Magazin Srbija

Otišli smo iz Srbije zajedno u Aziju. Oni su ostali, a ja sam se vratio da gledam Vučiće, Vuline, Sline i Sarape

friends

Svi imamo bliske prijatelje, rođake i mnoge druge drage ljude koji su u nekom trenutku presekli i otišli iz Srbije. Razlozi su raznorazni, ali se uglavnom mogu svesti na potragu za boljim životom u uređenijim i normalnijim uslovima. Materijalni faktor je neupitan, ali prečesto se u ovakvim slučajevima zapravo ne radi samo o većim platama, već o osećaju da u sopstvenoj državi, među svojim narodom čovek ne može da ispuni ni deo ličnih potencijala.

Decenijama se govori o ogromnom društvenom problemu odlaska mladih i sve prethodne vlasti nisu imale adekvatan odgovor. Milošević je sa svojom svitom mladež odvodio u rat, smrt i kriminal. Petooktobarske promene donele su nadu da konačno ta zemlja, SR Jugoslavija u tom trenutku, može vratiti život dostojan čoveka sopstvenim građanima.

Usledila su masovna otpuštanja, ulazak u nadeleko čuvenu i ozoglašenu tranziciju, a svi su od naroda tražili onoaj najvredniji resurs – vreme, njihov život i strpljenje jer ukoliko dovoljno istrpimo dočekaćemo tu obećavanu svetliju budućnost.

U međuvremenu ubijen je prvi demokratski premijer, šta god neko mislio o tom čoveku, SPS je umesto slanja u crnu istoriju našeg naroda dočekao političko vaskrsenje. Naredni period doneo je svetsku ekonomsku krizu 2008. godine, ogromne pljačke i malverzacije prilikom privatizacija, a na kraju je taj deo demokratski orijentisanog naroda kaznio tadašnjeg predsednika i donosioca svih odluka Borisa Tadića za društvenu stagnaciju.

Crna Gora je na referendumu napustila državnu zajednicu SCG, Kosovo je definitivno jednostrano proglasilo nezavisnost, a mi smo ostali u sopstvenim problemima. Tadić je izgubio izbore, Nikolić je napustio SRS i Šešelja, ostvario lični san postavši predsednik republike, a Aleksandar Vučić dobio je ogroman prostor da svoju političku karijeru transformiše u pravcu čoveka koji od nekadašnje republike stvara despotiju u kojoj ne postoje institucije već volja jedne osobe.

Nekadašnja mladež bežala je od bratoubilačkog rata, sankcija i siromaštva, a od tih godina do danas trend odlaska nije prestao. Ogroman broj školovanih ljudi željnih života odlazilo je odavde po čitavom svetu, a mnogi od njih se vraćaju samo kao turisti u sopstvenu zemlju.

Mladi nemaju strpljenje, a majčine suzne oči koje krije na rastanku nisu bili dovoljan motiv novim generacijama da ostanu ovde i poveruju da od njih zavisi da li će ova zemlja postati poželjno mesto za život.

Videle su nove generacije kako su prošli njihovi roditelji, kako su ih pokvareno izmanipulisali i prevarili, a čuju i danas preko kamera i pametnih telefona kako se isti ti roditelji još uvek muče i preživljavaju od svojih poštenih poslova dok se drugi enormno bogate jer su bliski vladajućim strukturama.

Neki od tih mladih pokušali su još jednom da pravdu i budućnost ovog društva, za koji su verovali da je moguća, izbore na ulici, ali su uvideli da u okupiranoj i uzurpiranoj zemlji to u ovom trenutku nije moguće. Njihove godine i život je u pitanju, a kada dobiju odgovor da na izborima osoba poput Vučića može prikupiti preko dva miliona glasova shvate da svoju sreću moraju negde drugde da traže.

Zašto sve ovo pišem?

Bio sam među tom omladinom koja je otišla. Prethodno smo ovde radili i studirali, snalazili se konobarisanjem ili drugim teškim fizikalisanjem i nadali se da će se stvari menjati na bolje. Desilo se šta se desilo, a zapravo se ništa nije desilo. Isti ljudi donose odluke u Srbiji, a nama je vreme curilo.

