Pusta i ponosna Lika 27 godina posle: Susret sa Teslom, tišina Jadovna i stara kuća u Kijanima

“Aoj Liko, voli li te iko, aoj Liko, moja djedovino…” Stihovi koje sam godinama toliko puta u sebi pevušio stotinama kilometara daleko od rodnog kraja ponovo su mi, čini mi se nikad glasnije, odzvanjali u ušima dok sam prolazio kroz Malu Kapelu. Još samo nekoliko trenutaka kroz najduži tunel u Hrvatskoj i preda mnom će pojaviti to veličanstveno parče zemlje o kojem ne prestajem da razmišljam evo već tri decenije.

Bio je to početak puta kroz Liku koje će se u narednih pet dana pretvoriti u neku vrstu ličnog hodočašća. Nije to baš bio put kao onaj iz kultnog romana Džeka Keruaka, ali je, ispostaviće se kasnije, za mene lično imao sličnu dozu samospoznaje koju je doživeo “Kralj bitnika” u svom mahnitom jurcanju sa jednog na drugi kraj Amerike.

Bio je to put susreta sa živima i mrtvima, uspomenama, starim ranama i nekim novim saznanjima. Put ispunjen prizorima koji te ostavljaju bez daha i ljudima zbog kojih ostaješ bez teksta. Bila je to potraga za samim sobom i onim što te čini čovekom kakav si danas.

Gacko polje i najbolja “pastrva”

Moja prva stanica je Gacko polje. Čuveno kraško polje kroz koje teče reka Gacka ušuškalo se između dve planine – Velebita i Kapele.

Stigao sam kasno popodne, pa sam odlučio da prespavam u Ličkom lešću, seocetu udaljenom desetak kilometara od Otočca, najvećeg mesta u Gackoj dolini.

Kroz Lešće prolazi čuvena lička pruga duga 223 kilometra koja ide od Knina, preko Gospića do Ogulina i Oštarija. Prugom više ne putuje toliko ljudi kao nekad, ali u razgovoru sa Danijelom, kod koje sam odseo, saznajem da u Lešću ne nedostaje turista, pogotovo tokom leta.

Najčešće su tu u tranzitu, pa ovde ostanu tek koji dan da uživaju u čarobnim krajolicima Like. Ima i onih koji ovde dolaze na biciklističke i pešačke ture i lov i ribolov.

Turista ne nedostaje, ali meštana da. Danijela kaže da su iz sela otišli svi koji su mogli. Najčešće destinacije su Zagreb ili Evropa. U Lešću danas živi jedva 200 ljudi.

Priča o odlasku ljudi, pustim gradovima i selima, pratiće me tokom celog puta kroz Liku.

Čuveni gurmanski specijalitet ovde je “pastrva” (pastrmka) iz Gacke o kojoj sam čuo toliko priča, u rangu onih najboljih “ribolovačkih”.

“To ti je prava pastrva, a ne ova ovde falš”, rekla mi je majka kada sam iz Novog Sada kretao put Like. Tako da nisam puno razmišljao šta ću naručiti kada sam stigao na večeru u motel “Gacka”.

Pastrva sa blitvom i krompirom, zalivena ličkom šljivovicom, uz sir škripavac i basu kao predjelo, bila je logičan izbor za prvo veče u Lici. I nisam se pokajao. Stvarno je bila “prava”.

Gospić – tužni grad veći od Pariza, Berlina i Madrida

Ranog jutra krećem za Gospić. Gospić je, verovali ili ne, najveći grad u Hrvatskoj i jedan od najvećih u svetu. Pitate se sad kako je to moguće? Naime, Gospić se prostire na 967 kvadratnih kilometara, dok primera radi jedan mali Njujork leži na samo 784, Berlin na 892, Madrid na 604, Amsterdam na 219, a Pariz na tričavih 105 kvadratnih kilometara.

Do ovog zanimljivog podatka došlo je tako što je u površinu Gospića pridodato čak 50 naselja koja mu pripadaju, kao i prostor između njih.

Gospić je istovremeno i grad u kojem sam rođen i grad u kojem mi je pre više od 30 godina srušena rodna kuća. Neko je tada odlučio da smo “okupatori” u mestu u kom generacijama živimo i da moramo da se selimo. Samo što je ta selidba zamišljena malo drugačije od one na koju smo svi navikli.

Sada sam ponovo tu da proverim da li nam je prilikom “preseljenja” možda nešto ostalo u ovom gradu.

Prolazim žutu tablu sa ispisanim imenom “Gospić” i auto parkiram kod zgrade Opštine. Iako je oktobar, dan je prilično topao za ovaj period godine u Lici, pa sam odlučio da prošetam.

Spuštajući se niz Budačku ulicu nailazim na spomenik  najpoznatijem Ličaninu na svetu – Nikoli Tesli. I on se poput mene nakon godina progonstva vratio u Gospić.

Spomenik jednom od najvećih svetskih umova koje istorija pamti srušen je 1992. u centru grada. Minirali su ga oni kojima je smetalo Teslino srpsko poreklo.

