Magazin

Priča o 2 veličanstvena pisma i viteštvu srpske vojske u Velikom ratu

bitka kod Ade
Foto: Wikipedia

Prvi svetski rat obeležen je velikim stradanjem našeg naroda, ali i podizanjem iz pepela nakon povlačenja preko Albanije i probijanja Solunskog fronta koji je označio konačan početak kraja najvećeg rata u istoriji dotadašnje civilizacije.

Srpski vojnici ostavili su nam na ponos i čuvanje njihovo viteštvo i neukaljano dostojanstvo, slobodnu zemlju, reke, šume i oranice koje smo dobili u nasledstvo i koje moramo ostaviti novim generacijama na dar.

To viteštvo prepričava se i danas, izučava se u vojnim udžbenicima i služi kao motiv svim slobodarskim narodima koji pretenduju da zbace okove okupatora.

Pre sedam godina, te 2014, obeleženo je tačno 100 godina od početka Velikog rata, a Večernje novosti su tada objavile jednu veoma potresnu i poučnu životnu priču koja oslikava kakvi su nam preci bili, ali i kakvu odgvornost mi kao njihovi potomci nosimo samim tim što smo Srbi.

Tih dana gost „Beogradskih priča“ bila je profesorka Olga Nikolić Kunovčić, čiji stric Petar Kunovčić je učestvovao u odbrani Beograda kod Ade Ciganlije pred naletom austrougarskih vojnika. On je bio jedan od obrazovanijih ljudi svoga vremena, advokat i poručnik jedne od jedinica koje su za cilj imale zaustavljanje pada Beograda.

– Pod žestokom artiljerijskom vatrom sa Bežanijske kose, neprijatelj je na početku sukoba već zauzeo trećinu ostrva i situacija na ratištu bila je veoma teška za srpske vojnike – započela je svoju priču Olga.

Trebalo je izvršiti protivudar, i to „na nož i bombu“, kako se govorilo u ondašnjem vojničkom žargonu, ali Ada je bila nepristupačna, zarasla u žbunje i gusto rastinje, pa je bilo teško probiti se kroz nju noću i tako napasti neprijatelja. Plan je ipak skovan.

Petar Kunovčić je zabeležio kako je „plan osmislio major Đukić, a moja četa bila je raspoređena i posela je obalu rukavca prema Adi Ciganliji“.

Druga četa, poručnika Radišića, zaposela je položaj kod tadašnje karaule „Jarac“, a treća je otišla na utoku Topčiderske reke u Savu. Jedna četa, kapetana Obrada Lazarevića ostala je u rezervi na Čukarici, „vešto sklonjena pozadi kuća, da ljudi uzaludno ne ginu“.

– Prema planu majora Đukića i njegovom ličnom rukovođenju, trebalo je dočekati Austro-mađare i tek onda krenuti napred. Čim su krenuli u napad, četa sa Obrenovačkog puta otvorila je bočnu vatru, a artiljerija sa Banovog brda tukla je u glavu napadača. U jednom trenutku, kada je trebalo da krenemo na juriš, odjedanput je ustao komandant 32. regimente potpukovnik August Šmit, mašući sabljom levo i desno i pozivajući na juriš. Posle toga, kao iznebuha, doleteo je jedan austrijski vojnik salutirajući i pruživši mu jedno pismo. Taj trenutak bio je odsudan za dalji tok bitke – zabeležio je Kunovčić u svojim spisima.

Olga svedoči da je njen stric kasnije pričao „kako su svi razumeli da je pismo u rukama austrougarskog oficira sigurno bilo naređenje za napad, i rešili su da krenu napred, makar poslednji put”.

– Očajnički su pribrali poslednju snagu i počeli da bacaju bombe. Ostalo je zapisano ime kaplara Milutina Jankovića, koji je uspeo da dobaci bombu do austrougarskog komandanta, a ova je eksplodirala tačno pred potpukovnikom Augustom Šmitom, usmrtivši ga na mestu, zajedno sa jednim majorom i jednim poručnikom – ispričala je Olga.

Tada je bitka prelomljena, a osvajači su počeli panično da se povlače pontonskim mostom ka levoj obali Save i Bežaniji. Srpski topovi sa Banovog brda su čak pogodili ponton, pa su se mnogi austrougarski vojnici našli u Savi.

Pismo ocu i viteštvo koje nas obavezuje

Nakon što je bitka završena, srpska vojska je odala počast svim poginulim vojnicima, sa obe strane, i sve ih dostojno sahranila.

– Oficire, naše i njihove, sahranili smo, kako red nalaže, sa svim vojničkim počastima. Pre nego što smo komandanta pokopali, našli smo u njegovom džepu još neotvoreno pismo koje je došlo iz Švajcarske od njegove kćeri jedinice, a koje mu je predao njegov vojnik, ordonans, uoči samog našeg juriša. A nas je predavanje tog pisma naročito razdražilo i uvećalo našu energiju za borbu, misleći da on to predaje naredbu za napad i time je potencirano naše herojstvo. Tako smo, blagodareći tome ordonansu, a u tom kritičnom momentu, pre vremena krenuli u napad i naš cilj ostvarili, uništenjem neprijatelja na Adi – nije dozvolio poručnik Kunovčić da ove potresne scene iščeznu.

Iskreno pismo deteta koje pati za svojim ocem, na kraju, je imalo presudnu ulogu u određivanju pobednika i pobeđenog.

– Tekst pisma ćerkinog koje sma našli neotvoreno bio je običan, kao što opšti dete sa svojim ocem, a naročito nežnost ženskog deteta provejavala je kroz sve redove. U svakoj rečenici opominjala je svoga oca da se čuva i da se mnogo ne izlaže smrti. Kao jedinica ćerka naročito je naglasila, da bi želela da vidi svoga tatu junaka, posle svršenog rata, da sa njime i dalje kao njegovo dete proživi, i tome slično – pisao je Petar Kunovčić.