Sa fakultetskim diplomama ništa nismo mogli, a do nas su dolazile priče kako se odavde može otići i gde se može bolje zaraditi kako bi bili korisni i sebi i svojim porodicama.

Mnogi su otišli na kruzere i prekookeanske brodove, neko je išao na građevinu na Zapad, neko po turističkim destinacijama gde bi njihove konobarske sposobnosti mogle doći do izražaja u normalnijim uslovima od onih koji vladaju u Beogradu.

Živeo sam isti život, radio poslove bez perspektive i sa sve manje vere, kako kaže Bajaga, „da će stvari da se promene“.

Džeparac od bedne plate nije bio dovoljan da se pokriju sve dažbine koje nastaju kada se odlučite na zajednički život. Fakultet sam završio, ali od tog truda nisam nikakvu nagradu dočekao. Bliski prijatelji odlučili su se na avanturu zvanu Kina, tako da smo se svi nekako našli na samom jugu te neverovatne zemje.

Neki su već odlazili odavde i vraćali se, pa ponovo odlazili, a onda je u Kinu od svih nas prvi otišao Milan. Momak koji ima porodično i registrovano gazdinstvo u srcu Šumadije, čija se porodica bavi proizvodnjom najzdravijih proizvoda svih vrsta, dečko koji bi teškom mukom radio i zarađivao milione samo da je to gazdinstvo na teritoriji neke druge države. Ovako ostala je samo teška muka, prelep krajolik i potreba da se oseti svet.

Otišao je sa par stotina evra u džepu na drugi kraj sveta, u grad od gotovo 20 miliona ljudi sa samo jednim poznanikom. Potencijal i priliku za sebe u nepoznatom svetu video je momentalno, a četiri godine kasnije i dalje je tamo. Za to vreme, vratio se samo jednom.

U jednom trenutku čitava družina iz Srbije premestila se u kineski Šenžen. Svi su grebali i rukama i nogama kako bi što produktivnije iskoristili vreme tamo, isto ono vreme koje smo godinama trošili u Srbiji na bezvredne poslove, preživljavanje i školovanje.

Svi su se osetili ponovo živim. To je taj čudan osećaj kada ti život prostruji venama, kada se možeš osloniti na sopstvene snage, kada dobiješ samopouzdanje i ono najvažnije – samopoštovanje.

Usput se družina širila, sa drugim mladim ljudima sa svih kontinenata, lokalnim stanovništvom, ali i sa Srbima koje smo tamo upoznali, a koji su poput nas, prebegli odavde.

Svako se različito snašao, ali ta veza i zajedničko iskustvo ostaje nam za čitav život.

Ja sam se vratio, na privremeno mislio sam, ali se neke stvari ne mogu planirati u životu. Mnogo toga se promenilo, a bio sam neophodan da pomognem sopstvenoj porodici u nedaćama koje su nas u međuvremenu snašle.

Moji prijatelji su ostali u Kini ili se raštrkali dalje po predivnoj Aziji, a ja sam evo ponovo u našoj domovini. Reč greška se može upotrebiti u mom slučaju, ali je ovo i moja kuća i pokušavam da najbolje od sebe dajem za ono u šta verujem.

Odlazak je uvek opcija, sa i bez pandemije, ali ono što boli je odlazak mojih prijatelja i nedostatak vere da je njihova država u stanju da stvori uslove koji bi bili dovoljni da oni požele povratak. Razmenio sam kratku prepisku sa njima i poželeo da u najkraćim crtama saznam zašto su još onda otišli, da li prate šta se ovde dešava, da li planiraju povratak, kao i aktuelnosti vezane za koronavirus u zemljama u kojima se nalaze.

Svi oni različiti su karakteri, svi vole svoju zemlju i svoj narod, ali ne pristaju na ono što se danas metaforom izražava kao motanje kablova.

Brale laoban

Milana znam čitavu deceniju. Njegov preduzetnički duh je neverovatan, a činjenica je da Srbija takvim talentima ne pruža priliku. Zanimali su me njegovi odgovori na ova pitanja.

Otišao sam iz dva razloga. Zbog nemogućnosti da budem uspešan preduzetnik u svom kraju, kao i zbog želje da se školujem i razvijam pod uticajem druge kulture. Moja porodica je 200 godina na istom mestu, u Pranjanima, u mestu koje je sistematski uništeno od strane vladajuće elite. Svi moji pokušaju da unapredim svoje mesto, da pokrenem biznis, da se razvijam uvek su padali u vodu usled nedostatka podrške za razvoj ruralnih krajeva – započeo je svoj odgovor.

lebra
Privatna arhiva

On je od mojih drugara prvi otišao na Daleki istok. Zašto je baš Kina u njegovim planovima nakon Srbije, Amerike i Francuske?

Živim u Kini, a izabrao sam je jer sam želeo da studiram Kineski jezik i zbog mogućnosti da razvijam svoj biznis ovde kako je Kina trenutno jedina ozbiljna ekonomija u svetu po mom mišljenju. Pratim delimično i sve što čujem je gore od prethodnog. Moja porodica se upravo bori protiv namera vlasti da proda zemlju u Pranjanima rudarskom gigantu Rio Trinto i time trajno uništi životnu sredinu – navodi Milan još jedan aktuelni problem, zapostavljenu ekologiju i istraživanja korporacija u potrazi za litijumom koja prete uništenjem srpskim seljacima.

Namerava da se jednog dana vrati u Srbiju, ali…

Planiram da se vratim u svoju zemlju onog trenutka kad budem potpuno nezavisan od institucija u Srbiji. Planiram da napravim nezavisno seosko domaćinstvo sa svojom izvorima energija, vode itd, kako bih mogao da budem odsečen od ljudi koji vladaju i uništavaju Srbiju – objašnjava Milan kako je povratak u njegovom slučaju moguć.

lebra 2
Privatna arhiva

Njegova porodica jedna je od mnogih koji svoju decu gledaju preko kamere, bez žive reči i zagrljaja.

Naravno, u kontaktu sam sa njima i pored toga što im je krivo da nisam tamo, razumeju zašto sam otišao – odgovara naš sagovornik, moj prijatelj, a na pitanje da li mu nedostaje Srbija odgovara kratko.

Ne – nedvosmislen je Milan.

lebra 3
Privatna arhiva

Pandemija koronavirusa svoj početak imala je u Kini, a kakva je sada situacija mogao je da nam posvedoči.

Pandemija je apsolutno stavljena pod kontrolu još pre godinu dan usled savršenog delovanja kineskih vlasti – prenosi nam trenutno stanje.

Zuća i Eve

Aleksandar, moj drugar, prijatelj i kum, takođe je napustio Srbiju. Nakon kraćeg životnog iskustva rada na Malti, zaposlio se na prekookeanskom kruzeru gde je upoznao i sadašnju suprugu, predivnu Meksikanku Evelin.

zuki i eve 2
Privatna arhiva

Zajedno su na Milanovu preporuku došli u Kinu 2017. godine, a nakon dve pune godine odlučili su da promene zemlju boravka. Meksiko je, kao i Srbija, prelepa zemlja koju razjeda korupcija, kriminal i ekonomska nestabilnost tako da zajednički život i dalje traže u nekoj trećoj zemlji.

Nakon Kine, venčali su se u Srbiji, obilazili su Poljsku, a onda odlučili da će se vratiti u Aziju. Ideja da se proputuje Indija izjalovila se zbog problema sa vizama, a onda su neko vreme putovali po Mjanmaru. Ta država je trenutno pod vojnom upravom, a Aleksandar i Evelin odlučili su da se stacioniraju u Vijetnamu.

Da Nang je poput kineskog Šenžena najbrže rastući grad u Vijetnamu, nalazi se u središtu ove neverovatno lepe zemlje, a celom svojom dužinom nalazi se na obali mora.

Šta je u slučaju Aleksandra presudilo da napusti Srbiju i postoji li mogućnost da se vrati, da bude bliži svojoj porodici i prijateljima?

Nedostatak perspektive, vrednosnog sistema, ali i želja za upoznavanjem drugih naroda i kultura. Za sada nemam želju da se vratim i da ostanem da živim u Srbiji. Previše je preduslova trenutno. Pratim šta se desava zbog drugih ljudi koji su ostali da žive u Srbiji. Promenilo se svašta, a u samoj biti i nije – započeo je Aleksandar.

zuki i eve 1
Privatna arhiva

Vijetnam je i na njega ostavio sjajan utisak, a naročito Da Nang. Kao i u Milanovom slučaju, porodica razume njegovu odluku.

