Magazin

Rambo: Korona je iskorištena da se bogati napokon zaključaju i izoluju od siromašnih

rambo amadeus

Antonije Pušić, aka Rambo Amadeus, bez sumnje je među specifičnijim pojavama na našoj kulturnoj sceni. Čini nam se da je tu oduvek i ne možemo jasno da se setimo kako je scena izgledala pre njega.

To je, verovatno, najbolji dokaz da je njegovo glavno umetničko delo otpočetka bio on sam. Upisavši se tako u našu memoriju kao nepromenljiva činjenica, ispostavilo se da je po visokom stepenu uspešnosti umetničke samomistifikacije lika po imenu Rambo Amadeus, njegova pozicija negde na pola puta između Laibacha i Discipline Kičme, pišu Zorica Kojić i Dragan Ambrozić za Vreme.

Pogledajte i sami fakte: popularan je, a nema baš klasičan hit; svi znaju za njega, pa ga čak i vole, a niko ne pamti kad je ta ljubav zapravo počela; odavde je, a nije odavde; savršeno svira gitaru, ali čik da prizovete u sećanje neki njegov solo; mogao je da bira muzičke saradnike jer je uvek bio uspešan u privlačenju publike, mada ona nikad nije dolazila samo zbog muzike na njegove nastupe; otvoreno je zastupao građansku poziciju i u najtežim ratnim vremenima, ali nikad nije koncertno nastupao za bilo koju političku opciju… Rambo Amadeus uvek funkcioniše kao narodna podsvest – sa humorom razmatra ono što je svima na pameti, ali retki su ono koji to i izgovore.

Rambo je skoro vršnjak “Vremena” i pojavio se u sličnom kontekstu – poslednjih dana Jugoslavije. U njegovoj karijeri ostale su upisane mnoge potkulturne mudrosti, dosetke, čojstva i junaštva, koja predstavljaju sećanje na ovu epohu naše istorije. Kao pojavu koja je više od 30 godina bila neka vrsta neočekivanog tribuna propalih klasa sa našeg podneblja, onih bez glasa i prava na istinu, ali željnih da prežive sa ličnim ponosom i u najtežim vremenima, našli smo za shodno da ga upitamo ponešto o tome kako nas je snašlo sve to što se u međuvremenu dogodilo.

“VREME”: Antonije, gde si i u kakvom okruženju svojevremeno odrastao? Za koje mesto si najviše vezan i zašto svuda piše da si rođen u Kotoru, a onomad si nas zamalo pregazio u Herceg Novom?

RAMBO AMADEUS: Ne znam kako sam vas to pregazio – žao mi je – mrzim bahate vozače. Osim ako niste bili na moru – daleko od obale, pa sam vas vidio u poslednjem trenutku. Opasno je plivati van obilježenih plaža, ako te udari jedrilica prolaziš sa čvorugom, ali su gliseri i motorni brodovi opasniji.

Da, rođen sam u Kotoru jer je tamo porodilište. U Kotorskoj bolnici su mi spasili dupe kad sam bio beba od godinu dana. U Kotoru sam završio višu školu. Za KotorArt festival napravio sam prvu operu u životu, koja je izvedena prije dve godine tamo.

U Herceg Novom sam odrastao. U Herceg Novom su moji prijatelji sa kojima sam odrastao. Neprocjenjivo je imati prijateljstva koja traju 50 godina. To su ljudi koji vas poznaju bolje nego što poznajete sami sebe.

Šta su tvoji roditelji bili po profesiji i kako ti se činila škola – da li ti je još onda sve postalo jasno? Koji je najvažniji savet koji si dobio od roditelja kao klinac, tinejdžer?

Otac je bio arheolog – Indijana Džons mi je, kad sam ga vidio, odmah djelovao kao amerikanizovana imitacija mog oca. Majka je bila profesor književnosti u školi. Usadili su mi jaku ambiciju da radim ono što volim, bez obzira koliko se to isplati. Da, zaista, frazu “da li se nešto isplati” ili ne nikad nisam čuo u našoj kući.

Kad si počeo prvi put da čitaš novine i gledaš televiziju? Šta si u njima pročitao i video i šta te je najviše zainteresovalo?

