mb-namenska
Magazin

Radnici „MB Namenska“ koji za dnevnicu vređaju porodicu nastradalog kolege prikazuju svu tragediju života u Srbiji (VIDEO)

Nekoliko stotina radnika državnog preduzeća “Milan Blagojević – namenska” iz Lučana okupilo se juče ispred Osnovnog Suda u Ivanjici da bi podržali generalnog direktora preduzeća Radoša Milovanovića i dvojicu rukovodilaca fabrike Vladimira Lončarevića i Tomu Stojića kojima je počelo suđenje u tom sudu.

Oni su optuženi da su odgovorni za tragediju od 14. jula 2017. godine u kojoj su u požaru raketnog goriva poginuli radnici Milomir Milivojević i Milojko Ignjatović.

Scena ispred Suda u najmanju ruku je sramotna, ali vrlo verno prikazuje svu tragediju političkog i života uopšte u Srbiji.

Nekoliko stotina radnika gromkim aplauzom pozdravlja direktora Milovanovića koji praćen obezbeđenjem ulazi u Sud.

Kolege nastradalih radnika tapšu i salutiraju čoveku za čije vreme direktovanja (od 1982.) je u procesu proizvodnje stradalo oko 20 radnika zbog ogromnih propusta u procedurama bezbednosti.

Do sada NIKADA nije bilo utvrđene krivice odgovornih u lancu upravljanja već je krivica uvek svaljivana na stradale.

Iako se sumnja (ne bi bilo prvi put) da su dolazak na stotine radnika organizovali poslovodstvo i fabrički sindikat predvođen Zoranom Babićem, okupljeni su tvrdili da su se sami organizovali o svom trošku.

U vojnoj fabrici “Milan Blagojević” zaposleno je oko 1.300 radnika od kojih je oko njih 800 zatražilo od fabričkog sindikata slobodan dan u sredu, nakon čega je sindikat postigao dogovor sa poslovodstvom o tome da im se odobri OPRVDANI IZOSTANAK S POSLA, prenosi Danas.

Među radnicima bilo je i onih koji su vređali porodicu nastradalog kolege Milivojevića koja dve godine unazad pokušava da istera pravdu.

Nakon nesreće majci i sestri je u zamenu za ćutnju nuđen posao u fabrici, a nakon što nisu pristale, sestra je vrlo brzo dobila otkaz u privatnoj firmi čije poslovanje zavisi od fabrike “Milan Blagojević”, ispričala je sestra stradalog u emisiji kod Tatjane Vojtehovski.

Jučerašnje suđenje je otkazano za 15. novembar, a advokat porodice Milivojević Vladimir Todorić podsetio je da fabrika „Milan Blagojević „nije privatna fabrika, barem ne zvanično, već da je državno preduzeće“ i da su „radnici tog preduzeća dobili dnevnice i odsustvo sa posla da bi došli ispred suda da naprave prostakluk, uz blagoslov države“.

Na snimku se može čuti aplauz. On seče uši poštenog čoveka.

Na snimku se mogu videti lica radnika fabrike koji aplaudiraju zbog straha od gubitka posla, zbog prinude, bez mrve kolegijalnosti, ali pre svega ljudskosti u sebi.

Vidi se lice svakog onog čoveka koji će dobiti dnevnicu za dolazak ispred Ivanjičkog Suda da podrži “svog direktora”.

Ne znam koliki novac bi trebalo da mesečno dobijam i koliko bi moja porodica trebalo da bude gladna da bih otišla prinudno ili ne daj Bože o svom trošku i uverenju da tapšem čoveku koji se tereti da je zbog nepoštovanja procedura bezbednosti odgovoran za nečiju smrt. Da tapšem, a poginule mi kolege. Da tapšem, a otac poginulog Milivojevića radi sa mnom.

Ne znam šta bi trebalo da me natera da kažem da razumem te ljude, njihovu muku i njihov apaluz. Jer ako to kažem, to onda znači da sam kao i oni pristala na prljava pravila igre ove države, tačnije vladajuće političke partije.

Ova država svršava očaj, poješće nas sendvičari, budale i lopovi

Ako kažem da mogu da ih razumem, onda mogu da kažem da razumem i zašto smo danas tu gde jesmo.

Mogli su, njih nekoliko stotina da kažu “nećemo” i pokrenu malu revoluciju. Ali, oni to nisu uradili zbog navedenog straha, ucena, otkaza ili uverenja.

To su isti oni prinuđeni ljudi koji sedaju u autobuse plaćene iz državnog budžeta da idu na mitinge, to su isti oni koji se prodaju za sendvič ili dva, oni koji kliču od straha vođi mašući datim zastavicama.

To su ljudi koji imaju cenu koja je sramotno niska za ono što njome “blagosiljaju”.

To su ljudi koji su upali u začarani krug iz kog mogu da izađu samo ako budu dovoljno hrabri da snose sve posledice svoje odluke.

Ova država nas već dugo, dugo uči da smo u njenoj milosti samo ako joj idemo niz dlaku, ako smo pokorni, ako smo uplašeni, ako smo jadni i gladni (jer ako je slušamo ona će nas nahraniti), ako imamo cenu koju će ona da isplati (sitna neka kinta, rekla bih), ako ne mislimo svojom glavom… Vladajuće partije vole kad očajnički zavisimo od njih, jer onda mogu da manipulišu nama.

To trenutno radi i vladajuća partija sa hordama svojih pokornika na čijim čelima možete, kad se zagledate, videti cenu i bar kod.

Ovakva pravila igre zataškavanja, iznuđivanja, ucenjivanja, zastrašivanja “idealno” lome kičmu radnika koji zna da će, ako se drzne, ostati na ulici, i njegova deca, žena, ženina sestra, ženine sestre ćerka, da će mu možda biti kamenovana kuća ili auto, da će mu se vrata svuda zatvarati, da će godine proći dok istera neku pravdu i da će na tom putu možda izgubiti zdravlje koje neće moći da leči jer neće imati sa čim.

Evo ga, začarani krug ucene i pokorništva koji se u Srbiji još dugo dugo neće prekinuti.

Srećno nam, u to ime bilo.

„Samo budi lep“ je parola kurva bande koja u Srbiji zgrće najveću lovu

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku