Simptome koje osetim dok čitam kako građani sve više pustoše rafove prodavnica, gori su od simptoma korona virusa koje bih iskusila ukoliko bih se zarazila kao potpuno zdrava osoba.
Nezahvalno je, doduše, pisati o nečemu što me nije zahvatilo, ali čitati o pomahnitalosti ljudi i prisustvovati istoj hiljaditi put od kad sam rođena, a stara nisam, je zabrinjavajuće, izaziva bes, tugu, ogorčenost, pa ono: Bokte, jesmo li mi normalni?
Mi smo naučeni da budemo hrčci još od inflacije i bombardovanja.
Mi smo u večitom strahu za svoje dupe, čak i kad razloga za strah nema. Za usta gladna. Za smrt od nemaštine. Mi mirno spavamo samo kada je frižider pun, kada je u podrumu džak od 20 kila brašna, šećera, kiseli kupus u kaci, nekoliko džakova krompira. Neka i truli, bolje da se baci, nego da fali.
Nama nema života bez zaliha i to važi uvek, ne samo u alarmantnim situacijama. Jedan broj ljudi je već pomahnitalo počeo da prazni rafove prodavnica, jer korona preti da nas sve baci u neki karantin, a u karantinu mora biti zaliha.
Da se ne umre od gladi.
Počinjem da verujem da je veći strah od umiranja od gladi nego od korona virusa. Jebo pluća, samo da stomak ne krči.
Tukli smo se za jeftine piliće iz Lidla.
Za litar ulja.
Crni petak je takođe dan kada ljudi masovno hrle u tržne centre da nalageruju stvari samo zato što su na popustu.
Ta hrčak filozofija se teško može pobediti (I nije rezervisana samo za Srbe, ljudska je)
I zbog nje sada oni kojima maske možda najviše trebaju, ostaju bez njih, ili ih kupuju preko neta petoduplo skuplje, jer se nisu “na vreme” dosetili da nalageruju zalihe… recimo dok je korona još bila u granicama Vuhana. Tad je bio “momenat”. Posle toga, znajući našu psihologiju, je bilo već povuci potegni.
Vuku se kućama toalet papiri, ulje, brašno, šećer. Vlažnih maramica nema na većini trafika, u apotekama nema asepsola, alkohola…
Apokalipsa neslućenih razmera na krilima masovne panike i histerije.
A iz panike ništa dobro izaći ne može.
U celoj toj histeriji pravljenja zaliha, mogu samo da se zapitam: Ako je toliki strah među pojedincima da će ostati gladni, kako onda u “normalnim” okolnostima ne umeju da vide tuđe gladovanje, nego od njega nonšalantno okreću glavu?
Ako je za pojedince – hrčke strah od gladi toliko zastrašujuća i obuzima ih do te mere da prave zalihe, kako onda imamo toliko gladnih oko sebe inače? Svuda.
Tuđa glad ne boli? Puj pike ne važi?
Pojedini “mediji” već se bave temom: Ako ste već hrčci, daj da vam otkrijemo šta da lagerujete. Pa nabrajaju: konzervisane i smrznute namirnice sa dugim rokom trajanja, supe i čajevi, lekovi i kućne potrepštine ( citiram: “valja razmisliti o duploj količini toalet papira, lekova, ženskih higijenskih sredstava, preparata za skidanje temperature, septoleta za grlo, sapuni i deterdženti za suđe itd.”)
Sve sam razumela i ništa razumela nisam, osim da bi bilo najbolje ljude – hrčke u Srbiji odvesti u Zadrugu. To je vrlo skup i luksuzan karantin gde im neće manjkati hrane, pića, papira za guzicu. Niko im ne ulazi, nigde oni ne izlaze. Pod stalnim su nadzorom. Donose im sve što im treba. Ne lupaju glavu kako da nabave još samo jedan džak brašna za ne daj Bože.
Ne moraju da nose maske, ni ruke ne moraju da peru. Ko je još video da se ruke peru i to 20 sekundi? Mogu da se ljube, čak i jezikom u usta. Da se grle, ližu i sve to bez straha da će riknuti od korona virusa. Plus imaju žurke i ne moraju da se prebrojavaju.
Pri tom, zarađuju od “kuće”.
Izaći će kad sve bude gotovo.
A kako će to “gotovo” izgledati ostaje nam da doživimo prestravljeni i zablindirani u kući ili oprezni, trezveni i normalni i van nje.
Dodaj komentar