Kolumne

Ko nije đaku prvaku oprao kosu, odsekao nokte i kupio lančić, nikakav je roditelj

Skola-djaci
Foto: Miroslav Dragojević

Ovim putem želim da se zahvalim koleginici koja je napisala tekst namenjen roditeljima “Kako da vam polazak đaka prvaka u školu bude manje stresan”. Možda bismo mogle da popijemo kafu, odemo na ručak, Vi birate restoran jer to je jedini način da se odužim za prosvetljenje koje mi je doneo Vaš tekst, jer da ga nisam pročitala ne bih znala da detetu treba da odsečem nokte, operem kosu i opeglam odeću za prvi dan škole.

Verovatno bi otišla izgužvane majice, sa crnim ispod noktiju dok joj u zamršenoj prljavoj kosi cvrkući ptići. Vaš savet je za sve roditelje zlata vredan i Vaš tekst bi trebalo da bude nagrađen u oblasti istraživačkog novinarstva. Uz to povećao je stepen higijene u školi.

Takođe, hvala Vam što ste nas počastili sa još nekoliko važnih saveta, kao što su:

Obucite se lepo i stavite neki poseban detalj jer će tako dete znati da je i vama ovaj dan poseban.

Kupite detetu neki poklon za ovu specijalnu priliku; pa navodite: lančić, zlatni prsten, sat, naušnice… jer će dete tako, kažete, uvek rado da se seća polaska u školu.

Pozovite na tortu ili kolače ili večericu bake i deke i ujne i stričeve…

Bilo je tu još saveta koji bi trebalo “da smanje stres roditeljima”, ali ovi su mi toliko dragoceni, da sam morala da ih objavim, podelim dalje, kako bi i drugi roditelji uživali u saznanjima do kojih sam ja došla, čitajući Vaš članak. Kolektivno dobro, roditelji mirni, deca zaljubljena u školu i učitelje, lome kiflu da je podele sa drugarom pre prvog zvona, čistih ruku i odsečenih noktiju, dok im na ušima sjaje naušnice kao dar pažljivih roditelja, a kosa miriše na šampon kao nikada do sada. Majke su okačile ogromne broševe na revere da dete vidi da je i njima specijalan dan, jer iz celog se teksta da zaključiti da je najvažnije đaku prvaku oprati kosu i uši i colanjem love na sat ili lančić pokazati da je to poseban dan za pamćenje.

Uz to, večerica za rodbinu je posebno važna, jer ako toga nema, dete će biti prilično utučeno, možda podbaci u školi u koju je tek krenulo, tako da svi oni klinci kojima su babe, dede, tetke, teče nažalost umrli, su u nezavidnom položaju. (ako se držimo saveta iz teksta)

Tamo gde su živi, rekla bih, ako se ne okupljaju bez povoda u vidu polaska u školu, ne treba da se okupljaju ni taj dan.

Ćerka je danas otišla prvi dan u školu. Oprane kose pokupljene u konjski rep, u čistim opeglanim helankama, majici i jaknici. U kosi rajf sa mašnom. Nokti odsečeni. Vozio ju je tata autom. Juče je imala svečani prijem. Svi smo bili lepo obučeni, doduše bez detalja kojima bismo joj boli oči i kojima bismo joj pokazali da nam je ovo važan dan. Nismo joj kupili prsten, uši ne želi da buši, dobila je knjigu o psima, jer smo stipse pa nismo hteli da se trošimo na zlato. Verovatno će nam celog života prebacivati da joj prvi dan škole zbog našeg stipsičarenja nije ostao u sećanju.

Ostaviću na momenat koleginu po strani sa njenim tekstom.

Pojedini roditelji, čini mi se, prave veću paniku od dece. Zapravo, deca ni ne prave paniku. Većina ih je prilagodljiva, a i učitelji znaju kako da ih opuste prvih dana škole. Ne smatram da je potrebno urgirati kod koje učiteljice dete treba da ide, jer nećeš moći da urgiraš ceo život, ne smatram da trebam da kačim poseban detalj na odeću, dovoljno je lice sa kog ona može da pročita da sam ponosna i srećna, savetovati da budemo doterani i čisti je apsolutno smešno, ko je neuredan, neuredan će doći i tog dana, nikakva mudrost, pa opet ni tako neuredan ne znači da neće detetu poslati poruku: Ponosan sam na tebe.

Sve ovo me neodoljivo podseća na odskočnu dasku za: Nemaš najk patike, nosiš poderane, sirotanu jedan!

Ha- ha- ha!

To seme seju roditelji. Taj odnos prema materijalnom, prema statusu, prema obrazovanju, prijateljstvu, učiteljima, učenju, ocenama, školi.

Prvi dan škole je odličan način da roditeljski kompleksi krenu da kuljaju, da se oslobađaju, prenose na dete, odevno, kroz reči, kroz odnos prema drugarima i učiteljici.

Zato se i diže tolika drama, kao da decu šaljemo na front, a ne u prvi razred. Zato toliko halabuke, tenzije, pritisaka, očekivanja, forsiranja.

Zato ovako glupi tekstovi koleginice koja nijednim redom nije spomenula POVERENJE na relaciji roditelj – dete, ali zato jeste naušnice.

Oladite malo, jer samo kad olade roditelji, oladiće i deca i sve će biti mnogo jednostavnije i njima i učiteljima. Pustite ih da se sami prilagođavaju, pustite da učitelji rade svoj posao najbolje što umeju, pustite ih da se bez markiranih patika ili garderobe probijaju, možda tako nauče da se mogu dopasti drugima na zdraviji načine, recimo humorom, znanjem, odanošću.

Možda sam luda, možda sam loš roditelj, možda sam najgori primerak roditelja đaka prvaka, ali majke mi s puta smo se vratili u ponoć, dan pre svečanog prijema, oprala sam joj kosu kao što inače radim, uvezala pletenice, poljubila za laku noć. Sutradan smo se sredili i opušteno krenuli ka školi bez drame, srećni što je živa i zdrava na tom mestu, baš na tom mestu, u holu osnovne škole, živa i zdrava da sedi okružena drugarima, da čeka da je buduća učiteljica pozove, živa i zdrava da se popne na drugi sprat svojim nogicama i sedne sa drugaricama u klupu.

Ima li nešto u celoj priči oko polaska u prvi razred škole važnije od ovoga?

Šta kažete, Vi, koleginice? Ima li?

Na ulici tukla ćerku kaišem jer je pobegla u diskoteku i pila pivo, a žene viču ‘BRAVO!’

Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene.

komentar

Klikni da objaviš komentar

OGLAS

1.4K Shares
1.4K Shares
Share via
Copy link