Pa, novine nisam čitao, slabo šta me je zanimalo na televiziji, prvo što je nekako izazvalo pažnju bio je strip Alan Ford, kasnije i pornići na talijanskim privatnim TV kanalima, u vlasništvu budućeg premijera Italije Berluskonija. Ugrađivali smo neka pojačala na antene, okrećali antene prema moru, trudili se, zurili noćima u ekran prekriven snijegom, ali nažalost, i pored sve elektronike i truda, pičku nisam uspio da vidim. Tada sam za sva vremena zaključio da od medija ne treba očekivati mnogo.

Koja je bila prva ploča koju si kupio? Zbog čega si uopšte počeo da se baviš muzikom, kako i zašto je do toga došlo? Šta je bio tvoj originalni plan, kako si zamišljao svoju karijeru na početku?

Majka me je prvo upisala u muzičku školu, u kojoj sam se prilično dosađivao. Moj stariji brat kupio je magnetofon – češki trakaš, Unitra ZRK – i od kolege muzičara i diskofila Anta Krstovića presnimavao gomile tada aktuelnih svetskih ploča, pa sam zapravo sve dobio servirano, na gotovo. Andrija je imao gimnazijski bend, a ja sam se borio da prisustvujem njihovim probama. Nije bilo plana, stvari su se događale prije nego što sam ja uspijevao da ih smislim. Kad malo bolje razmislim, samo sam imao ideje koje su se stihijski ostvarivale bez ikakvog plana i odluke.

Kakva je bila Crna Gora u to doba? A kakva su tvoja sećanja na Jugoslaviju sa ove distance?

Ne znam, zaista, nisam iz Herceg Novog nigdje mrdao na kopno, samo po gradovima na moru: Tivat, Kotor, Perast, Baošići, Dubrovnik, Split, Šibenik, Zadar, Rijeka, Rabac, Rovinj, Koper, išao sam sa klubom kao tinejdžer stalno na regate.

Sjećam se da nas je mama vodila kao dječake od 7 i 10 godina na Bled na zimovanje. Bled i Bohinj su izgledali jednako lijepo kao Herceg Novi i gradovi na primorju.

Nisam imao nikakvih zamjerki, sve dok nisam otišao na odsluženje vojnog roka. To je za mene bio nezamisliv kulturni šok. Tada to nisam mogao da shvatim, ali danas mi je jasno da je to u stvari bila prava slika Jugoslavije, a da sam ja živio u nekoj povlaštenoj staklenoj bašti prije, a i kratko poslije toga.

Da li je društvena klima u toj socijalističkoj zemlji bila stimulativna za umetničko izražavanje ili su postojali ograničavajući faktori koji su ometali umetnika da bude to što jeste? Kakvo je bilo tvoje rano iskustvo?

Pa, nemam pojma. Ja sam bio sportista, jedriličar. Imali smo neki bend u gimnaziji, nije nam niko smetao, malo je direktoru škole bilo neobično da se zovemo Radioaktivni otpad, ali nas tri od pet članova benda bili smo profesorska djeca, pa je ostalo samo na negodovanju. Sjećam se da smo Darko Vlaović i ja pravili neku otkačenu emisiju za TV Titograd, režiser Miodrag Zupanc nas je nekako namirisao, zakucavali smo krepane ribe na vrata od ribarskih kabina… Možda to postoji u arhivu TV Titograd. Imao sam tada 16-17 godina, dakle, 1979–1980. Legendarni Zule je u nekoliko navrata obraćao pažnju na moj rad, sjećam se i da je ispratio koncert sa usisivačima u beogradskom SKC-u, pa je organizovao sličan za potrebe TV snimanja (Rambov prvi poznati javni nastup “Koncert za 28 usisivača” – prim. aut.). Dakle, meni je bilo sasvim cool.

Kako si se snašao u Beogradu, kad si došao 1980-ih? Ko ti je bio najbolji prijatelj? Gde si voleo da izlaziš, šta si voleo da radiš? Na koga si se ugledao? A ko su bili tvoji heroji?

Došao sam 1984. ili 1985, ne znam tačno. Najbolji prijatelj mi je bio prvi komšija Milan, student etnologije iz sela Brezna iznad Gornjeg Milanovca. Nismo se razdvajali, i danas smo u bliskom kontaktu, on je sada kustos u Muzeju rudničko-takovskog kraja.