Trenutno živim u Vijetnamu, a odabrao sam ovu zemlju zbog klime, prosperiteta, ljudi, isplativog i kvalitetnog života. Nije ceo Vijetnam takav, pričam barem za grad u kom trenutno živim. Naravno da mi nedostaju porodica i prijatelji. Ljudi su srećni jer vide mene srećnog – obrazlaže Saša.

Globalna pandemija sačekala ga je u ovoj zemlji koja je, poput Kine, u vrlo kratkom roku epidemiju stavili pod kontrolu. Međutim, pored odličnih parametara, života koji se umnogome vratio u normalu, periodično dolazi do ponovnih zatvaranja.

Situacija je trenutno malo alarmantna je postoji šansa da nošenje maski i socijalna distanca postanu deo svakodnevice kao u većini država. Imali smo dva puta nalet virusa iz kojeg je Vijetnam izašao kao pobednik. Mislim da je do toga došlo zbog borbenosti i jedinstva ovog naroda. Inače smo većinu vremena živeli bez virusa unutar države – svedoči Aleksandar.

Mnogi naši građani koji su odlučili da odu često govore o nostalgiji. Kada se čovek privikne na drugu sredinu, ovo osećanje jenjava svakim novim danom.

Mimo porodice i prijatelja sve mi manje nedostaje Srbija. Neke stvari, naravno, uvek će mi nedostajati, ali i te stvari se polako menjaju i isčezavaju, a samim tim i moja želja i potreba za nekim osećajem nedostajanja – zaključuje Aleksandar.

zuki i klinci
Privatna arhiva

Angel

Anđela je talentovana pijanistkinja koja je takođe te 2017. godine odlučila da napusti Srbiju. Živopisne avanture u Italiji na školovanju, zamenila je Azijom i Hong Kongom. Trenutno je u Šenženu, u gradu u kom smo se upoznali i sprijateljili.

Njen neverovatni životni duh ne dozvoljava joj da trajni povratak i ponovni život u Srbiji postane realnost.

Razlog zbog kog sam otišla iz Srbije je prevenstveno uskraćenost za dalji napredak u poslu kojim se bavim. Nedostatak posla, kao i nerazumevanje i nepoštovanje od strane sredine u kojoj sam živela. Kultura ponašanja, vrednovanje znanja su samo jedne od stvari koje se ne mogu uočiti u zemlji Srbiji. Nakon poslednje posete, shvatila sam da je situacija i dalje ista, da su ljudi depresivniji i da je borba za opstanak na jos goroj lestivici – objašnjava Anđela.

angel
Privatna arhiva

Ona takođe svedoči kako se Kinezi nose sa pandemijom.

Trenutno se nalazim u Kini gde lokalno stanovništvo, kao i strani državljani poštuju mere bez pogovora. Stvari funkcionišu najnormalnije, ne postoje zabrane, vec masovna vakcinacija je ta koja bi trebalo osloboditi naše živote i od nošenja zaštitnih maski – navodi ona za Luftiku.

Odgovara mi u stilu drugih dragih prijatelja na pitanje da li joj Srbija nedostaje i šta je sprečava da se vrati za stalno u svoju zemlju.

Nostalgija uvek postoji, ali bih pre videla svoju porodicu na okupu ovde, ili u nekoj drugoj zemlji, samo da ne moram da se vraćam za Srbiju. Uticaj medija, primitivizma i pokvarenosti me sprečavaju u ideji povratka – obrazlaže mi Anđela svoj stav.

angela i mama
Privatna arhiva

Demian

Damjan, još jedan mladi čovek i muzičar koga sam upoznao u Šenženu. Nakon razočaranja u neuspešne proteste Protiv diktature, odlučio je da ode. Sudbina je htela da se upoznamo baš u Kini, daleko od kuće i prijatelja. Vreme provedeno sa njim omogućilo mi je da saznam neke stvari o protestima iz prve ruke, da razmenim stavove sa nekim ko ima jasnu predstavu o političkoj i društvenoj situaciji u Srbiji.

Zamolio sam i njega da obrazloži svoj odlazak, tu nekada tešku odluku, a iz sadašnje perspektive posmatrano odluku potkrepljenu isključivo činjenicama.

