nasilje nad zenama
Magazin

Moja majka je bila ona žena koja nosi tamne naočare da se ne vide masnice na oku

Moja majka je bila ona žena koja nosi tamne naočare da se ne vidi da je tučena.  Moja majka je bila žrtva nasilja u porodici.

Sećam se… Spremala se za posao ispred ogledala. Kamenog lica. Kao da još sinoć u našoj kući nije bila policija. Kao da je nisu ispitivali o tome zašto joj se ne vidi jedno oko. Njeno lepo zeleno. I kao da posle svega nisu samo otišli neuradivši baš ništa.

Sećam se kako nije plakala nijedno jutro posle. Kako je odlazila na posao u banku sa puderom u tašni da popravi šminku, iako ona ništa nije uspela da sakrije. Sećam se kako je poljubila mog brata i mene u glavu i spremala nam užinu uz opasku da budemo dobri i da se čuvamo.

Sećam se da niko nije čuvao nju.

Sećam se kako je moj mlađi brat plakao i molio tatu da prestane. I sećam se da on nije prestajao. Sećam se i olakšanja kada je konačno otišao. I danas mi je strašna ta činjenica da se deca raduju, umesto da plaču što otac zauvek ostavlja svoju porodicu bez namere da je ikada okupi ponovo.

Rane su prividno zarasle. Čini se sasvim dovoljno da se ne vide golim okom dok se široko smejemo, a opet nedovoljno da ih bilo kakvo sećanje na detinjstvo može raskrvariti. Ja sam dugo bila devojka koja se boji muškaraca i neko ko se brani i odlazi od ljudi koji je vole. Preventivno. Da ne postanu moj tata. Mislila sam, postaće sigurno. Mama mi je pričala, valjda da nekako shvatim zašto se udala za nasilnika, da tata nije bio takav kada su se zabavljali.

Ko je onda mogao tako mladu da me ubedi da svaki moj momak nije potencijalni nasilnik koji samo čeka pogodan momenat da pokaže pravo lice.

Moj mlađi brat, čini mi se, i danas živi sa krivicom da nije uspeo da odbrani našu majku iako je, nejak i mlad, bio dete koje i samo ne može da prestane da plače i ušuška se u zagrljaj starije sestre dok sve ne prođe.

Nas dvoje i danas na zvuk sirene ne pomislimo, kao većina naših ljudi, na bombardovanje. Mi pomislimo da policija ide u nečiju kuću u kojoj će žena sutra sa naočarima otići na posao. Kao da se baš ništa nije desilo.

Kao da postoji razlog na svetu zbog kojeg jači može da udara slabijeg od sebe. Kao da ima tog neskuvanog ručka, presoljene supe, suvišnog pitanja ili trača iz kafane pod čijim okriljem bi batine bile opravdane. Kao da ima razloga, dovoljno dobrog, da dete gleda svog oca kako tuče njegovu majku. I ostavlja joj modrice.

Na oku privremeno. Na duši zauvek.

Kao da ima te lepote koja može svu tu ružnoću sanirati. Kao da ćemo se ikada setiti detinjstva i neće nas srce jako zaboleti.

I nema dana da se ne setimo toga. Ostali smo bliski, brat i ja. I ostaćemo zauvek. Razumemo se pogledima, podržavamo rečima i delima, čak i kada niko drugi ne podržava to što smo uradili. I zajedno, voleći se bezuslovno, nosimo breme. Koje nijedno dete na svetu ne bi smelo da ponese.

Danas, kada kao odrasli ljudi imamo svoje porodice, nekako smo pronašli smiraj i za sebe ljude koji su se izborili sa našim demonima. Strpljivo i postupno, iako oni sami nisu nikada bili u tome.

Danas, mi smo ljudi sa ožiljcima. Ljudi sa slikama naše modre majke koje nikada neće izbledeti.

Znam da će me mnogi iz familije osuditi što sam ovo napisala. Mnogi će, kao što su i tada, tražiti opravdanja ne bi li sebe odbranili pred Bogom što nisu ništa učinili da to prestane. Mnogi će me kriviti što sam javno, na stub srama, stavila čoveka koji je delom zaslužan za postojanje mene i mog brata.

Ipak, ne bojim se njih. Bojim se snova koji me još uvek prate. Bojim se ljudi kada se naljute. Bojim se, i verovatno ću zauvek, da moja ćerka zbog ljubavi prema muškarcu, nešto tako strašno jednog dana ne prećuti.

Zbog nje i svih žena koje sam ikada volela. Zbog svih onih za čije batine se nalazi opravdanje. Jer je ovo Balkan. Jer su zvocale. Jer nije bio momenat da nešto kažu. Jer sigurno su provocirale. Možda se švalerale. Možda bile drske i postavljale suvišna pitanja.

Zbog njihove dece koja će zauvek izgubiti poverenje u ljude i možda, bez ikakve svoje krivice, zauvek ostati sami.

Zbog žena koje nose tamne naočare.

Zbog toga što nema opravdanja za nasilje. Ni kada ti je to otac. Pogotovo ne kada ti je otac!

U zemlji u kojoj je svaka treća žena žrtva nasilja, Zoranina izjava nije samo glupa, već i opasna

covid 19 kontakt desk

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

nasilje nad zenama

84 Shares
Share via
Copy link