Prijateljstvo i žrtva o kojoj se kod nas još uvek neshvatljivo malo govori.
Decembar 1915. Srbija pred kolapsom, napadnuta od tri velike sile, Austrougarske, Nemačke i Bugarske. Država se izmešta sa svoje teritorije, a saveznici…
Malo ih je tada bilo dovoljno blizu da pomognu. Ipak, pokušaja je bilo. Jedan od takvih izveli su Irci. Evo ih na fotografiji. Na srpskoj teritoriji.
Ovo je priča o njima.
Kada je bilo jasno da Bugari kreću sve južnije, ne bi li opkolili srpsku vojsku u povlačenju, na granici Kraljevine Srbije i (u Velikom ratu tada neutralne) Grčke, irska Deseta divizija, sastavljena od oko 8.000 dobrovoljaca, kod sela Kosturino je pokušala nemoguće.
Da zaustavi celu jednu bugarsku armiju. Od 99.497 ljudi.
Samo, gde su se uopšte nalazili ti Irci? Levo od njih su Francuzi gledali da budu najbliži ugroženim Srbima, štiteći im povlačenje, a irska divizija je pokušala da spreči prodor kroz jedini planinski prolaz u Vardarskoj dolini koji je Bugarima značio.
Hteli su Bugari da opkole Srbe i da Nemcima obezbede prugu Berlin – Konstantinopolj (Istanbul), kako bi se pomogao saveznik, Turska. A Irci su se u Solun iskrcali u letnjoj opremi, pravo posle sopstvenog pokolja kod Galipolja, u sastavu britanskih imperijalnih trupa kojima je dat u zadatak da ovlada svim tim morsko-kopnenim, a strateški važnim tačkama na svetskim raskrsnicama.
Tako to, valjda, sa imperijama i ide, dok ih ne dočeka neko odlučan, kao što su Turci to bili kod Galipolja. I, u pomenutoj letnjoj opremi Irci su i stigli u novembru u okolinu Kosturina. Do bugarskog napada – više od hiljadu Iraca odnešeno je u bolnice, zbog promrzlina.
Pa opet, kada je strašan bugarski napad počeo, a trebalo je braniti visoravan okruženu visokim vrhovima (što samo po sebi predstavlja težak položaj), i to visoravan toliko kamenitu da je najdublji rov mogao biti 60 santimetara, (što nikako ne štiti dovoljno od artiljerije a i snažne pešadijske vatre), Irci nisu pobegli glavom bez obzira.
Došli su da pomognu Srbima, i – ostali su gde je trebalo.
Kada je napad počeo, zaboravili su na zmije o kojima su pisali rodbini, zaboravili na decembarsku planinsku balkansku hladnoću. Na ogromnu snagu neprijatelja. Samo u prvom udaru, u borbi prsa u prsa, 138 Iraca iz petog, dablinskog bataljona, ostavilo je svoj život na tada još uvek neokupiranom srpskom tlu.
U tri dana borbi, taj irski bataljon je sa 1.042 spao na 565 vojnika. Ništa bolje nisu prošle ni ostale irske jedinice. Jer ništa manje hrabrije nisu ni bile.
Kada je komanda videla da je dalji otpor uzaludan, jer je (i pored hrabrog držanja Francuza, kojima je poginulo 1.804 vojnika), ogromna brojnost omogućila Bugarima da se uvuku između dve savezničke vojske, ali i da zađu kroz razruđene spojeve irskih jedinica, naređeno je francusko-irsko povlačenje.
Bugari su trijumf slavili uz trube i signalne rakete, Nemcima su u naredna dva dana obezbedili sigurno funkcionisanje pruge Berlin – Konstantinopolj, a Srbi… Srbi su uspeli da se, uz nekoliko bravura sopstvenih snaga, domognu obale, a onda, kroz novu Golgotu, preko Krfa… Ostalo znate.
U slavu Iraca koji su se borili da bi Kraljevina Srbija opstala, tamo negde kod Dojrana i dan danas stoji keltski krst. Na njemu piše:
„U znak sećanja na one iz Desete irske divizije koji su pali na Galipolju, dali živote u odbrani Srbije, a i u slavu svih Iraca koji su dali svoje živote u Velikom ratu“.
Ova priča je poput tog krsta. Znak sećanja na te Irce.
Izvor/Autor: Darko Nikolić FB Hercegovac
Čika Đorđe, čuvar Zejtinlika, sahranjen uz šajkaču i himnu “Bože pravde”
Dodaj komentar