Iz Srbije sam otišao 2017. kada sam shvatio da su moji prijatelji kukavice kao i ceo naš narod i da je to glavni razlog za loše stanje u zemlji. Da li se to manifestuje kroz finansije , društvo, politiku nije bitno. Shvatio sam da moram da odem iz tog okruzenja jer sam mislo da ću da poludim (bukvalno) – započinje Damjan, kao i uvek surovo iskren.

damian i alex china
Privatna arhiva

I u njegovoj odluci presudilo je više različitih elemenata, a njegova ljutnja na pasivnost i kukavičluk sunarodnika i dalje je prisutna. Meni sasvim razumljivo i nešto sa čim se i sam suočavam u promišljanjima.

Svi faktori su bili prisutni. Jednostavno je bolest našeg društva ušla u svačiji život i počela da razara svaki aspekt života. Nemam nikada nameru da se vratim u Srbiju. Kada sam otišao iz Srbije, posle tri meseca napornog rada rekao sam sebi da ću se snaći u inostranstvu kako god znam i umem , pa makar spavao na ulici ako treba i živeo kao klošar, ali u Srbiju se ne vraćam. Za mene je Srbija najgore mesto na svetu na kojem sam bio, a do sada sam proputovao i živeo na različitim mestima. Retko gde je tako loš život kao u Srbiji – ocenjuje.

Situaciju u našoj matičnoj državi prati gotovo na dnevnom nivou, a smatra da je put kojim Srbija ide, put nestajanja jedne države.

Pratim situaciju u Srbiji. Bio sam društveno i politički angažovan dok sam bio u zemlji, možda u nekim momentima i previše. Imao sam iskustva iz prve ruke da se upoznam sa našim sistemom. Na osnovu mojih iskustava i slobodne procene, smatram da će Srbija kao zemlja nestati u narednih 20 do 40 godina. Ovo je samo proces nestajanja jedne nacije, ništa novo, ništa spektakularno. Ovo se dešavalo u istoriji toliko puta i dešavaće se i dalje. Sada je to naša zemlja . O razlozima ne želim da razgovaram, bio bi to dugačak i tužan tekst – obrazlaže Damjan.

I on je na početku pandemije otišao iz Kine, ali ne u Srbiju, već Indoneziju. Teško je porediti Srbiju sa Kinom ili Indonezijom, ali jedna razlika je vrlo lako uočljiva. I to je nepobitna činjenica u koju se svako može uveriti kada izađe iz ovog našeg obolelog društva.

Trenutno se nalazim u Indoneziji i živim na Baliju. Došao sam na odmor početkom 2020. i zbog situacije sa kineskim virusom ostao ovde zaglavljen. Hvala bogu ovo je jedno od najlepših mesta na planeti tako da se ne bunim. Proveo sam poslednjih godinu i po dana svog života u tropskom raju. Društvena situacija (u odnosu na Srbiju) drukčija je na svakom nivou, ali ukratko ono što je najbitnija razlika jeste, da su ljudi ovde nasmejani, a to je najbitnije na kraju dana – objašnjava Damjan.

demian 1
Privatna arhiva

Kao i druge moje prijatelje, porodica je teška srca i sa puno razumevanja ispratila na put.

Naravno da mi nedostaje porodica, ali je i njima savršeno jasna situacija. Stalno smo u kontaktu i koordiniramo medjusobno dalje korake. Uskoro će i moj brat napustiti zemlju zauvek i onda je to kraj priče – kaže on, a onda, poput Milana, na pitanje da li mu nedostaje Srbija odgovara vrlo kratkim odgovorom.

Ne – jasan je Damjan.

Sam se Damjan nadovezao da li bi u budućnosti ipak mogao da zamisli sebe u Srbiji, a i poželeo je da ispriča ono što u dubini duše boli svakog Beograđanina. Da napiše ono što svako ko želi da vidi to i zna, to što taj Beograd zapravo više ne postoji. I tu se sa njim slažem u potpunosti i mnogo puta smo daleko od Srbije razgovarali upravo o Beogradu koga više nema.