Svoje heroje našao sam i upoznao u Studentskom kulturnom centru, bili su okupljeni oko mega heroja – Miše Savića.

Miša Savić, Miloš Raičković, Milimir Drašković, Vladimir Papić, Raša Todosijević, Talent, Trša, ozbiljna banda umjetnika se okupljala kod Miše u Kancelariji, čije sam razgovore slušao otvorenih usta, to je ekipa koja me zadojila konceptualizmom. Tu sam se upoznao i sa Kojom, jurio sam ga po hodnicima da mu pustim neke svoje demo snimke.

Nisam iz SKC-a izašao sledećih 20 godina.

Od prvog albuma si se koncentrisao na demistifikaciju svega – od šou-biznisa i estrade do političke scene. Da li se u međuvremenu ispostavilo da je to sve jedno te isto? Zašto je to tako?

Mistifikacija omogućuje hijerarhijsko ustrojstvo. Većina autoriteta oko nas su autoriteti zahvaljujući samomistifikaciji. Oduvijek je tako, u prvobitnim društvima imali ste poglavicu i vrača. Bez vračeve uporne mistifikacije teško bi poglavica zadržao neprikosnovenu vlast, a društvo zadržalo hijerarhijsko ustrojstvo.

Zbog čega ljudi toliko obožavaju da ih lažu, pa još i sami u tome da učestvuju?

Jezik nije izmišljen da bi homo sapijens govorio istinu, nego da bi mogao da manipuliše i lakše dođe do cilja. Laganje je prirodna stvar. Zamislite koliko laže krokodil kad glumi lokvanj, čekajući srnu da mu priđe dovoljno blizu, ili muholovka koja glumi cvijet da bi zarobila pčelu i pojela je.

Čovjek ima maštu, imaginaciju, to je njegovo jedino oružje. Za istinom tragaju samo filozofi i naučnici. Zato se ja bavim muzikom, tu se laganje ne zamjera, već posebno cijeni.

Kako sad komentarišeš sramotu koja nas je zadesila 1990-ih i njene finalne, tragične posledice? Da li se i pod kojim uslovima ovdašnji svet može vratiti u tokove pristojne egzistencije ili je bitka izgubljena i pre nego što je počela, budući da je ovdašnji primitivizam iz generacije u generaciju pažljivo gajen od strane vlasti, kao korisna podloga za svaku vrstu autokratije?

Očigledno da je SFRJ bila kulisa, a da smo mi u socijalističkim kostimima djelovali sami sebi – a i drugima – mnogo bolje, pristojnije i moralnije nego što zapravo jesmo. Ali, kažu doktori, ispravna dijagnoza je pola puta do izliječenja, pa je realna slika nas samih koju sada imamo put ka izliječenju. Dakle, ja sam optimista.

Da li se čoban vratio, ili nikad nije ni odlazio iz duša ovdašnjih ljudi?

Kult ličnosti je i dalje faza koju nismo preležali. Svi balkanski političari bi da budu kao Tito, a mi bismo najradije da im nosimo štafete i ne preuzmemo odgovornost za svoje živote. To je stanje koje treba prihvatiti, i na njega računati. Ispravna dijagnoza je put ka izliječenju, ponavljam.

Svojevremeno su neki demonstrirali u Crnoj Gori uz slogan: “Hoćemo Ruse”, pa su Rusi na kraju stvarno došli, kupili mnogobrojne nekretnine i još svašta. Da li se tako nešto desilo širom bivše Jugoslavije? Ko je koga prizivao, taj je posle stvarno došao – ali da ga kupi? Da li je to ono što je bio glavni cilj rata u bivšoj SFRJ?

Nije tu bilo cilja, plana, misije, samo puka fantazija o nacionalnim preporodima. Pijanstvo koje je rezultiralo krvavim pirom, kasnije bolnim mamurlukom. I, naravno, usputnim prelaskom u tvrdi liberalni kapitalizam. Liberalni kapitalizam uspostavlja se uvijek sam, kao pečurke poslije kiše, kad nema jake regulative, jer je prirodan, ogledalo naših najprimitivnijih instikata, pa je logično da se u tom haosu uspostavio. Ali, kapital se ovdje jedva zadrži u istim rukama dve generacije, s oca na sina, unuk obavezno ostane kratkih rukava. Takođe, u zadnjih stotinjak godina unuk se nikada nije rodio u istoj državi u kojoj i deda, pa je teško očekivati i da se kapital skrasi kod nove elite.

