Magazin

Roditelji koji tuku decu su lenji zlostavljači, nemoćni ljudi uvereni da su ispali odlično

roditelj tuce decu

Neverovatno je to koliko je roditelj daleko spreman da ode, da bi branio svoje pravo da udari dete. Zato što želi da ima izlaz. Lakši put do poslušnosti.

Ovaj tekst pišem kao majka dvoje dece koja je dva puta u životu izgubila strpljenje i udarila dete rukom po zadnjici. Dva puta i oba pamtim. Oba sam isplakala odmah nakon toga, svesna da je ono što sam uradila samo odraz moje nemoći. Da to nisam uradila zato što dete zaslužuje, već zato što JA ne umem bolje. Zato što sam JA pogrešila.

Komentari na vest da će se uvesti potpuna zabrana fizičkog kažnjavanja su poraz ovog društva. Ti komentari ogolili su svu nemoć i neznanje, pa reći ću i lenjost roditelja koji svojom decom ne žele da se bave. Koji traže lakše rešenje, ono koje će ih brzo dovesti do poslušnog i poraženog deteta.

Da li je batinaški raj rezervisan samo za decu?

Kažu “batina je iz raja izašla”. Pitam – do kog uzrasta? Da li je batina iz raja izašla i kad muž zaboravi da zameni sijalicu ili kad žena presoli ručak? Ili je taj batinaški raj rezervisan samo za decu? Da li postoje odrasli ljudi koji nisu dobro vaspitani, treba li i njih tući? Ima li izgovora za udaranje žene? Ili su one samo svojim godinama zaslužile pravo da ne budu kažnjavani batinom, a deca – nisu?

Kažu “samo dečja prava, a gde su obaveze”. Pitam – jeste li ih učili obavezama ili vam je i za to potrebna batina? Jeste li im primerom pokazali kako se ne psuje, kako se poštuje sagovornik, kako se ispunjavaju sve obaveze na vreme? Jeste li im dali vremena da uče?

Kažu “generacije su tako vaspitavane, uz batinu, i mi smo, pa smo ispali ljudi”. Pitam – ko to kaže? To, da smo ispali ljudi? Znate li koja je zemlja najsrećnijih ljudi? Danska. Znate li da je u Danskoj UDARANJE dece zabranjeno već više od 20 godina? Da, znam ja da svi vi, pobornici batine, mislite da ste ispali odlično (još nisam srela onog ko to za sebe ne misli, bio on direktor uspešne firme ili lokalni pijanac). Imam novost za vas – ovaj svet bi bio mnogo lepše mesto da smo svi (ili bar velika većina) ispali odlično. Ali, avaj. Nismo.

Kažu “treba praviti razliku između zlostavljanja i malo po guzi”. Pitam – gde je razlika? Tačno, gde? I, ako smatrate da će strah od batine naterati dete da sluša, onda to već nije malo po guzi. Ko se još toga boji, osim onog ko se boji da će biti ponižen. Ako to radite, imam opet novost za vas – vi ste već zlostavljač.

I da dodam, ako mislite da će dete vas tući jer niste vi njega, podsetiću vas da deca upijaju kao sunđeri i uče po modelu. Ono što radite deci, očekujte da deca rade svojoj deci. I, daleko bilo, vama.

Vi ste krivi!

Ne samo zato što su silna istraživanja koja su sproveli psiholozi, doktori, pedagozi, pokazala da udaranje dugoročno nema efekat, da kvari odnos roditelja s detetom, da je odraz nepoštovanja. Ne samo zato što se nasiljem ne rešava problem.

Ne samo zato što povećava mogućnost da će VAŠE dete imati problema sa mentalnim zdravljem, agresijom i učenjem. Jer ste ga vi udarali da bi nešto naučilo.

Ne samo zato što ćete naterati dete da vas sutra laže i pronalazi način da sakrije istinu da bi izbeglo batine (pa čak i ono malo po guzi jer je to poniženje).

Već iz istog razloga iz kog sam protiv udaranja bilo koga. Zato što su deca LJUDI. A ljudi se ne udaraju. Ne može se biti malo nasilnik. Ili si nasilnik ili nisi.

Deca su ljudi. Zaslužuju strpljenje. Zaslužuju objašnjenja. Da, čak i ona od godinu dana. Ako im ne možete objasniti, vaše je da se pobrinete da ne dođu u situaciju da vi imate potrebu da ih udarite. Jer, ako vam ruka krene – VI STE KRIVI.

Ne možete, ne smete koristiti nasilje (da, udarac po guzi je nasilje) da biste nekog kontrolisali, samo zato što vam se može. Zato što ste veći, jači, moćniji. Zato što je dete slabije, bez mogućnosti da vam uzvrati.

Ne možete, naročito ne prema nekom koga volite. Čemu ih to uči? Da je u redu udariti nekog zato što ne radi ono što mi hoćemo? Da je u redu tražiti pokornost i poslušnost nasiljem? Da nisu vredni objašnjenja i strpljenja?

Ja sam pogrešila dva puta, za 8 godina. Dva puta i izvinila se oba puta. Iskreno i od srca. I mislim da me to ne čini nasilnikom jer sam svesna da je do mene.

Struka jasno govori

Ako ste i sami odrasli uz poneki udarac (ili čak i malo više od toga), moguće je da ne umete bolje. Moguće je da bi priznavanje da udaranje nije pravi put za vas značilo priznavanje da ni sami niste dobro vaspitavani. Ali, informacije su tu. Saveti psihologa, stručnih ljudi. Verujte, znaju više od vaše babe, iako je odgajila petoro. Jer su učili o dečjim emocijama, dečjoj psihi, pratili, istraživali, gledali decu.

Baba nije za to imala vremena, bilo joj je važno da za sve bude dovoljno hleba. Ali vi nemate opravdanje da udarate decu.

P. S. Ako vas brine da će vas deca sutra tužakati policiji ili vas ucenjivati, onda već danas imate mnogo veći problem od novog zakona o porodici. A taj problem se zove komunikacija i bliskost.

Autorka teksta je želela da ostane anonimna.

Izvor: Zelena učionica

Kako će naš narod vaspitavati dete, kada prutić Mirko postane zabranjen

Redakcija Luftika.rs

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

generic vignette (DESK luftika.rs)
83 Shares
Share via
Copy link