Prošle godine, nakon skoro tri decenije sramote, Gospićani su se setili da bi ipak bilo dobro da Teslu vrate. Doduše, ne baš u centar grada, možda ponovo nekome zasmeta pa odluči da mu skine glavu, već ipak malo dalje, na novoimenovani trg koji nosi njegovo ime.

Posedeo sam malo u Nikolinom društvu, gledajući ga tako skrajnutog i zadubljenog u knjigu u svom krilu. Delovalo mi je kao da se i on stidi mesta na kom se nalazi, pa se ustručava da podigne pogled sa literature koju čita.

Valjda se pita da li su oni koji su odlučili da ga tako grubo sklone pročitali makar jednu knjigu u svom životu. Da jesu, sigurno im tako nešto ne bi palo na pamet. Ili možda traži formulu kojom bi objasnio kakvu zlu kob ovaj grad nosi u sebi, pa je u njemu proliveno toliko krvi. Ali mislim da ni Teslin mozak do takvih odgovora ne bi mogao da dođe.

Ostavljam Nikolu sa njegovim teoremama i korak po korak, nastavljam dalje ka centru gledajući zgrade oko sebe. Pokušavam u svakoj od njih da pronađem makar neki, najmanji, tračak sećanja na detinjstvo.

Međutim, ne nalazim ništa osim rupa od metaka. Na skoro svakoj zgradi i dalje su vidljivi tragovi od rata. Rupe od projektila raznih kalibara stoje kao neka vrsta užasavajućeg podsetnika da za Gospićane rat još uvek nije gotov.

Šetam gradom koji se nekada zvao mojim, ali polako shvatam da me za njega više ništa ne veže osim onog dela u ličnoj karti gde vam piše mesto rođenja. Ne poznajem ni ove ulice ni ove ljude, iako osećam da je moje mesto tu negde.

Pažnju mi okupira izložba postavljena pored nekadašnjeg Doma kulture. Na njoj su predstavljene znamenite Gospićanke, one koje su iza sebe kroz istoriju ostavile trag u kulturi, nauci, političkom i društvenom životu. Nisam se nigde žurio, pa sam polako prošao pored panoa pažljivo isčitavajući biografije svake od žena koje su predstavljene na izložbi. Nijedna od njih nije bila Srpkinja.

U Gospiću je prema popisu iz 1991. živelo 36 % Srba. Danas ih u gradu na Novčici više nema.

Kroz svoju istoriju Gospić je za Srbe bio i ostao mesto stradanja. Počev od kompleksa koncentracionih logora Gospić-Jadovno-Pag koji je funkcionisao za vreme Drugog svetskog rata u kom je hiljade ljudi stradalo, masovnih ubistava po gradu i okolnim selima, pa sve do poslednjeg rata devedesetih. I tada je u Gospiću 1991. pobijeno 124-oro srpskih civila, među njima 38 žena.

Uvek sam se pitao šta je to u ovom narodu pa se tako krvnički ubijao. Kum je ubio kuma, komšija komšiju. Zapalio mu je kuću u koju je do tada svako malo navraćao na kafu i rakiju. Kako može da živi grad u kome su ubistva i zločini nešto normalno i nešto što se ponavlja u tako strašnom obliku u razmaku od samo 50 godina. Ni ceo jedan vek. Kada sam posle toliko godina konačno došao ovde shvatio sam da Gospić zapravo i ne živi.

Stoji u vremenu, sa živim ranama po fasadama, iskasapljen i izmučen. Radi tek po neki kafić, prodavnice i javne službe poput Opštine i suda, škola, banka, apoteka i pošta. Bio je četvrtak i na ulici oko 14 časova nisi mogao da sretneš skoro nikog.

Živopisni gradić, sa svojim kultnim likovima o čijim forama sam slušao ceo život, pre rata je imao oko 10.000 stanovnika i predstavljao je ekonomski, obrazovni i kulturni centar Like. Sada je spao na manje od 5.000 duša i to sa okolnim mestima.

Jedino mesto koje podseća na to da su nekada i Srbi činili važan deo života Gospića jeste pravoslavno groblje u Jasikovcu.

Smešteno u istočnom delu grada, prkosno čuva uspomenu na deo istorije ove ličke varoši koji bi neki da mogu najradije izbrisali.

Međutim, ovde zatičem strašne prizore. Dojučerašnjim komšijama i prijateljima su, osim živih Srba, smetali i mrtvi. Veliki broj grobova slomljen je i porušen.

Nekima ni uništavanja nije bilo dovoljno, pa su sa grobova krali mermerne ploče i vaze. Iskreno se nadam da su novac zarađen na taj način znali da potroše kako dolikuje.

Tu nailazim i na polomljenu spomen ploču mojim Kekićima koji nastradaše u ustaškom pokolju na Svetog Iliju 2. avgusta 1941.

Na groblju u Jasikovcu sahranjeni su i otac i majka Nikole Tesle, protojerej i paroh gospićki Milutin Tesla i njegova supruga Đuka Tesla. Kako piše na spomeniku, podigao ga je blagorodni sin Nikola 1889, a obnovljen je 2017.

Inače, u Gospiću više nema ni pravoslavne crkve u kojoj je prota Tesla služio. I ona je, poput Nikolinog spomenika, minirana i srušena do temelja 1992.