Posrnusmo u kapitalizam, stvaraju se bogatstva preko noći na uništenju mnogih drugih ljudi, a pre svega prirodnog blaga. Sećamo se kad si davno pevao ono: “Amerika i Engleska (biće zemlja proleterska)”. Jesi li još onda bio svestan da su ljudske i radničke ideje izgubile? Kad je nastupila kataklizma komunizma, kako je uostalom i trebalo da se zove pomenuta pesma sa albuma Hoćemo gusle? Da li je na kraju ispalo tačno ono što si tvrdio, da: “Sudba kleta jednaka je, bio gospodin il’ drug”?

Proizvodne snage diktiraju proizvodne odnose, tako Marks kaže. A on se valjda razumio u radničke ideje. Radnička ideja izgubila se pojavom robota i automatske proizvodnje. Klasična radnička klasa ostala je bez posla, pa je samim tim ideja štrajka – prekida proizvodnje u cilju dobijanja boljih uslova rada – besmislena. A teško je povjerovati da će se roboti boriti za svoja prava. Da traže u fabrikama češće podmazivanje i jaču, trofaznu struju?!

Danas su programeri IT industrije radeća radnička klasa, ali oni su pametniji od svojih poslodavaca pa nemaju potrebe da se bune. Društveno biće određuje društvenu svijest. Opet Marks.

Pod kojim okolnostima će nastupiti kataklizma kapitalizma? Ili je ona već nastupila sa ekološkom kataklizmom, samo se svi prave da je ne vide?

Liberalni kapitalizam oslanja se na zemaljske resurse i višak proizvoda. Kad dođe do nestašice sirovina i manjka proizvoda, i berza će izgubiti smisao. Sa nestašicama pitke vode, hrane, goriva, svega ostalog, opet će doći tačkice kao u komunizmu. Tu nema prostora za berzu, osim crne. Živimo u predmojsijevsko doba, bez ideologije. A nužda zakon mijenja, to jest ideologiju. Čim ugrožena planeta malo ozbiljnije pokaže zube čovjeku, dolazi nam nova ideologija na vrata – ekologija – koju je nemoguće sprovesti bez komandne ekonomije i napuštanje modela liberalnog tržišta.

Kolike su razmere te buduće katastrofe, možemo li uopšte domisliti u šta se naš svet menja?

Zavisi iz koje perspektive gledate. Pretpostavljam da će do 2150. godine broj stanovnika biti tri puta manji nego sad. Oko tri milijarde. Ali, 1900. nas je bilo ukupno oko milijardu na planeti. Dakle, 2150. godine biće nas ipak tri puta više nego 1900. godine. A dvadeseti vijek će se pamtiti kao vijek nekontrolisanog razmnožavanja ljudske vrste, pa ova predviđanja nisu strašna sa aspekta čovječanstva u cjelini, ali strašna su sa aspekta armije nesuđenih roditelja i njihovih nerođenih.

Šta sve može konkretno da se uradi ne bi li se prirodna okolina spasila od nas samih? Šta može pojedinac konkretno da učini? Šta ti radiš?

Pa, trudim se da ne radim mnogo. Ne žurim. Lijeni ne zagađuju, nego ovi mnogo ambiciozni koji žele da postignu svašta u životu. Najbolje je biti skroman, trošiti što manje. Ekonomija rasta koju svi zagovaraju limitirana je resursima, i jednog dana će pući kao mjehur od sapunice.

Treba pripremiti ekonomiju na drastično smanjivanje potrošnje i proizvodnje. Ukidanje luksuza, ali i robe za jednokratnu upotrebu koja najviše zagađuje.

Hajdemo u konkretnu današnjicu – izanaliziraj nam šta se to zapravo u Crnoj Gori tačno zbilo na izborima i kako ti se ova nova budućnost od Mila nadalje sada čini?

Milu možemo zamjerati sve ono što se zamjera kad je neko 30 godina na vlasti, ali obnovio je neupitnu državnost Crne Gore, postavio temelje građanske države. Kad se dugo ne mijenja vlast onda se tu svašta nagomila ispod tepiha, pa nije ni logično da ti se baš dopadne prizor kad napokon izneseš tepih na pranje – šta sve ispada iz njega.

