Zapisi sa ulice: Skoro, pa testament

Prelepo veče da se ubijem. Mesec je pun, nema daška vetra, a dole, ispod prozora, mirišu stabla u cvatu. Tišina je. I pusto je. Ništa sem uobičajenih seoskih zvukova u noći.

Prolazilo mi je ovo nekoliko puta kroz glavu, obično kad su me, kao večeras, devojke dovodile do ludila, roditelji strugali svaki nerv, a na poslu drkali. Pokušavao sam da svima ugodim, dok se moj svet obrušavao.

Slio sam u sebe nekoliko vinjaka. Možda deset ili dvadeset. Možda je bila i cela flaša. Nikad ne brojim. Sat vremena pre toga razbio sam kuhinjsku stolicu roditelja. Majka ju je kupila budzašto na Najlon pijaci, stari ju je farbao mesec dana. On je tip koji se pali na gurku. Sve što možeš sutra, ostavi za prekosutra. Ta varijanta.

Šutnuo sam je nogom u momentu kada sam ga čuo da u kuhinji priča kevi kako sam stalno nervozan i kako ih terorišem i da je slaba kinta koju im dajem u odnosu na ono koliko pojedem. Pričao je meni iza leđa. Mislio je da ga ne čujem. Nerviralo me je kada radi takve stvari, otac mi je. Čuo sam ga, ustao sam sa wc šolje, otišao u kuhinju i šutnuo stolicu. Slomila se u sekundi. Loš kvalitet, proletelo mi je kroz glavu. Onda je on ustao da se kao bijemo, iako to nikada nismo uradili. Sve se svodilo na odvratne psovke, uvrede i jeftinu zabavu za komšiluk. Keva je u tim momentima obično rasplamsavala vatru, iako su joj namere bile skroz suprotne. Stajala je i samo unezvereno vikala:„ Prekinite, slušaju komšije, prekinite, slušaju komšije! Hoćete li prekinuti, slušaju komšije!!! “.

Posle najgnusnijih uvreda on je izašao napolje. Snažno je tresnuo već rasklimana vrata, da izbaci bes, i opsovao me bar još dva puta u dvorištu, onako usput, da svi čuju kako je on muškarac i da je njegova poslednja. Večito se blamirao.

Voleo sam ga, al mi je išao i na kurac. Detinjstvo sam proveo gledajući ga kako se pijan dovlači iz kafane preko puta. Obično su ga dovodili neki pijanci, koji su bili u malo boljem stanju od njega. Keva bi mu bacila lavorčinu kraj kreveta, izula cipele i prebacila neko ćebe preko njegovog slomljenog tela. Grcao bi celu noć. A ja sam ustajao ujutru i išao u školu. Obično nenaspavan. I uvek jebeno potišten u školskoj klupi.

Pored alkohola, moj matori voleo je i kocku. Poker aparate i ruski rulet. Silne je novce tamo ostavljao. Često i celu platu. Jednom je na kutiji od kupljenih cipela prepravio cenu, podigao je, da bi zataškao novac koji je falio. Uradio je to loše i mrljavo. Zaticao sam kevu kako na starom dvosedu nasleđenom od prababe rida i preti da će se ubiti. Jednom je i pokušala. Progutala je neku masu tableta. Bio sam mali. Znam samo da je dolazila Hitna i da su je vratili blago komiranu posle nekoliko sati. Posle toga ćale nije pio nekih mesec dana. A onda, ispočetka.

Pije i danas. Ne toliko često. Možda jednom mesečno, samo da nas podseti na prošlost, da nam ne dozvoli da je zaboravimo.

I on je jednom pokušao da se ubije. Prokockao je nov auto u Siminoj kafani. Nije ga bilo kod kuće danima. Nismo ga ni tražili. Nismo zvali policiju. Nije nas interesovalo gde je. A onda se pojavio izbljuvan, podbuo, raspojasan. I trezan. Nismo ga pitali gde je bio. Nije nas zanimalo. Posle pola sata keva ga zatekla kako se pentra na neku drvenu hoklicu u štali i nabacuje sebi oko vrata uže koje je skinuo sa štrika. Znao sam da je od toga, jer je beli veš bio prosut po blatnjavom dvorištu.

Sve mi to sada dođe kao neki morbidni film.

Keva je vrisnula. Sve ti je oprošteno, šta god da si usrao, rekla je. On se još malo, onako teatralno, ljuljao na onoj hoklici, a onda je sišao. Pola sata kasnije vezao je isti taj kanap za štrik i prebacivao uprljan veš preko njega.

Keva ga je bez obzira na sve volela. Stalno je pričala da je bio normalan pre braka. Ta priča joj baš ne ide u korist, al ona je ne menja. Odvalio ju je nekoliko puta preko lica, onako pijan. Ali, ona ga nije napustila. Sprema mu supu kad je mamuran, i stavlja mokre krpe na čelo. Iz te priče i ja sam mogao nešto da naučim.

Bio sam na ivici, ko zna koliko puta. Hodao po njoj. Balansirao kao cirkusant pola svog života. Ljuljao sam se bez onog dugog štapa za ravnotežu. Probao sam drogu, al sam shvatio brzo da će me povući u još gori pakao. Propio sam se. Eto, to sam naučio. Jebi ga, genetska predispozicija. Prvi put sam poželeo da se ubijem kad sam se pijan pogledao u ogledalo i podsetio sebe na ćaleta. Tad sam uzeo žilet i povukao, bez razmišljanja, preko vena. Nije bolelo. Dok sam se gledao u ogledalo, krv je kapala po belim pločicama i prostirci. Uzeo sam zavoj i čvrsto ga stegao oko zgloba. Bio sam slab da uradim to do kraja, kako treba.

I večeras sam slab. Izašao sam posle svađe sa ćaletom u kafanu, popio vinjak, može biti celu flašu, posvađao se sa curom koja mi je rekla da se karala sa komšijom. Ušao sam u kuću, uzeo kevine bočice sa lekovima, izašao u baštu, poslagao ih na sto. Kao potreban arsenal za paljbu. Došlo mi je da popušim jednu pre nego što završim sa sobom. Mesec je bio pun. Višnja se rascvetala i beli cvet pao je po travi. Ništa nisam mogao da čujem. Mirno. Prelepo veče za kraj.

Svi oni ljudi koji su tako voleli život, a neka budala ih ubila ili su se gadno razboleli i nakon najstrašnijih muka umrli i ostavili svoju porodicu, kao da su gledali u mene. Slabog i sjebanog tuđom zaslugom.

Gurnuo sam lekove sa stola. Rasuli su se pod nogama.

Pičko, nezahvalna, rekao sam sebi. Jači si ti od ovoga.