Večiti derbi radoholika protiv neradnika prelio se i na društvene mreže. Objava jednog Dalmatinca podigla je prašinu na Reditu, a on je pred drugima ogolio svoju neradničku ispovest.
Mnogi rade jer moraju, retki rade što vole, a neki ne rade jer mogu. Ovaj Reditovac iz Hrvatske je po slengu klinaca „prešao igricu“ i na neki simpatičan način uspeva da egzistira u kapitalističkom vrednosnom sistemu u kojem se „paraziti“ proganjaju kao jeretici.
Dok su neki poreski obveznici besni zbog toga što ovakvi ljudi postoje i često rade u sistemima koji se finansiraju iz budžeta, smatrajući ih štetnom pojavom za opstanak i prosperitet društva, drugi u njima vide potajne heroje koji razaraju nepravdu kapitalizma iznutra.
Neki su na ovu objavu oduševljeno napisali da je ovaj Dalmatinac kao rođen za političara, te da pod hitno potraži člansku knjižicu. Drugi su samo konstatovali kako je ovo „tipičan primer Dalmatinca“.
Kako Dalmatinac vidi rad i kako uspešno uspeva da ga zaobiđe, pročitajte u objavi koju prenosimo u celosti i duhu lokalnog govora:
„Dragi moji hreditori/ke, ispričat ću van jednu priču ovako za ubit ovo dosadno poslipodne i malo da se zamislin nad svojin životon skupa s vama. Mislia san ovo napisat dok san bia na poslu danas jer ionako ne radin ništa, al san otiša na kavu pa zaglavia i nisan stiga.
Nego, počet ću malo o sebi s ovog trovaveja čisto da se stekne šira slika. Dolazin iz jednog malog mista u Dalmaciji iz radničke familije, znači rad mi nije nepoznanica, ali nekako cili život iman osjećaj da mi se baš ne da duže od po ure, uru išta radit. U školi san uvik bia odličan, ali ne zato jer san učia po cile dane nego jer san zna kako kojen profi podić i di mu je slaba točka i razvrstat samo par bitnih pitanja pa pobrat dobre ocjene. Nikad nikih problema.
Posli san upisa fakultet i to jako dobar, tehnički, za koji bi velika većina otkidala guzicu da ga završi, a ja san to proša onako iz zajebancije. Ocjene nisu bile baš sve odlične, al ionako kad dobiješ diplomu to te niko ni ne pita.
Tijekom studiranja, dok su drugi studenti radili inventure u kauflanda, noćne u zare i večernjaku i slagali police u konzumu ja san uvik tražia i pronalazia poslove di se nije tribalo maknit dulje od po ure. Tako san radia ka portir, zaštitar napuštenog gradilišta, administrator u jednoj državnoj službi i nikad, al ama baš nikad se nisan uznojia od posla. Ili bi spava, ili bi iša pit kavu s nekin, ili se uopće ne bi pojavia. Nikad nikakvih problema nisan ima.
Onda je završia faks pa san zbog pritiska familije mora nać neki stalni posal. Prvi posa koji san naša je bia za jednu firmu koja se bavila mojon strukon, ali mene na taj posa nije privukla struka nego to sta su nudili rad u inozemstvu i često putovanje.
Počea san radit i maskira san stalno da radin nešto čekajući prvu priliku da se skupin na službeni put. Tada to nisan zna, al u firmama kad tek dođeš uglavnon te niko ne dira prvih par miseci bez obzira radia il ne radia pa tad nisu ni mene.
I onda su dosla ta putovanja i ja bi isa ka radit na projektu, a zapravo san obilazia gradove, barove, vata ženske i opija se. Kad bi se vratia onda bi izmislia nešto tipa da je projekt opsežniji nego šta san mislia i da će mi tribat malo više vrimena za završit. Negdi blizu godinu dana od početka su počeli sumnjat i iako su već par miseci prije očekivali rezultate nisu mi to rekli, al kad je valjda voda došla do grla onda su me pozvali na razgovor i dali ultimatum ili projekti na pridaju ili otkaz.
Naravno, ka i uvik u životu to san zna odma u startu i predvidia, i naša drugi posal prije nego su me pozvali na razgovor. Dogovoria se s njima i odjeba ove prve. Na tom drugom poslu koji nije u struci, ali san kvalificiran za obavljat ga je bila slična šema s povlasticama s tin da je ovdi sve bilo podebljano jer san sad već ima neko iskustvo u poslu.
Opet san razvlačia i koristia sve živo i neživo kako bi šta manje radia i uvik moljaka kolege da mi ka nešto pomognu, pa malo jedan, pa malo drugi, pa treći i tako njih par po malo rješe moj posal.
Tu san čak provea i dobre dvi godine jer se radilo u grupno, a forsiralo se neko zajedništvo pa valjda niko nije smija drukat da zabušajen ili san se dobro kamuflira, ne znan. Uglavnon, uvik san bia na svakom poslu u dobre sa kolegama. To mi je valjda olakotna okolnost bila.
Radia san čak i u inozemstvu godinu ipo dana, a tamo je još bolje bar prema mom iskustvu. Stalno ti oće pomoć jer misle da se ne snalaziš i da ti triba vrimena za adaptirat se na novu kulturu i sredinu i da zbog toga kaskaš, a ne kontaju da mi se neda ujutro obut a kamoli 8 sati buljit u monitor i nacrte i slušat ih na sastanku kako se nadmeću ko će više dobacit u firmi.
Uglavnon, da skratin, neću ić posa po posa, al to je trajalo skoro dobrih 10 godina, evo sad radin u domovini u jednoj službi u kojoj opet ne radin ništa. Čak da buden iskren, kad san kreća s poslon bia san nadobudan i po prvi put u životu mi se javia nagon za poslon, ali kad san vidia da me niko ne kontrolira i da praktički 90% ljudi oko mene ni ne zna da san zaposlen opet mi se javia taj nagon za neradon i jednostavno ga nisan moga izignorirat.
Kad bolje razmislin cili život mi se nikad ništa nije dalo radit, počevši od situacija di triban sredit sobu ka dite, pa priko pomaganja ćaći da sumpora vinograd ili nalije stupiće za ogradu, priko srednje koju san upisa na nagovor ljudi oko sebe, fakulteta koji san upisa i završia, a da me apsolutno ne interesira, pa do ovih pobrojanih poslova od kojih san samo uzima bez da san ikad išta da nazad.
Usput, ljudi oko mene (osim uže familije) misle da san vridan i marljiv i ne osuđuju me, a zapravo ne znaju pravo stanje. Ima san te moralne dileme je li to ispravno, prihvatljivo ili ne, ali jednostavno, valjda je to ka učenje vožnje bicikle, jednon kad naučiš ne možeš odučit i teško bi sad moga nešto značajnije prominit.
Volia bi, ako je ikako moguće, da se baren uspijen zainteresirat za neki minimalni rad jer mi je sve u životu dosadno i samo čekan otić na obid, na more, udrit partiju pesa ili ubit oko, ali ne znan kako.
Tldr; ma ne da mi se pisat.”
Znam za jednog sličnog, lokalnu legendu Voždovca, koji predstavlja verovatno još bolji primer uspešnog neradnika. Šteta što on u svojoj neradničkoj karijeri ne vidi ništa zanimljivo, te ne želi sa novinarima da govori na temu svog urođenog talenta. Valjda ne želi sa drugima da deli svoju formulu za lagodan prolazak kroz život.
Najveći svetski neradnik na bolovanju bio 35 godina i dočekao penziju ne radeći ništa
Dodaj komentar