Crkva se nalazila na pola puta između centra grada i mosta na Novčici, pored škole koju je pohađao Nikola Tesla. Sada je na tom mestu samo prazan prostor i ništa ne podseća na to da je tu nekada stajao pravoslavni hram.

Nakon kafe u jednom od lokalnih kafića i znatiželjenih pogleda uperenih u NS tablice na autu krećem put Velebita. Ta monumentalna planina, poput nekog namrgođenog starca, izaziva u meni strahopoštovanje svaki put kad pogledam u njenom pravcu.

Dok se vozite kroz Liku imate utisak da Velebit nema kraj. Gde god da se okrenete on je tu. Prati vas u stopu kao verna senka koja pažljivo bdi nad vama. Sa svoja 145 kilometra Velebit je najduža planina u Hrvatskoj.

Dolazak u Jadovno

Jedna od stvari koju sam sebi obećao pred put u Liku jeste ta da moram da posetim Jadovno. Kompleks logora Gospić-Jadovno-Pag bio je preteča Jasenovca.

U njemu je za vreme Drugog svetskog rata život izgubilo oko 40.000 ljudi. Među njima je ubedljivo najviše bilo Srba, ali su tu stradali Jevreji i oni Hrvati koji su se suprostavili ustaškom režimu.

Ljudi su dovođeni sa teritorije cele sadašnje Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srema da bi bili ubijani u gospićkom zatvoru, velebitskim jamama, kamenitim obalama Paga i morskim dubinama u blizini tog ostrva.

Dok idem kroz Velebit ka Jadovnu, i sa divljenjem gledam u pitoreskne pejzaže oko sebe, istovremeno razmišjam o putu koji je hiljade ljudi prošlo da bi u ovom kamenu ostavili svoje kosti.

To je bio isti taj put kojim ja sada idem. Možda je baš na ovoj krivini neko pokušao da se otrgne i pobegne, možda je kod ovog uzvišenja neko izgubio snagu i nije mogao dalje da hoda pa su ustaše rešile da mu skrate muke na licu mesta. Možda sada prolazimo pored neke od jama, a da nismo ni svesni toga.

Bio je to težak put, i sva lepota Velebita okupanog jesenjim suncem nije bila dovoljna da mi skrene misli sa sudbine tih ljudi.

Kad stignete do spomenika žrtvama logora Jadovno prvo što ćete čuti je tišina. Apsolutna tišina od koje vas prolazi žmarci po celom telu. Ali neki čudni žmarci koje do tada nikada nisam osetio. Bojite se da izgovorite i reč kako ne biste narušili mir koji vlada na tom svetom mestu.

Spomenik se nalazi duboko u velebitskoj šumi i sve što vidite su stene i bukve koje svojom visinom čine da se osećate kao najmanji čovek na svetu. A u Jadovnu, uistinu, svi postajemo nekako mali. Savijamo se skrušeno do zemlje pred senama onih koji u ovim vrletima pronađoše svoje poslednje konačište.

Spomenik žrtvama logora je rad vajara Ratka Petrića iz 1988. godine. Srušen je, gle čuda, 1991, da bi bio obnovljen 2011. Oko spomenika je kamena ograda na kojoj se nalaze table na kojima su ispisane osnovne informacije o kompleksu logora. Meni su posebnu pažnju privukli stihovi pesnika Ante Zemljara ispisani na jednoj od tih tabli:

“Predani gromačama, ušli smo u svoju noć, u oštrace nebu uzdignute, ako nismo u vašu savjest ušli, uzalud ste došli da nas posjetite…”

Nešto dalje od spomenika u šumi je Šaranova jama. Ograđena gvozdenom žicom, ova jama samo jedan je od bezdana koji krije kosti velebitskih mučenika. Kažu da je duboka 42 metra. Pored jame je časni krst kao i spomen tabla sa imenima pravoslavnih sveštenika i vladika koji su u njoj stradali.

Zapalio sam voštanicu na obliženjem kamenu, dok su se zraci sunca probijali kroz guste bukove krošnje i padali na obod jame osvetljavajući ta 42 metra mraka.

Pomislio sam, gledajući dok kapi voska padaju na velebitsku zemlju, kako svetlo zaista na kraju uvek pobedi mrak. A kao što i ovo oktobarsko sunce nad planinom pobeđuje mrak utrobe Šaranove jame, tako su i oni koji su u njoj završili svojom mučeničkom smrću pobedili svoje dželate.

Jer, Kain jeste ubio svoga brata Avelja, ali je zapravo tako ubio sebe, a Avelja je proslavio. Isto tako su sledbenici Ante Pavelića na ovom mestu ubili sebe, a svoje žrtve proslavili.

Sveća je dogorela i ja u tišini napuštam Jadovno i hodim dalje kroz Velebit.

Ispred očiju mi prolaze slike pokojnog oca kako sa konjem izvlači drva iz ovih beskonačnih šuma i sestre koja mu pomaže noseći u džepu kocke šećera za našeg vernog Riđana. Zamišljam ih kako nakon toga dolaze kući sa tovarom dok ih majka čeka sa večerom. Oni odlaze u kuću, a Riđan, umoran od napornog rada, u štalu na zasluženi odmor. Bio je baš vredan tog dana i dobio je ekstra kocku šećera pred spavanje. Odmori se stari, zaslužio si.