Ovo će zvučati malo pretenciozno, ali kada čovek provede izvesno vreme u internacionalnom društvu promene mu se vrednosti i pogled na život. Kada sam se vratio u Srbiju pre dve godine na mesec dana, osećao sam se kao potpuni stranac, kulturni šok. Ono što je meni bilo najdraze u Srbiji je bio Beograd, onaj stari, pravi Beograd. Beograd rokenrola , ‘undergroud’ klubova , umetnosti, muzike… Taj Beograd je ubijen i živi samo u našim sećanjima. Tako da meni više u Srbiji ništa nije ostalo što bi me vuklo da se vratim – priznaje Damjan.

demian and angel
Privatna arhiva

Na Baliju se život odvija normalno, kao da ne postoji globalna pandemija. Postoji jedna mala razlika, značajna za lokalno stanovništvo.

Bali je ogromno ostrvo sa 5 miliona stanovnika. Ovde zvanično ima korone, ali je u stvari nema. Život se odvija normalno. Jedina razlika je što nema turista tako da je život jos lepši nego kada je sve puno ljudima koji su došli na odmor – zaključuje Damjan.

Ne puštam nikada sam dobro poznatu Bajaginu pesmu “Moji su drugovi”, ali sačeka ona i sama s vremena na vreme i razori kako samo Momčilo ume da skroji emociju. Nije ta pesma pisana zbog onih idiotskih vozića po prostačkim slavljima, nije posvećena ni mojoj generaciji, ali nažalost ista sudbina je i nas progutala.

Priče meni dragih ljudi, samo su malo zrno peska iz čitave pustinje nastale zbog odlaska nebrojano mnogo mladih u poslednje tri decenije. To zrno peska njihovim roditeljima znači čitav univerzum, njihovim pravim prijateljima i prekinutim ljubavima takođe. Žalosno je što društvo u celini ne razume veličinu hendikepa koji nastaje u jednoj državi kada mladi, talentovani, inteligentni, školovani i radno sposobni ljudi odlaze u punoj snazi.

To kod nas nije incident, to je već pravilo i svojevrsna tradicija.

Živeći u Kini i putujući po istom tom Vijetnamu i Kambodži upoznao sam zaista mnogo mladih ljudi iz svih krajeva sveta. Iz bogatijih Zapadnih zemalja mladi dolaze na ove destinacije zbog egzotičnih iskustava, proputovanja i želje da oplemene svoj mladi život novom kulturom, prizorima  i prijateljstvima.

Naši mladi pored tog avanturističkog duha, poseduju hrabrost da na takva putovanja krenu trbuhom za kruhom, sa praznim džepovima i litrom rakije. I naši mladi pre svega imaju sposobnost da se snađu i prežive, valjda očeličeni od detinjstva i života u ovoj našoj Srbiji.

Žalosno je što naši ljudi tek odlaskom odavde dolaze do saznanja o sopstvenim vrednostima, jer ovde tonu kao muda kroz bušne gaće. Ovde, u svojoj kući među svojim ljudima, višak si koji dobija 30 evra nekakve nenormalne pomoći od istripovanog vladara. Ovde si višak koji ima fantastičnu opciju da radi za bedu i nada se da mu poslodavac neće slepiti otkaz jer mu radnik nije dovoljno motivisan.

Žalosno je dragi vi, koji se odlučite da pročitate ovaj tekst do kraja, to što svi ti mladi zapadnjaci koji odlaze da se mesecima zajebavaju i uživaju na proputovanju vraćaju u svoje uređene zemlje kako bi nastavili školovanje, našli posao i gradili budućnost kući, među svojima.

To sa Srbima nije slučaj. On nema normalnu državu da se vrati, on ide sa konja na magarca,  on pada u očaj i depresiju, kolektivnu psihozu i pasivnost, on trune u sopstvenoj kući obloženoj memlom. Tada on više ne vidi svojim očima i percepcija mu se menja. Instinkt mu slabi i postaje pasivna splačina bez snova i očekivanja.

Očigledno se naš narod odlično snalazi protiv neprijatelja društva i države koji dolaze spolja, ali je za unutrašnja politička pitanja naša kolektivna svest u granici moronizma. “Selo gori, a baba se češlja”, naziv ove slepačke serije precizno objašnjava razvojni stadijum srpskog roda.