Vjeru u progres mi pružaju mlade građanske partije, koje protagonišu sekularno i proevropsko društvo, volio bih da su brojniji i nadam se da ćemo uskoro u čitavom regionu imati političke snage istog, sekularnog opredjeljenja. A vjerujem i da će se DPS sada reformisati, pročistiti od ljudi koji su tu bili iz pukog interesa. Jaka opozicija je zapravo garant stabilnosti građanske države, a ne jaka vlast.

Gde su u celoj toj političkoj raboti umetnici, pa najzad eto i muzičari? Jesi li se nekad u prošlosti osetio iskorišćenim u političke svrhe od strane ljudi kojima si verovao, mislio da su nosioci ideja što vode zaista napred?

Umjetnici… umjetnost bez stalnog etičkog i estetskog propitivanja i pomjeranja granica je kič. Mnoge proizvođače kiča mi danas smatramo umjetnicima, pa nam je čudno što su oportuni, što su “iznad politike”, a u stvari su ispod stola. Mislim da je dužnost svakog nezavisnog i mislećeg čovjeka da ima jasan, otvoren, kritički stav prema stvarnosti i vlasti.

Vlast ima prirodnu potrebu da svojata umjetnike, a umjetnikov zadatak je da se distancira. U suprotnom samo je dvorska luda. Što mu vlast ime učini većim i karijeru grandioznijom, to mu kićanke na kapi bivaju duže.

Ima li muzika danas bilo kakav širi uticaj, je li u stanju da smogne snage i okupi milione? Nedostaje li ti to ponekad ovde?

Nema idola, jer nema ideologije. Ako se zaista ekologija kao ideologija zapati među ljudima, u šta duboko vjerujem, na šta zapravo i računam, opet će biti potrebni nosioci te ideologije među predstavnicima popularne kulture. Kad bude ideologije, biće i idola.

Da li je umetnik igde danas stvarno zaštićen kao čovek i stvaralac? Šta će biti sa našom decom? I njihovom? U kakvom svetu će ona rasti?

A kada je uopšte, od postanka prvog jednoćelijskog organizma do danas, bilo koji oblik života na planeti bio zaštićen? Osim možda pudlica na dvorovima? Postojanje ljudi, inteligentnog života u ovom kutku svemira, treba shvatiti kao nevjerovatnu sreću, incident, kojem permanentno, sa svih strana prijeti opasnost. Mi stalno mislimo kako nam nešto sleduje. Ne sleduje nam ništa. Sleduje nam samo ono za šta smo se izborili i što brižljivo čuvamo, pa i to nije garant da već u sledećem trenutku neće nestati kao mjehur od sapunice.

Brine li te ova korona i šta ti lično o svemu tome misliš? Jesmo li na pragu kataklizme humanizma u svakom pogledu? Ili je sve ovo još jedan civilizacijski vic?

Mrzim teorije zavjere, no one se rađaju kad informacijama više ne možeš vjerovati, a to se nažalost dogodilo. Usred one užasne blokade i izolacije, 1. avgusta, poslali su mi video-snimak iz Herceg Novog. Vrijeme predivno ali nigdje nikog nema, ni po plažama, ni na obali, ni na moru. Potpuni blaženi mir. Raj. Ali neki morbidni raj u kom nema nikog. Samo milijarderski jedrenjak “American Eagle” bešumno klizi kroz Boku, a na njemu, pretpostavljam, Adam i Eva lično, ovaj put milijarderi, kuliraju na palubi.

Napokon ne čuju euforiju i buku običnih smrtnika, koja bi u tom trenutku uobičajeno stizala sa plaža. Uživaju u miru. Taj me prizor užasno uznemirio, naljutio, naročito zbog činjenice što mnogi od nas nisu mogli dolje da dođu do rođenih kuća, dok se neki prebogati stranci baškare ispred njih. Popizdio sam i razumio da je korona iskorištena da se bogati napokon oslobode prisustva sirotinje.

Zašto? Automatizacijom proizvodnje prestala je potreba za radničkom klasom koja od svoje teško stečene nadnice kupuje gluposti. Postali smo višak. Baš kao i konji nakon pojave parne mašine, gdje je jedan motor zamijenio i do 100 konja. Odjednom, preko noći, više nisu bili potrebni ni konji, ni štale, ni sijeno. Populacija konja drastično se smanjila. Nešto malo se gaji za trke, cirkus i tatar biftek.