Uz ove svoje maštarije prošao sam kroz Baške Oštarije i poznati hotel Velebno. Nekada omiljeno mesto Ličana za proslave Novih godina i vikend izlete danas više ne radi, mada i dalje odiše romantičnim duhom nekih davnih i bezbrižnijih vremena.

Samo nekoliko kilometara dalje ispred mene se pojavljuje Jadransko more u svoj svojoj lepoti. Ovo nestvarno mesto popularno se zove “Kocka” i predstavlja spomenik gradnji puta Karlobag-Gospić preko Velebita.

Kocka se nalazi na Oštarijskom sedlu ili Starim vratima, na nadmorskoj visini od 927 metara. Odavde se pruža nezaboravan pogled na Karlobag, ostrvo Pag, Lošinj i celi Velebitski kanal.

Sa jedne strane more, sa druge planina, i bura koja snažno udara u lice dok vam se pogled gubi iza plave linije horizonta. Prizor od kojeg zastaje dah i koji nijedna kamera ne može dočarati na pravi način. Ako vas put navede u ovaj kraj, obavezno zastanite na ovom mestu.

Ima ona jedna planinarska misao: “Malo je jedan život za Velebit”. I ko god da ju je skovao nije slagao. Ali ja sam imao mnogo manje od jednog života, tek nekoliko sati. Noć je polako padala i bilo je vreme da se, makar za sad, oprostim sa njegovim visočanstvom Velebitom.

Teslin Smiljan

Verovatno ne postoji manje i poznatije selo od Smiljana. Nalazi se na sedam kilometara od Gospića i 15 kilometara od auto-puta Zagreb-Split. Baš tu, u podnožju šumovitog brda Bogdanić, u porodici pravoslavnog sveštenika Milutina i majke Georgine – Đuke, 1856. godine rodio se Nikola Tesla. Sećate ga se možda sa početka ove priče.

Osim Nikole, Milutin i Đuka imali su sina Danu i ćerke Angelinu i Milku, starije od Nikole, te Maricu, najmlađu. Nikola je do sedme godine živeo u Smiljanu kada se porodica seli u Gospić. Tamo je Teslin otac kao sveštenik dobio službu.

Danas je na mestu Tesline rodne kuće Memorijalni centar. Ulaz se naplaćuje nešto više od 6 evra. U dvorištu je podignuta statua naučnika koji je iza sebe ostavio 112 patenata i više od 700 raznih izuma.

U neposrednoj blizini kuće nalazi se i ispitna stanica, umanjena Teslina laboratorija iz Kolorado Springsa, kao i multimedijalna dvorana u kojoj se prikazuje dokumentarni film. Tu možete kupiti i suvenire sa Teslinim likom.

U kući je nažalost malo originalnih stvari iz Teslinog života.

U prizemlju je kolevka i postavka kroz koju je prikazan Teslin životni put, dok se na tavanskom delu nalaze replike izuma, poput okretnog magnetnog polja, indukcionog elektromotora, transformatora, turbine i prikaza razlike između naizmenične i jednosmerne struje, odnosno Tesline i Edisonove.

Šetajući ovuda zamišljam vižljastog i znatiželjnog dečaka kako trči Smiljanskim poljem, pomaže majci u berbi krompira po kojima je ovaj kraj poznat, ili sedi ispred kuće zagledan u obližnji potok Vaganac, sanjajući velike ideje i daleke Nijagarine vodopade do kojih će na kraju i stići. Ni posle svih ovih godina ne prestaje da me fascinara činjenica da je jedan “klapac” iz Like uradio tako nešto.

Odmah pored kuće je pravoslavna crkva Svetih apostola Petra i Pavla iz 17. veka u kojoj je Teslin otac službovao, a u kojoj je Nikola kršten. Tu crkvu je u avgustu ove godine osveštao patrijarah Porfirije, poručivši tada u Smiljanu da Tesla “gde god da je bio, šta god da je činio, nije zaboravio ove krajeve koji su utisnuti u njega i u njegovo biće, nije zaboravio ni svoju pravoslavnu veru, veru majke i oca”.

O pravoslavnom narodu koji je u Smiljanu živeo svedoči i groblje koje se nalazi iza crkve.

Tu priču nećete čuti u Memorijalnom centru, ali u Smiljanu su u Ilindanskom pokolju 1941. ustaše ubile 530 Srba, među njima i 11 članova porodice Tesla. U povlačenju 1945. ubili su još 30 nedužnih ljudi. U ovom poslednjem ratu njihovi naslednici još 20. Danas su u Smiljanu svi Srbi na jednom mestu. U grobovima iza crkve Svetih Petra i Pavla.

Kruškovac podno Zira

Sutradan krećem put juga Like, u Gračac. Pre toga odlučujem da svratim kod prijateljice mojih roditelja u Kruškovac, selo koje se nalazi na pola put između Gospića i Gračaca, u blizini Metka.

