Aleksandar Stričević je bivša žrtva sekte u Srbiji, a danas je saradnik nevladinih organizacija koje se bave zaštitom ljudi od uticaja sekti.
Aleksandar Stričević je živeo svoj mladalački život kao svako drugo dete. Bio je odličan đak, uzoran mladić i nikakvi znaci nisu upućivali na to da će se njegov život pretvoriti u tragičnu priču. Međutim, kako sudbina često nepromišljeno upliće svoje prste u naše živote, Aleksandar je doživeo jednu od najstrašnijih tragedija koja će ga pratiti kroz ceo život. Taj gubitak nije samo pogodio njega, već je razorio i njegovu porodicu, čije članove je udaljio jedne od drugih.
“Približio sam se tim ljudima i verovao sam im u sve što su pričali. Oni su sebe postavljali kao mesije, da me izvuku iz lažnog ubeđenja u kom sam živeo”.
Kako bi prebrodio svoju duboku tugu i bol, Aleksandar je potražio utočište na Internetu. Bio je samo osnovac u tom trenutku, naivno poveravajući svoje emocije virtualnom svetu. Nažalost, upao je u zamku opasne verske sekte koja je manipulacijom i zloupotrebom njegove ranjive situacije uspela da ga uvuče u svoje mračne redove.
Kada je ušao u sektu, Aleksandar je imao 12 godina.
“To je bilo u periodu kada sam imao 12 godina. Tada sam počeo da stupam u komunikaciju sa ljudima koji su u tom momentu meni počeli da pružaju podršku.”
Kako je vreme prolazilo, Aleksandar je postajao sve više izolovan od svoje porodice i prijatelja. Sekta je nametnula svoju kontrolu nad njim i manipulisala njegovim mislima i verovanjima.
“Ja sam živeo u porodici koja je doživela veliku tragediju. Imali smo lični gubitak u svojoj porodici i kada smo se suočavali sa tom tragedijom, odvojili smo se jedni od drugih, nismo više komunicirali međusobno.”
Njegovi roditelji i bliski članovi porodice nisu znali kako da mu pomognu, jer je sektorska indoktrinacija bila toliko duboka da je Aleksandar prestao da razmišlja svojom glavom.
“Mislili smo da nećemo opterećivati jedni druge ako ne komuniciramo. Tako da smo svi mi pojedinačno tražili neki izlaz sa strane. Imali smo više poverenja u druge ljude nego jedni u druge. U to vremen internet u Srbiji je bio tek u začecima, to je 2002. godina.”
“U to vreme sam dobijao podršku od nepoznatih ljudi iz zajednice u koju sam ušao i to mi je bilo jako važno. U to vreme su bile aktuelne čet sobe i forum kanali gde su ljudi razmenjivali mišljenja. Tako sam naleteo na ljude koji su se slagali sa mnom. Pružili su mi podršku.”
Ova priča, koja se čini kao scenario iz horor filma, nije fikcija. To je stvarna priča o Aleksandru Stričeviću, čije iskustvo nas podseća na to koliko je važno da budemo svesni opasnosti koja vreba na Internetu i koliko je bitno da se podstiče mentalna otpornost kod mladih ljudi.
“Ti ljudi koji su mi nudili podršku predstavljali su se kao mladi ljudi, kao studenti i samim tim. Tu je bilo i starijih ljudi koji su razumeli potrebe jednog tinejdžera.”
Bio je samo i prestravljeno dete u tim momentima i pronašao je osobe koje su spremne da ga saslušaju i bio je uveren da će da mu pomognu.
“Osećao sam se kao da pričam sa starijim bratom. Osoba se postavila kao da je prošla sve kao ja. Onda sam imao utisak da razgovaram sa nekim ko razume moju bol. Ja sam do tada bio odličan učenik koji je popustio sa ocenama ali i sa spavanjem. Mesecima nisam spavao”.
Aleksandarova priča nas podseća na to da život može biti nepredvidiv i izazovan, ali isto tako ukazuje na snagu ljudskog duha da preživi i izbori se sa najstrašnijim iskušenjima.
“U početku je tu bila jedna osoba koja je želela da mi pomogne. Kasnije je to bila cela čet soba. Odjednom se čovek nađe u situaciji da me slušaju, interesuje ih šata mi se dešava. Gura se priča u smeru da sve ljude interesuje šta mi se desilo.”
To je ona podrška koja deluje kao bezrezervna. Ali ona je potpuno drugačija kao podrška sa psihoterapije. Ali ljudi iz sekte daju podršku u startu pa brzo zaborave i šta su im ljudi pričali kada dođu do svog cilja.