Koronu ne sporim, umiru ljudi, leže po bolnicama, ali je iskorištena da se bogate države napokon, bez pardona, zaključaju i izoluju od siromašnih, definitivno zabarikadiraju od prodora migranata. Brine me i što smo mi sa ove spoljne strane bodljikave žice, a ona djeluje kao da će da ostane za stalno.

Gledajte brojke koliko ljudi umire od raka, izliva krvi u mozak, infarkta. Kad bi u medijima ovim intenzitetom govorili o tim zaista zastrašujućim brojkama svijet bi kolektivno počeo da se ponaša kao da se priprema za Olimpijadu, svi bi džogirali, pazili šta jedu i piju, niko ne bi pušio, samo bi se radila gimnastika i jela zelena salata. Kao što rekoh, ne volim teorije zavjere, ali zašto nema nijedne riječi o tome kako da podignemo imunitet?

Ovo s preventivnim mjerama vidim kao neki perverzno humani način da se ubrza smanjenje broja stanovnika na svijetu. Ukinutom socijalizacijom, šou biznisom, zabavom, turizmom, ugostiteljstvom, žurkama, festivalima, drastično se smanjuje šansa za ljudskom reprodukcijom. Teže je danas naći partnera, oraspoložiti se, zagrijati, ostvariti nagon za reprodukcijom, za to je potrebna bliskost, a ne vidim kako to uopšte može pod izolacijom, restrikcijama i maskama. Čovjek se ipak razlikuje od majmuna, potrebno mu je raspaliti maštu da bi mu bilo do reprodukcije. U suprotnom, ni mrežaste čarape, ni halteri, ni štikle se ne bi proizvodile, parfemi se ne bi koristili, vino se ne bi pilo, tango se ne bi igrao. Dakle, restriktivnim mjerama smanjuje se broj zaraženih, ali pravo je pitanje da li se smanjuje broj novorođenih?

Naravno, pitali ste me šta mislim, nisam ni sam siguran, oslanjam se na logiku, informacijama se ne može više vjerovati, pa i ovo što ja promišljam prihvatite s rezervom. Popizdeo sam jer je moj osnovni posao dekretom ukinut, postao sam višak kao konj u industrijskoj revoluciji.

Rambo Amadeus je sam za sebe rekao da je kralj i da je legenda. Tačno. Ali to se najbolje meri po tome koliko mladih zna za tebe i sledi tvoj trag. Prepoznaješ li svoj uticaj danas i ovde kod mlađih muzičara i drugih? A šire, koliko se tvoja reč čuje bilo gde na javnoj sceni u ovom novonastalom moru medijskih mogućnosti?

U svim totalitarnim društvima, kult mladih se održava upravo zato da se ne bi poštovali i slijedili stariji. Onda se mladima, koji nemaju nikakav respekt ni znanje o stavovima i djelima starijih, lako manipuliše. Totalitarno društvo prezire svakog ko nije mlad, zategnutog lica. U totalitarnom društvu kozmetička hirurgija cvjeta, svi žele da budu mladi jer se stari tretiraju kao budale.

Svetski mega tzar – titula koju sam stekao samoproklamacijom, djelovala je uvjerljivo dok sam bio mlad. Pa, pogledajte najnoviji film od Stalonea, na šta Rambo liči. Ova duga koncertna pauza mi je pomogla da razumijem protok vremena sa svim njegovim konsekvencama.

Konačno: lakše magarcu bez samara. Još se nisu uši naćulile za novu ideologiju, još se nužda ne osjeća toliko. Čim nužda zavapi za novom ideologijom ekologija će se nametnuti i kao utjeha i kao način života i kao novi moral. A eto ti onda i horde mesija.

Još 1996. pevao si da si zreo za penziju. Gde si danas?

Danas sam slobodan, oslobođen provincijalnog, mesijanskog sindroma, osjećaja da baš sve zavisi od mene. Gledam na društvo sa antropološke distance, pratim pozitivne primere i fokusiram se na njih.

17 saveta Ramba Amadeusa za izlazak iz beznađa, straha i razočaranosti

1.6K Shares
1.6K Shares
Share via
Copy link