U Metku se inače i nalazi manastir Usjekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja podignut još 1688. godine i predstavlja vrednu pravoslavnu svetinju. Nažalost, kada sam ja došao pred manastir bio je zaključan jer monaštva ovde odavno nema.

Isto kao što u manastiru nema monaštva, tako i u Metku, kao i u Kruškovcu, skoro da nema stanovnika.

Moja domaćica Rada jedna je od retkih koja ovde provodi celu godinu. Preko leta još neko i dođe u Kruškovac, ali kako zima stegne Liku selo ostaje pusto. To koriste i životinje, pa tako divlje svinje Radi dolaze bukvalno do kapije, ali ona za to ne mari previše. Svako gleda svoja posla. Ne dira ona njih, a ne diraju ni one nju.

Pošto je već u godinama, poštar joj najčešće donosi namirnice i ostale potrepštine za kuću. Društvo joj pravi Lila. Crna avlijanerka se ne odvaja od nje i prati je u stopu.

Iz Radine kuće se, kao da vam je na dlanu, vidi brdo Zir. Izranja iz zemlje sličan nekom usamljenom stražaru nad Ličkim poljem. Sa vrha Zira pruža se impresivan pogleda na Velebit u skoro celoj njegovoj dužini.

Za to brdo se vezuje i čuvena izreka: “Da je sir kolko Zir”. Vođen tom ličkom mudrošću okrepio sam se kod Rade domaćim sirom, jednom ljutom rakijom, šunkom i vrućim “kruvom” i nastavio ka Gračacu.

Kijani – jedna priča

Put koji vodi od Gospića ka Gračacu je odličan, kao i većina puteva u Hrvatskoj, ali imam osećaj da je sa svakim kilometrom koji prolazim Lika sve praznija i praznija i sve tužnija i tužnija. Kraj puta srećem samo stada ovaca i krave u bezbrižnoj ispaši. Neko bi rekao scene kao iz najboljih švajcarskih reklama za čokoladu.

Posle nekih pola sata vožnje od Kruškovca stižem u Gračac.

I ovde nailazim na isti scenario. Grad koji je pre rata imao oko 4.000 stanovnika, danas izgleda sablasno prazno. Vozim se polako glavnom ulicom dok se vraćaju sećanja ne neke, sada već davne godine. Prolazim pored parka u centru gde su nekada živeli brat i sestra od tetke. Tu smo se igrali kao deca kada bih došao na letnji raspust.

Subota je, popodne, dan je sunčan, ali u parku nema nekih novih klinaca da trče za loptom ili voze “baciklo”. Tek po neki slučajni prolaznik prođe ulicama žurno hodajući ka svom cilju, ne zastajkujući i ne osvrćući se previše oko sebe.

Skrećem kod popularnog “Kina” i vozim se ka Kijanima, rodnom selu moje majke. Ovo malo selo predstavljalo je važan deo mog klinačkog univerzuma.

Mi smo u Novi Sad došli 1991, kada se u Gospiću već zakuvalo, i znam da sam oduvek patio zašto moji baka i djed ne žive u nekom selu bliže meni, kao što su tu privilegiju imali moji vršnjaci, pa da mogu kad god poželim pobeći kod njih.

Zato sam svaki trenutak proveden ovde pažljivo koristio da se što više napijem one posebne vrste ljubavi koje mogu samo to dvoje starina oličenih u baki i djedu da ti pruže. Isto tako, sebi nikada nisam mogao da objasnim zašto, iako govorim ekavicom, ceo svoj život samo reč “djed” izgovaram sa tim umetnutim slovom “j”. Ne znam zašto i kako se to desilo, ali nekako moj Nikola nikada nije postao deda, uvek je bio i ostao djed.

Do stare kuće u Kijanima vodi kolski put, sa obe strane ograđen kamenim zidom, dok krošnje klenića i jasena prave neku vrstu zelenog svoda iznad glava, pa imate utisak da šetate kroz neki pariski vrt ili recimo vilu Borgeze u Rimu. Mada, možda je to moj krajnje subjektivni osećaj, nećete mi zameriti na toj slobodi.

Inače, te kamene ograde u Lici su mi uvek bili fascinantne. Pitao sam se ko su ljudi koji su nosili svaki taj kamen kilometrima, jedan po jedan, slagali ih i pravili zidove koji i danas mirno stoje, mada nažalost pored njih sve ređe neko prolazi.

Ima nešto u toj čudnoj vezi između kamenja i Ličana. Valjda osuđen na to stenje, vremenom je i narod u Lici postao baš takav. Čvrst, postojan, robusan, neskladan, teško uklopljiv. Kako god da ga okreneš on opet nekako ode na svoju stranu… Ali, ako se potrudite malo i izbrusite ga, može i od takvog kamena da se napravi onaj posebni, što ga juveliri zovu “dragi”.

Prolazim ispod jasena i koračam ka kući, dok noge postaju sve teže. Nekada sam ovuda bezbrižno trčao glasno se smejući, a brda oko mene delovala su mi kao najsigurnije mesto na svetu. Nešto poput očevog kaputa u kojem sakrijete ruke od zime. Imao sam osećaj da na ovom mestu ništa loše ne može da mi se desi. Bio sam kralj šume, makar tih nekoliko meseci koliko sam u Kijanima provodio tokom godine.