Tada su vojnici i oficiri uradili nešto što danas izgleda nezamislivo, ali tada je viteštvo još postojalo. Odlučili su da odgovore kćeri potpukovnika Augusta Šmita, a, budući da su kod poginulog pronašli i određenu svotu novca, poslali su i pare poštanskom uputnicom unesrećenoj devojci.

On je bio neprijatelj, ali i vojnik, baš kao i oni. Prepis pisma koje je srpska vojska poslala gospođici Šmit poručnik Petar Kunovčić je sačuvao i ostavio za edukaciju i upozorenje budućim naraštajima.

Naši vojnici su posle nekoliko meseci čak i dobili odgovor gospođice Šmit, iako je rat u tom trenutku tek dostizao svoj najintenzivniji period.

Zahvaljujući Olgi Nikolić Kunovčić, tekst oba pisma prenele su Novosti u znak sećanja na one koji su bili vitezovi svih zaraćenih strana.

“Vaš neumrli tata, heroj oficir, danas je herojski pao na čelu svog puka”

– Mi, srpski oficiri, na čelu sa majorom Đukićem, smatrali smo za svoju dužnost, da gđicu izvestimo o herojskoj smrti njenog oca i napisali smo joj pismo, otprilike sledeće sadržine“, ostavio je zabeleženim Petar Kunovčić.

– Poštovana gospođice, sa teškim srcem i bolom u duši, iako smo neprijatelji, prinuđeni smo i moramo mi da budemo ti koji ćemo prvi da Vam javimo tešku vest, koja Vas je zadesila, da je Vaš neumrli tata, heroj oficir i komandant 32. austrijskog puka, danas herojski pao na čelu svoga puka, braneći svoga cara, svoju zemlju i svoju zastavu, a u teškoj borbi na srpskom zemljištu na Adi Ciganliji.

Iako ste izgubili oca, imate sa njime da se ponosite, jer je herojski i dostojno jednog viteza heroja-oficira, pao na polju časti, braneći svoju otadžbinu. Ma koliko da Vam je teško, imaćete jednu moralnu satisfakciju, koja će Vas u životu održavati, i sa kojom ćete se Vi u svakoj prilici sa svojim ocem ponositi i dičiti.

U isto vreme izveštavamo Vas, da smo današnjom uputnicom poslali Vam 4.000 kruna, preko nadležnih, koji smo novac našli u džepu Vašeg pokojnog oca sa pismom, i molimo Vas da nas o prijemu ovoga novca izvestite, jer nam je mnogo stalo do toga da primite i novac i pismo.

Vašeg oca dostojno smo sahranili sa svim počastima, obeležavajući njegov grob jednom primernom krstačom, tako, da kad se svrše ove operacije ratne i zavede mir, Vi možete sa Vašom poštovanom porodicom doći u Srbiju i naći telo Vašeg tate dostojno sahranjeno i grob očuvan, pa kad bar niste bili te sreće da živog oca vidite, ono bar da vidite njegov grob, i da učinite dalje šta za shodno da nađete.

Primite naše najiskrenije i viteško saučešće, da Vama i ostalima Vašima Bog podari dug i srećan život.

Odgovor iz Švajcarske: Zahvalnost i poštovanje

– Posle dužeg vremena, i to početkom 1915. godine, dobili smo odgovor gđice Šmit iz Švajcarske – preneo je Petar Kunovčić u svojim zapisima.

– Poštovana gospodo, Vaše pismo primila sam sa najvećom zahvalnošću, iako je ono za mene bilo posve kobno bez bzira na sve lepe momente koje ste Vi u tom pismu izneli. Zasta, ovakva pažnja dostojna je samo srpskih heroja oficira i ja sam Vam za to večno zahvalna. Isto tako i novac sam primila na kome Vam takođe hvala.

U ovim teškim momentima po našu celu porodicu, ovo Vaše pismo zaista je okrepljujuće utoliko pre i više, što je naš tata zaista završio svoj život na braniku svoje Otadžbine, dostojno svakog divljenja i zaista ću se večito ponositi svojim dragim ocem, koji je umeo i znao kako se ćesar i Otadžbina brani i on je potpuno odgovorio svojoj dužnosti, i kao oficira i kao čoveka Austro-ugarske monarhije i mi se divimo i divićemo se njegovom retkom herojstvu, kako Vi to u Vašem pismu naročito naglašavate i podvlačite.

Ja sam već mnogim mojim drugaricama, uplakanih očiju davala Vaše pismo da ga pročitaju i one su zajedno sa mnom plakale i divile se pažnji Srpskih heroja oficira. Posle ovoga pisma naročito cenimo herojske podvige malene Srbijanske vojske, koja je dostojna svakog divljenja, poštovanja i hvala.

Ja Vas molim, da verujete u to, da sam ja i cela naša porodica Vama večito zahvalni i radovaću se, ako budem živa i zdrava, a po završetku ovog nesretnog rata, da mogu da dođem u Srbiju, da obiđem grob moga oca i eventualno premestimo ga u Beč, a da Vama i lično zahvalim na svemu učinjenom oko dostojne sahrane moga viteškog roditelja, kao i izveštaja o svemu.

Pored moje zahvalnosti molim da primite uverenje mog odličnog poštovanja.

Ratnici sa Javora ginuli da bi njihovi preci odlikovali Tomu Monu za doprinos Ivanjici

 

Antonije Kosanović

Traži smisao u vreme besmisla, rečima potkradajući emocije.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

generic vignette (DESK luftika.rs)
131 Shares
131 Shares
Share via
Copy link