Ja sam se vratio. Porodici sam bio potreban i bio sam tu. To nema cenu. Ova lepa zemlja i trula država zaista jede svoju decu. Balašević je rekao, “ovde je osmeh događaj” i bio je kao i uvek tačan u svojim stihovima.

Promenio nam se mentalitet, postali smo hibridno društvo po uzoru na SNS i njihov botovski način ponašanja.Društveni dizajn Aleksandra Vučića samo je vrhunac sveukupnog ludila u kom smo se rodili, u kom sa mukom živimo i u kom umiremo tužni i u snu, ukoliko imamo sreće da nas lepeza raznih karcinoma zaobiđu.

Ovde je laž merilo vrednosti, a ne istina i poštenje. Ovo nije autošovinizam, ovo je istina na videlu iz čiste ljubavi prema sopstvenom narodu. Ovo je ljutnja i bes zbog nemoći da dopreš do ljudi koji se plaše i koji ćute jer … Ne znam zaista zašto ćute. Valjda im je dobro.

Rekli bi ljudi, ‘pa dobro nisu svi takvi’… Pa i nisu. Ali očigledno ti normalci i nisu većina, barem ne ona koja odlučuje u ovom društvu. Laž i prevara, to se danas ceni kod nas. To je, dragi vi, mnogo gore od siromaštva i materijalne bede.

Mi smo duhovno osiromašili poput uranijuma. Mi smo zemlja potlačenog naroda koji se bezumno kurči da je nebeski. Pa nebo nam je, čini mi se, palo preko lica, glava je u oblacima i lutamo u magli. Udaramo glavom u zid i nikako da naučimo da smo slepci. Pokazujemo svoj nedostatak inteligencije ponavljajući iste greške. To je odlika gluposti, kažu.

Ne znam da li je pametno ostati i boriti se za bolje. Na osnovu dosadašnjeg ličnog iskustva i iskustva prethodnih generacija mislim da nije. Ali ako verujemo u važnost postojanja države Srbije, onda se vredi boriti za opstanak naše zemlje. Vredi se boriti da uzurpatori odjebu sa vlasti, da se odluke donose samo u interesu naroda. Zašto se onda borba ne isplati?

Pa mi smo kolonija sa kolonijalnom upravom koja narod ubeđuje u svoju samostalnost. Narod većinski veruje u tu nebulozu ili makar ne razmišlja o tome. Ide na posao, odradi za svojih 300, 500 ili 1000 evra, dođe kući, jede, popije pivo, doživi orgazam ako mu se desnica posreći i legne da spava čekajući sutrašnji dan.

To što sve oko njega propada ga apsolutno ne zanima, dok jednog dana poplava govana ne dođe i na njegova cenjena vrata. Tako to ide, bez greške.

Zato podržavam sve moje prijatelje u odluci da zapale odavde. Beskrajno mi je žao i duboko u sebi se nadam da će ovde stvari jednom doći na svoje mesto, ali sam prestao da verujem. Neka idu odavde, mi ih i onako ne trebamo. Za svakog od njih po 30 evra više za sve nas, zar ne!?

Voleo bih da ste “biseri rasuti po celom svetu” koji će se vratiti na originalnu ogrlicu kako bi zasijali punim sjajem ovde gde je vaša dedovina, ali razumem i podržavam sve vas koji ne pristajete na ludilo. Na Vučiće, Vuline, Sline, Vučićeviće, Željadine Mitroviće, Sarape, Kebare, na sve, ali baš sve poltrone i jajare, žute lopove, mafijaške hobotnice, ćevape, na raspale kablove za motanje i bešenje, na crkavicu i novokomponovani Beograd, na MHE, na primitivizam i sve ono što prezirem u Srbiji iz najdubljeg osećaja patriotizma.

Ovde život ne vredi, osim život ovog prvorođenog. Da nam nije njega, Srbija ne bi postojala, to smo za ovih prvih deset godina valjda i naučili. Ne dozvolite da vam drugi arče život kao da je šmirgla. Kad potpuno otupite onda vas bacaju i menjaju za drugu budalu. Nemojte da pristanete na ulogu budale. Onda je bolje zaista biti klošar i spavati na ulici. Smrdljiv, ali mentalno čist.

Sledi novo pomeranje starosne granice za odlazak u penziju, direkt s posla na groblje

376 Shares
376 Shares
Share via
Copy link