Navikli smo da radimo samo onoliko koliko je neophodno da “preživimo”, život ne planiramo, već stihijski odlučujemo i reagujemo, a obaveze – odlažemo.

Prosečan Amerikanac o obezbeđivanju u starosti počinje da razmišlja već u tridesetim, u svesci ima raspored poslovnih i društvenih aktivnosti za naredna tri meseca, a letnji odmor je odavno isplanirao. Za to vreme, prosečnom Srbinu su penzija i životno osiguranje misaone imenice, rokovnik mu je (polu)prazan, ako ga ima, a o letovanju će razmišljati kad otopli. Jer, do tada, ko živ ko mrtav. Specijalizovali smo se za život od danas do sutra. Ali, to nije pojava od juče.

Na ovaj fenomen svakako utiče nedostatak novca, neizvesnost, atmosfera nesigurnosti, jer kad se radno mesto može izgubiti očas posla, teško će se neko usuditi da planira bilo šta. Odlaže se sklapanje braka, kupovina stana na kredit i sve stvari koje zahtevaju bar minimalnu dozu izvesnosti i predvidivosti. I tako, malo-pomalo, prođe život, pišu “Novosti“.

lenjost 1

Da nije reč samo o novcu i nedostatku perspektive, već da ima nešto i u mentalitetu, zapazio je i Arčibald Rajs, koji se još pre 100 godina čudio obilazeći Srbiju, kad je video savršeno obradive površine pokrivene šipražjem i travom. Primetio je da Srbi često za sutra i prekosutra odlažu ono što bi mogli da urade danas. Problem je, zaključio je, što se to onda često nikada i ne uradi.

Zbog nerazmišljanja o budućnosti, život od danas do sutra podseća na ono što je imperativ poslednjih godina, a to je filozofija sadašnjeg trenutka. Njeni “kupci” mahom dolaze iz zapadnih, uređenih zemalja koji su u svim tim planovima izgubili sposobnost da žive danas. I sada uče da o budućnosti ne razmišljaju. Mi smo tu lekciju savladali iz nešto drugačijih motiva. O budućnosti ne razmišljamo jer je se plašimo.

Psihoterapeut dr Zoran Milivojević podseća na mnoštvo knjiga i terapijskih postupaka kojima se ljudi uče da žive “ovde i sada”, to jest da ne razmišljaju o budućnosti jer im u stalnoj pripremi za nešto što će doći prolazi život: “Naravno, to važi za ljude koji planiranjem pokušavaju da kontrolišu život. Oni ne mogu da žive od danas do sutra i zato su veoma napeti. Kod nas je često obrnuto jer ljudi u velikom broju preživljavaju, tako da ih zanima neposredna budućnost, kako će biti sutra, sledeće nedelje ili meseca. To nije samo naš ‘specijalitet’, ali postoji pravilnost koja kaže da što je društvo razvijenije i bogatije, ljudi više planiraju svoj život. I obrnuto, što je siromašnije, manje se ‘opterećuju’ buidućnošću”, primećuje dr Milivojević.

lenjost 2

Po Milivojeviću, glavni uzrok života od danas do sutra je nedostatak perspektive. Jer, kako kaže, kad ljudi razmišljaju o budućnosti, uglavnom vrte negativne scenarije, postaju zabrinuti, počinju da strepe.

“U emotivnom smislu, svako razmišljanje o budućnosti postaje neka vrsta kazne jer se pojavljuju neprijatna osećanja. Problem je kada ljudi razmišljanje o pozitivnoj budućnosti vide kao maštanje i fantaziranje, jer smatraju da je izvan okvira realnosti. I zato bi neko postavljanje budućih ciljeva za koje znaju da ih ne mogu ostvariti jer nemaju uslove za to, značilo da su neuspešni. A kada misle da ne postoje uslovi za uspeh, jednostavno ne razmišljaju o budućnosti i tako se bolje osećaju”, kaže Milivojević.

“Ljudi ne bi trebalo da uslovljavaju osećanje lične vrednosti ostvarenjem ciljeva, niti da nalaze smisao života u njima. Svako ima pravo da živi kako želi, pa neko može da bude ambiciozan, uspešan, a opet nesrećan. Zato je dobro živeti tako da se bude zadovoljan onim što je moguće i što je dostižno. To se dešava kada ljudi sebi postave ciljeve koje mogu da ostvare, kada u tome uživaju i žive u skladu sa vlastitim vrednostima. A to je moguće i kada se živi od danas do sutra”, zaključuje Milovojević.

Pretvorite neuspeh u veliku pobedu

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here