Magazin

Us*ani smo od nesavršenosti, ali to se ni izolacijom ne leči

nesavrsenost

Ničega u mom životu nije bilo previše, tako ni kilograma.

Neko je odlučio da mi u sedmoj godini života u zdravstveni karton čak uvede opis “neuhranjena” što je zvučalo nekako rogobatno kao da imaju posla sa afričkim detetom na rubu života.

Mama i tata se, koliko sećam, nisu mnogo uzrujavali zbog toga jer su znali da jedem ko mećava, ali da se prosto ne lepi. Par puta su se pogledali sa izraženom sumnjom: “Da nije pantljičara?!”. Ali ubrzo bi ih takva pomisao napuštala jer su i sami bili vitki, a uvek siti. Genetika.

Kasnije sam naglo izrasla, što je dodatno “zakomplikovalo” stvar sa gojenjem.

Pa ipak, čak ni kada sam već mogla samostalno da donosim odluke, nisam pribegavala bilo kakvim suplementima, jer apetit mi nije falio, nisam bila bolesna, jedno mršuljavo zdravo devojče.

Da sam kojim slučajem stasavala u vreme ovih naduvanih guzičetina, ne znam kako bih se osećala i da li bi mi padalo na pamet da guram neke dekorativne jastučiće u helanke, za selfi za Instagram. Nedavno sam sasvim slučajno naletela na neki članak o Soraji i videla sam njenu fotografiju.

Devojka koje se sećam iz Velikog brata više nema nijednu prepoznatljivu konturu iz tog vremena. Sićušan nos, zapravo samo dve nozdrve, izražene jagodične kosti, velika usta, ogromne grudi, uzan stuk, ogromna zadnjica. Kao plastična lutka, bez ijedne falinke.

Trend veštačkih žena uzeo je maha, tako da ću ja sa ovim svojim nosem za koju godinu postati raritet sto posto. Grudi nakon dvogodišnjeg dojenja da ne spominjem.

Pod nož se već dugo odlazi iz estetskih a ne zdravstvenih razloga, što mnogi opravdavaju činjenicom da će nakon tog zahvata biti srećniji. Da će im za broj veće grudi, smanjen nos, ili uvećana zadnjica posložiti prioritete u životu i da će sa sa njima takvima lakše gurati.

Vest o drami pevačice Indi koja se nakon operacije smanjenja želuca bukvalno borila za život, jer je došlo do niza komplikacija, prilično me je rastužila.

Zaista to mislim, jer ima li nečeg tužnijeg kada svojevoljno odlaziš da smanjuješ zdrav želudac da se ne bi gojio? Da odabereš nož umesto treninga, da odabereš operaciju umesto redukovanja ishrane, da odabereš brži put jer sve ostalo je proces koji ne daje odmah rezultate.

Žalosno je ovo, da jedan mlad život visi o koncu zbog standarda koji se nameću svakodnevno. Zbog diktata lepote koji ne dozvoljava ni bubuljicu a kamoli koji kilogram viška, osim ako nije u zadnjici.

Tokom cele drame Indi je fotografije objavljivala iz Kliničkog centra, uz opis stanja… Nadam se da je bar neko devojče shvatilo kolika je zajebancija i kako može krenuti po zlu kada poželiš da se podvrgneš smanjenju želuca da se ne bi gojio, da bi imao savršenu liniju.

Da je trebalo da bude drugačije, bilo bi, ali nije. Uvek su nam ostavljene opcije da rešimo “problem”, kao i vreme da zavolimo i prihvatimo svoje telo kakvo god da je.

Možda imaš male grudi, ali imaš prelepe noge.

Možda imaš grbav nos, ali imaš fantastičan smisao za humor.

Možda imaš višak kilograma, ali zato imaš optimizma na pretek.

Možda ti se i čaša vode lepi, ali ti je zato data volja da je snažiš, da treniraš, da se znojiš, da se dobro osećaš.

I možda nikako ne možeš da skineš stomak, ali zato imaš “harizmu” na izvoz.

A možda si zadovoljan baš sa tim grbavim nosem, jer nema svako grbav nos. I sa tim malim grudima, jer što bi morala kao svaka da imaš velike i zategnute, i možda te baš briga za tu vodu koja se lepi, kada znaš da si zbog treninga zdrava… A možda ne daješ ni pet para za savršen izgled, jer voliš da snažiš svoj duh.

Ni lupom se više ne može naći “negovana nesavršenost”, čak i u vreme korone nastavili smo da se takmičimo postavljajući na mreže svoje super sređene stanove, još bolje sređena dvorišta za izolaciju.

Na stolu obično knjiga, limunada, neko parče torte, sve nalickano bez mrlje, bez jebene fleke na stoliću, prljave čarape u ćošku ili na nozi, kao da se sve satima sređuje i peče i kosi i zateže i tušira i fenira i lakira i oblači da bi na fotki izgledalo savršeno.

Mi smo usrani od nesavršenosti, samo to još ne kapiramo. Potreba da budemo “savršeni” u svakom pogledu ubiće nas temeljnije od bilo kog virusa, posebno što se od nje ne možemo izlečiti samoizolacijom. Kao da smo upali u neko takmičenje i malo ko želi da pokaže taj neki kilogram viška, širi nos (jeste li primetili da pola devojaka na instagramu ima nos uzak ko palidrvce šibice?), prašnjavu kuću, da napiše nešto o problem koji ga muči (jer na mrežama nikoga ništa ne muči)

Ne mogu da shvatim da ljudi koji sebe menjaju nožem u nekoliko navrata, ne kapiraju da je već taj poduhvat alarm da moraju da rade remont u glavi, ne na telu.

Nema ničeg lepšeg od posebnosti koja je svakom od nas data da je razvijamo, negujemo, da se njome dičimo.

Ako ovako nastavimo budućnost će nam biti teški smor jer će biti do bola dosadno gledati iste face, istog nosa, usta, struka, guzice, stajlinga… naličiće sve na neki film naučne fantastike gde ćeš se od sreće upišati kada među “robotima” naiđeš na čoveka.

Čime “dojimo” našu divnu decu u haosu koji nam se dešava

PARTNERI SAJTA


4K Shares
4K Shares
Share via
Copy link