavost samo jačaju, bez obzira na tehnike koje isprobamo. Da se razumemo, imamo lepe trenutke s osmehom i moja ljubav prema njemu je ogromna i zaštitnička, ali istovremeno mi se ne sviđa kakav je.

Nekoliko prijatelja me je pitalo da li je možda reč o postporođajnoj depresiji i mada pretpostavljam da je to moguće, mislim da sam naprosto izmučena.

Buka i zahtevi su sveobuhvatni, bez svetla na kraju tunela. Hoće li ikada biti srećan? Hoću li ikad biti srećna?

Kad je napunio sedam meseci, zovem svoje roditelje u pomoć. Potrebna su mi 24 sata bez vrištanja i pomoć bake. Suprug i ja odlazimo za vikend i provedemo ga spavajući i uz jelo.

Vraćamo se, a moja mama, mnogima poznata kao ‘šaptačica bebama’ mi govori – bilo je super. Ali, dodaje, on je jako teško dete. Ti i tvoja braća i sestre nikad niste bili toliko teški.

Kasnije, kad kažem mužu šta je rekla, smešim se više nego što sam otkako se rodio. Reči moje majke su za mene prekretnica, delom zato što potvrđuju moja osećanja, ali i zato što mi nenamerno daje dozvolu za preispitivanje početne crte.

Do tog trenutka mislila sam da se veliki deo dečjeg ponašanja usklađuje s roditeljskim veštinama.

Iako još uvek mislim da mame i tate igraju veliku ulogu u učenju deteta, takođe, verujem da se neka deca rađaju sa svojim idejama. Moja mlađa ćerka, zavarala me je na razmišljanje da način na koji je odgajam ima veliku ulogu u njenom ponašanju i dobrim navikama spavanja.

Dolazak mog sina dokazao je drugačije. Neka su deca odlična u matematici, a neka su bolja u pričama, neka su prirodni sportisti, a neka su prirodno slatka, a neka prirodno temperamentni.

Najteža beba ikad za nekoliko nedelja puni dve godine. Još uvek provodi puno vremena u mom naručju i plače više nego što je njegova sestra to ikad činila u njegovoj dobi. Istovremeno, on se igra samostalno i spava kao šampion.

Njegova mišljenja o hrani koju mu dajemo i odeći koju mu oblačim svakog me dana drže u stanju pripravnosti. Ali, on se i dalje mazi najbolje na svetu, pa nema veze ako je i najteži…

Više ne mislim da sam najbolja mama ikad, ali čini mi se da njemu jesam, a to je jedino što je važno. Ovih dana se trudimo ne nazivati ga tvrdoglavim ili teškim.

Jednostavno ga zovemo Oven. I bez sumnje, Ovenovo mišljenje i upornost će jednog dana promeniti svet. Samo mi mora dopustiti da ga prvo spustim.

Dozvolite da se predstavim, ja sam najgora mama na svetu

Dragana Vidić

Dragana Vidić

Čeka poslednji voz za Nedođiju. I to uspešno radi već 10 godina. U međuvremenu piše.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

37 Shares
Share via
Copy link