Sada sam prilazio polako, u tišini, znajući da tu nikoga neću zateći. Stara gvozdena kapija bila je odškrinuta, ali u dvorištu nikog nije bilo da me dočeka.

Kamena kuća je obrasla u šiblje i do drugog dela dvorišta nisam mogao ni da prođem. Kolnica u kojoj je djed držao svoj gumenjak (zaprežna kola) sa desne strane bila je srušena, a bunar sa kog smo kupili vodu jedva se nazirao od granja.

Sećao sam se mirisa sira koji je stajao na starom drvenom ormaru, djedove čuvarske kape koju sam ponosno nosio na glavi zamišljajući da sam vojnik, starog bicikla naslonjenog na kolnicu i one prijatne hladnoće posteljine kad uveče legnemo u krevet i navučemo teške ličke “biljce” na sebe, dok nam samo nosevi vire ispod njih.

Sećao sam se zajedničkih ručaka i bake koja nas doziva da dođemo za sto. Kroz glavu mi je prolazio taj blagi i tihi lik umotan u večno crnu maramu, ispod koje se nazirala čista kao sneg, bela kosa.

Kao mali, mislio sam da baka tu maramu nosi otkad se rodila i da je nikada nije ni skidala. Zato su mi uvek bile čudne novosadske starije gospođe sa ladnim trajnama i šarenim kombinezonima “Prvi maj Pirot”. Nikako nisam mogao da prihvatim činjenicu da su i one nečije bake. U mom svetu, baka je morala da nosi crnu maramu, crnu suknju i crnu bluzu i da ima snežno belu kosu.

Sećao sam se djedove štale, konja i mene koji mu pomažem da nahrani blago. Sećao sam se njegovih morski plavih očiju, dečački razigranih, takve više nikada nisam video. Nadimak mu je bio “Dečko” jer je u onom prošlom ratu ostao sam na svetu, pa kako nije bio ničiji, bio je svačiji “Dečko”.

Sećao sam se poslednjeg raspusta koji sam tu proveo i kako mi nije bilo jasno zašto moramo tako brzo da krenemo, a tek smo stigli. Sećao sam se i onog toplog avgustovskog dana 1995. u Novom Sadu kada su majci javili da su baku i tetku pronašli mrtve u istom tom dvorištu u kom ja sada 27 godina kasnije stojim.

Sećao sam se svih ovih godina u kojima nisam mogao sebi da objasnim kako je neko mogao da ubije dve nedužne žene. Ko se i zašto odluči na takav užasan čin i kako posle toga nastavi da živi sa saznanjem da je oduzeo dva nevina života. Zašto se nisu sklonile? Šta su im ti bezumnici govorili? Šta su im radili kada su ušli u dvorište? Da li su jako patile ili je sve bilo brzo gotovo?

To su samo neka od pitanja koja su me svih ovih godina mučila kada sam pomišljao na Kijane i Liku. Sada sam došao po odgovore na njih, mada nisam bio siguran da ću ih naći.

Za mene je dolazak na ovo mesto, sada kada u njemu više nije bilo nikog, bio neka vrsta povratka na onu polaznu tačku od koje možeš i moraš da ideš jedino napred, nikako nazad. Ali morao sam ovde stići da bih to shvatio. Da li je to ono što nazivaju katarza, reset, nemam pojma iskreno. Znam da sam osetio neku vrstu smirenja, koliko god to bolno bilo, nakon što sam posle toliko godina obišao staru kuću u Kijanima. Sada je trebalo ići dalje. Zbog sebe i zbog njih.

Zatvorio sam za sobom onu istu gvozdenu kapiju i krenuo niz onaj isti put, kraj istog onog kamenog zida i ispod onog istog jasena, noseći na usnama imena Milice Jelače i Ane Surle uz obećanje samom sebi da njihova sudbina nikada neće biti zaboravljena.

U potrazi za Pilipendom u Krupi

Iz Like kroz tunel Prezid grabim ka Dalmaciji. Moje naredno odredište je manastir Krupa. Do ovog dragulja pravoslavne duhovnosti dolazi se spuštajući se niz oštre serpentine za koje u jednom trenutku pomislite da se nikada neće završiti.

Sve što vidite oko vas je samo kamen, kamen, kamen i tek po neka napuštena kuća. Silazeći ka manastiru pitam se u sebi kako su i od čega ljudi u ovom pustom kamenjaru uopšte živeli svih ovih vekova…

Manastir Krupa nalazi se blizu izvora istoimene reke, a podigao ga je 1317. kralj Milutin u slavu Presvete Bogorodice. U svojoj sedmovekovnoj istoriji najstariji manastir u Dalmaciji nekoliko je puta teško stradao, ali je uvek opstajao, kao i njegovi Dalmatinci u ovim kršovitim krajevima. Poput ovog dela Dalmacije i manastir deluje dosta siromašno,  ali odiše nekom posebnom snagom i lepotom koju nisam sretao u manastirima u Srbiji. U Krupi danas skromno obitava monaštvo koje čini mladi otac Pajsije i dve monahinje.

