Kolumne

Na ulici tukla ćerku kaišem jer je pobegla u diskoteku i pila pivo, a žene viču ‘BRAVO!’

Snimak Peruanke koja kaišem po nogama tuče svoju ćerku nakon što ju je izvukla iz noćnog kluba postao je viralan i kao i uvek otvorio debatu koju možemo pojednostaviti ovako:

Hoće li naše ćerke postati starlete ako ih ne budemo dovoljno tukli kaišem?

Ovu sumnju izrazio je neko u komentarima tvrdeći da su današnje devojke većinom starlete jer nisu na vreme dobijale batine kaišem.

To bi morali da pitate Anu Korać, Staniju, Soraju, Maju Marinković i ostale starlete, ali ja ih ipak ne bih pitala jer mi zdrav razum nalaže da se manim ćorava posla i ne kažem kao većina za ovu majku “bravo!”.

Ne vidim zbog čega je mama Peruanka zaslužila “bravo!”. Zbog toga što je skinula kaiš sa pantalona i krenula po ćerku (koja je imala zabranu izlaska i pila je pivo, navodi se kao razlog) u noćni klub?

Što je udarcima kaišem demonstrirala svoju “moć” i autoritet?

Realno, to može svako ko nosi kaiš u pantalonama i ko je spreman da ga upotrebi javno po ćerkinim nogama demonstritajući na taj način svoju slabost.

Slabost, naravno. Nikada se autoritet nije uspostavljao batinama, jer onda imamo poslušno dete zbog straha, a ne zato što poštuje roditelja, a cilj nam je valjda da nas dete poštuje i ne zajebe nas kada mu na primer zabranimo odlazak u noćni klub.

Ponekad će se desiti da nas zajebe i dete koje nas poštuje, jer mladost ume biti vrdava, važno je da se ne ponavlja, da se stane na liniji preko koje ide nepoštovanje.

Neki su pisali da je Srbiji potrebno 50 hiljada ovakvih majki da “reše prostakluk i demonsko ponašanje”, dodajući da “jadna” majka ima puno pravo da bije ćerku jer ju je ona rodila i odgajala kako je umela i znala. Bravo za majku koja brine za svoje dete i pokušava da ga izvede na pravi put, makar i batinama (ovo kada sam pročitala prvo sam se zapitala šta je pravi put, a onda i ko je to nama malo bolestan).

Meni je jasno da se dobar broj Srba sentimentalno seća batina iz svog detinjstva verujući da upravo u batinanju i strahu leži ključ njihove poslušnosti prema roditeljima. I kasnijeg hodanja pravim putem, iako niko od nas ne zna šta je za koga pravi put. Verujem da je ipak reč o nekom odbrambenom mehanizmu tučenih koji traume pakuje u sentimentalnost, ili je gura pod neki fini tepih da bi opstali, da ne bi prsnuli. Zato im Mirko stoji iza stakla u regalu uz suvenir iz Vrnjačke banje. Možda i sami sebe malo udare, čisto da osveže uspomene na detinjstvo i roditeljsku ljubav i posvećenost. Dragi Mirko.

Kao majka šestogodišnje ćerke imam pomračenja i nekoliko puta dnevno, ali dobro znam da kada bih je udarila to bi bila moja nemoć da stvari rešim razgovorom i adekvatnom kaznom. Batine ne donose ništa dobro. Niti detetu, niti roditelju, osim ako nije bolesnik koji se time naslađuje uz povike “ja sam tebe rodila, ja ću te i polomiti!”. Recimo. Čime se fino izražava potreba da se dete postavi na svoje mesto batinama, da svakog momenta zna da je inferirono i da može dobiti novu turu batina, ostati bez hrane, druženja, zuba, drugova…

Ja ne znam kuda će mene odvesti moj metod vaspitanja deteta bez batina (što ne znači da me dete vuče za nos) ali ne mogu zbog te neizvesnosti da potežem kaiš ili ruku ili prut da bi vaspitanje učinila “izvesnijim”.

I dalje smatram da je ova majka iz Perua preterala. Stalni udarci kaišem po golim nogama pred društvom, pa ulicom do kuće za mene je iz keca u kec novo buđenje revolta ove devojčice koja će čim joj se ukaže prva prilika pobeći od kuće, udati se sa 17, propiti se, naduvati se, šta god čime će popunjavati šupljine, strahove, neshvaćenost…

Ni pas ne voli kada ga tučeš, a kamoli čovek sa kojim možeš da razgovaraš i iskoristiš tu mogućnost uz mnogo strpljenja i ljubavi i posvećenosti.

I za kraj, zanima me da li ovi što govore uspaljeno “bravo majko” isto viču i kad muž tuče ženu, brat sestru, momak devojku, ili je bravo rezrevisano samo za nasilje nad detetom kao “najbolja proverena metoda ikad”?

Baba, sama si kriva što zlatnim lančićem mamiš dripce, a umesto unuka šetaš kuče

Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene.

komentar

Klikni da objaviš komentar

  • Iz tekstova koje pišete, i za koje Vas čak neko i plaća, što je poseban deo misterije, provejava tužna osoba, u sukobu sa celim svetom i svim tradicionalnim iz tog sveta. Naslućuje se i politička i seksualna opredeljenost, socijalni život, mnogo stvari. I posle svakog članka koji pročitam, prvo osećanje koje mi probudi je… žao mi Vas je.

892 Shares
  • Facebook
  • Twitter
  • LinkedIn
  • More Networks
Copy link
Powered by Social Snap