“Mi ostavljamo naše psihoprofile na društvenim mrežama, ostavljamo naše navike, par rečenica kao statuse. Lako se dolazi do pristupa i lako se proceni profil neke ličnosti.”
Aleksandar je imao poseban odnos sa decom iz škole. Imao je porodičnu tragediju sa 10 godina, kovčezi, kome u bolnici, strašne stvari. Sve ga je to nateralo da odraste pre svoje generacije.
“I dalje sam se družio sa decom al nisam sa njima imao duboku komnunikaciju. Na neki način sam se suočio sa stvarima sa kojima se suočavaju i odrasli. To mi je donelo neko iskustvo, ali ne i zrelost.”
“Članovi sekte su se prvo dotakli religije i to im je bilo važno pitanje. Čovek me otvoreno pitao da li verujem u Boga. Ja kao mali nisam konkretno znao šta to znači ali sam bio učen da verujem. Ja sam rekao da verujem. A onda mi je on rekao “Ako bog postoji i ako je toliko dobar, zašto nije spasio tvoju sestru?”. To je bila poslednja kap koja me gurnula u kandže seksti. Logično mi je bilo to pitanje. Ako je Bog dobar, zašto joj je oduzeo život sa 12 godina.”
“U tom trenutku se ruše sva znanja koja sam imao, o dobroti, o religiji, o životu, svi faktori kojima sam se vodio su bili srušeni. Približio sam se bliže tim ljudima i verovao sam im više nego ikad. Da bi krenuli u zajedniču priču morali su da znaju da li sam dosledan.”
“Da bi se oni uverili koliko sam ja dosledan dobijao sam uputstva za rituale. To su bili rituali kao postavljanje elemenata kao što je pentagram, sveće, mantre.”
“To je bila neka ispunjenost. To se dešavalo dok nisu zatražili prenos žrtve, a ta žrtva je bila krv mog rođaka. To je bilo previše za mene. Plasirali su mi to kao duhovno uzdizanje i oslobađanje. To nije bilo direktno rečeno kao ubistvo, ali kroz o broju uboda nožem koji ja treba da napravim, tu je bilo jasno da ta osoba više neće biti živa. To je verovanje ako ja prinesem dovoljno jaku žrtvu, da ću u zamenu da dobijem dovoljno jau moć.”
U trenutku kada je to odbio da uradi, komunikacija Aleksandra i članova sekte menja smer.
“Govorili su me kako sam ih izdao i kako sam mogao da uradim nešto tako. Ubedili su me da su mi pružili toliku podršku a da sam ih ja uvredio i izigrao u svemu tome”.
“Krenuo sam da gasim mejl i da se povlačim. Još uvek nisam imao dobru komunikaciju sa roditeljima. Počeo sam da dobijam mejlove sa svojim fotografijama iz osnovne škole kako se krećem po školi. To me definitivno uplašilo jer sam znao da oni znaju gde sam i ko sam. Morao sam da razgovaram sa roditeljima kada je krenuo da zvoni telefon. Telefonskoj sekretarici su ostavljali stravične poruke, a to su bili krici”.
To je bilo zastrašivanje, koje Aleksandar više nije mogao da krije.
“U nekim momentima sam ja trčao da se javim na telefon. Trčao sam da brišem te poruke. Moji roditelji su mislili da su to neslane šale. Jednom su me napali jer su me izgurali s puta autom. Tad sam mislio da hoće da me ubiju. Ali da su hteli oni su to mogli. Hteli su da me nateraju da se sam ubijem. Kad sam razgovarao sa majkom, bilo mi je malo lakše. Ona je tražila informacije i saznala nešto o tome. Tad sam prvi put dobio zaštitu i pomoć od udruženja koje se bavilo sektama.”
Destruktivne velike sekte nisu sve iste. Iako mogu delovati različito na prvi pogled, svaka od njih nosi svoje specifične doktrine i prakse koje često dovode do dubokih promena u životima njihovih članova.
Svaka od sekti ima svoje specifične karakteristike i rizike. Važno je da društvo bude svesno njihove prisutnosti i da pruži podršku ljudima koji su pali žrtvom njihove manipulacije. Takođe je važno obrazovati ljude o sektaškim opasnostima kako bi se smanjila njihova ranjivost prema ovakvim grupama.
Izvor: Stil
Holivudske face u paklu sekti: Džoker rođen kao „Božje dete“, sajentolozi uništili porodicu Prisli
Dodaj komentar