U Krupi se čuvaju duhovna i kulturna svedočanstva. Šezdesetih godina 20. veka otkrivene su freske u manastirskoj crkvi i to one koje je 1622. godine freskopisao hilandarski monah Georgije Mitrofanović, isti onaj ikonopisac koji je oslikao Hilandarsku trpezariju.

Čuva se i čestica moštiju Sv. Jeroteja. Tu je i kivot iz manastira Rmnja koji je donesen u Krupu u toku bosansko-hercegovačkog ustanka 1875. godine. U manastirskom arhivu čuvaju se i brojne vredne knjige i dokumenta koja svedoče o životu Srba u Dalmaciji.

Krupa je pod svoje svodove primala i velika imena srpske književnosti. U njoj je neko vreme boravio prosvetitelj Dositej Obradović, dok je naš veliki dalmatinski pisac Simo Matavulj u Krupi proveo četiri godine i, prema sopstvenom svedočenju, tu naučio skrivene lepote srpskog jezika.

Skoro će 18:00 časova i otac Pajsije se sprema za večernju službu. Dok sedim u porti i udišem svež dalmatinski vazduh gledajući mršave manastirske mačke kako se šunjaju u potrazi za hranom razmišljam o Pilipendi Sime Matavulja.

Pilip Bakljin, zvani Pilipenda, prkosni dalmatinski seljak što ni po cenu života ne htede da proda pravosavlje i da se upiše u “carsku veru”. Tih godina, o kojima Matavulj piše, u Dalmaciji je vladala velika glad, a austrijska vlast iskoristila je priliku i ponudila svim Srbima koji pređu u katoličanstvo besplatan kukuruz.

Mnogi su prihvatili ovu ponudu i za šaku hrane prodadoše veru i sebe. Mnogi jesu, ali ne i Pilipenda.

Trpeo je stoički Pilipenda uvrede i prezir svojih sunarodnika, za koje je on u tom trenutku predstavljao „živi, oličeni prijekor”. Kako bi smirili svoju savest vređali su ga na svakom koraku, pa ga je tako i stari Jovo Kljaka, koji pod starost odluči da “prevjeri”, ubeđivao da postane katolik.

Ostao je Pilipenda istrajan i do kraja veran svom pravoslavnom “Ristu” kako je zvao Isusa Hrista. Nema tog kukuruza i iskušenja zbog kojih se prodaju vera i identitet, poručuje nam Matavulj.

Glad će proći, siromaštvo će se pregurati, osvajači će otići, ali čist obraz, dostojanstvo i čuvanje onog iskonskog, prađedovskog, što nosimo u sebi kroz vekove, nešto je što nema cenu.

Pitao sam se šta bi danas o nama Srbima rekao Simo Matavulj da nas vidi ovako podeljene, podramljene, jadne i pokorne, dok gubimo obraz i za manje od šake kukuruza. A čak nismo ni gladni. Makar ne još.

Kako smo od naroda jednog Pilipende postali narod Jove Kljake.

Plitvička jezera

Dolazak u Liku ne bi bio kompletan bez posete možda i najpoznatijoj turističkoj destinaciji u ovom delu Hrvatske – Plitvičkim jezerima. Noć pre sam prespavao u Korenici. Tu me je ugostila gospođa Milena. Divna žena u čijem sam se domu osećao kao kod svoje kuće.

I njoj je prijala čašica razgovara, pa smo uz kafu pričali o Lici, njenoj deci koja su rasuta po Hrvatskoj i Srbiji, izbeglištvu, životu u Srbiji posle rata, selidbama, svadbama i sahranama, povratku i svim onim “običnim” temama o kojima najčešće pričamo mi koji smo u jednom trenutku lične karte zamenili izbegličkim i prognaničkim legitimacijama.

Od Korenice do Plitvica stignete za nekih pola sata. Prvo što ćete primetiti kada dođete do nacionalnog parka jeste veliki broj stranih turista. Ne znam da li sam čuo jednu reč srpsko-hrvatskog jezika, ili kako god već hoćete da ga zovete, za tri sata koja sam proveo na jezerima.

Razlog možda treba tražiti i u činjenici da se ulaz u “najstariji nacionalni park Hrvatske” u trenutku kada sam ja bio tamo naplaćivao 39 evra po osobi. Cena ulaznica varira od perioda godine u kojem odlučite da posetite Plitvice. Ja sam naravno izabrao najskuplji mogući. Ali šta da radim, kad sam već tu, platih tih 39 evra i krenuh kroz šumu da vidim čuvena jezera.

U nacionalni park može se ući na dva ulaza, a na samom početku birate neku od ponuđenih osam ruta u zavisnosti od fizičkih mogućnosti. Najkraća ruta traje 2-3 sata i dugačka je 3.500 metara, dok najduža traje 6-8 sati i dugačka je 18.300 metara. Nećete pogrešiti koju god da izaberete, samo je na vama da procenite koliko ste spremni da pešačite.

Sve rute su obeležene i kada se odlučite za jednu sve što je potrebno jeste da pratite znakove pored puta i uživate u prizorima oko vas. U cenu ulaznice je uračunat i prevoz panoramskim vozićem i parobrodom.

Od 1979. na Uneskovom popisu svetske baštine

Nacionalni park Plitvička jezera uvršten je još davne 1979. godine u Uneskov popis svetske baštine. Jezera zauzimaju površinu od oko 300 km2. Park je najvećim delom pokriven šumom, a njegov najatraktivniji deo, jezera, zauzimaju samo 1% površine.

Jezera ima dvadeset, od kojih su 16 imenovana, a jezerski sistem je podeljen na Gornja i Donja jezera. Između jezera su brojni atraktivni vodopadi i slapovi, a njihovu lepotu potpunom čine karakteristične boje – od smaragdno zelene do tirkizne.

Kroz ceo park vode staze i strogo je zabranjeno izlaziti van istih. U parku je takođe zabranjeno kupanje u jezerima.

Nacionalni park odlikuje raznovrsnost biljnog i životinjskog sveta, uključujući neke retke i endemske vrste. Simbol Plitvica je mrki medved. Pored medveda u ovoj šumskoj idili još žive jelen, sivi vuk, divlja svinja, ris, vidra, sivi soko i brojne druge vrste ptica i riba.

Ukoliko odlučite da se okrepite i prezalogajite, na nekoliko mesta u nacionalnom parku imate restorane u kojima možete da ručate i popijete piće. Cene nisu baš male, odmah da vam kažem.

U restoranu koji sam ja odabrao sendvič sa pršutom je 5 evra, hamburger 8 evra, espreso 2 evra, koka-kola 3 evra, karlovačko pivo 3 evra, a pola litre vode 2 evra. Ako niste za restoran, tu je uvek opcija da sa sobom u rancu ponesete vodu ili neko drugo piće, nekoliko sendviča, sednete negde napolju i uživate u pogledu.

Umor me je već stizao i kroz Plitvice sam prošao razmotavajući film o prethodnim danima. Za mene je to bilo jedino važno, jezera su bila samo puki turizam.  A iskreno, iz nekog razloga turisti i poznate turističke destinacije u meni su uvek izazivale dozu nelagode.

Histerični Azijati sa svojim velikim rancima i maskama koje nose i na otvorenom prostoru, spori Meksikanci sa identičnim kačketima i majicama, glasni i bahati Englezi, Indusi u čudnim stajlinzima, dosadne nemačke porodice sa svojom super modernom opremom za “hajking”. Svi oni su se sjatili na Plitvice i zapanjeno gledali u slapove, dok je moja glava i dalje bila negde u poljima bujadi oko Lipa.

Sa poslednjim koracima na Plitvicima završilo se i moje petodnevno putovanje kroz Liku. Pet dana i 1700 kilometara ostalo je iza mene. Jedan ceo život. Bio je to pravi emotivni “rolerkoster” koji me je provozao kroz sve ove godine provedene daleko od rodnog kraja.

Smenjivali su se u meni osećaji sreće, kakvu dugo nisam osetio, i isto takve tuge.

Upoznao sam neke divne ljude koji su me ubedili da će uvek i svuda biti dobrih i poštenih ljudi, kao i onih drugih, a da ostati čovek u ovim smutnim vremenima, kada se poštenje najmanje ceni, mora ostati naš glavni zadatak.

Voleo bih, pre svega zbog sebe, da mogu da kažem da sam posle ovog puta pronašao u svom srcu snagu za oprost onima koji su 1995. u Kijanima uradili to što su uradili i da konačno mogu da bacim taj teški teret sa svojih leđa.

Međutim, ne bih bio iskren kada bih to rekao. Mislim da ću do tih visina, na koje nas poziva i Sveto pismo, morati još dugo da se penjam i pitanje je da li ću ikad uspeti da ih dosegnem.

Ali sam siguran da sam negde na putu između Gospića i Gračaca složio važne delove u rubikovoj kocki svog života.

Miloš Crnjanski kaže da sreće nema van onog mesta u kom smo se rodili. Kako vreme prolazi, sve više verujem u te njegove reči. Da li čovek istinski može biti srećan daleko od one bašte u kojoj su mu posađeni koreni?

Lika je ostala iza mene u svoj svojoj lepoti i tragičnosti. Napuštam je ponovo uz čudan osećaj. Kao kada biste ostavili staru majku samu u porodičnoj kući, a vi se otisnuli nazad u svet. Srećni što ste je videli, a opet tužni što morate da krenete.

Ne znam da li postoji negde na svetu tako divan i istovremeno toliko namučen i stradalan kraj kao što je Lika. Možda i postoji. Nisam video baš puno sveta, ali ovaj je moj, sa svim svojim ranama i lepotama. I jedva čekam da mu ponovo stignem u zagrljaj, makar na dan ili sat. Nadam se samo da neće proći ovoliko godina dok se ne sretnemo. Do tad, Lika će čekati, kao što je i uvek čekala. Zna ona vrlo dobro da ko se jednom napio vode sa njenog izvora, vratiće joj se ponovo. Kad-tad.

E, da. Što se tiče one pesme sa početka teksta i pitanja. Imam odgovor. Voli, i te kako.

Veliki Nikola Tesla: Smrt nije naš kraj, a u neprekidnoj samoći um postaje oštriji