Kolumne

Kada umremo govoriće: “Oni i sada glasaju za vlast”

A-Man-Alive-And-Laying-In-A-Coffin
Foto: Getty Images

Izborni dan 3. april 2022. godine bio je dugoočekivani datum potencijalne promene koja je tako slatko mirisala u vazduhu samo četiri meseca ranije kada je veliki broj sugrađana blokirao saobraćaj spreman da na grudi primi točak bagera, a po glavi i leđima udarac čekića i brendirane SNS palice.

Tog 3. aprila, amaterskom analizom kvaliteta vazduha se pored standardnog smrada osećala izvesna doza svečanosti u toj smeši gasova, često otrovnih i po svemu sudeći kancerogenih. Ljudi su strpljivo čekali u redovima da zaokruže, kako su verovali, najmanje lošeg kandidata i listu koja im se najmanje gadi iz te, po mnogo čemu, ograničene političke ponude.

Kao i sve druge svečanosti i ova demokratska je obilovala malverzacijama, koristoljubljem, ali i ponekim iskrenim namerama i nadanjima. Na trpezi su se našli građani iz različitih struktura. Prosvetari, medicinari, pijačni prodavci, poštari, vojnici, policajci, novinari, taksisti, naučnici i mnogi drugi bili su predmet grabeži pijavica koje ne bi mogle da valjano obavljaju niti jednu od ovih profesija.

Neki od njih uspešni su u svom poslu profesora ili biznismena, ali mnogi drugi kao jedini izvor opstanka vide stranku i organizaciju koja bi mogla da ih smesti u neku od udobnih fotelja republike ili grada.

Izborni dan je i meni, kao i mnogima bio radni dan koji se razlikovao samo po svojoj nametnutoj svečanosti. Na lokalnoj trafici uslužila me je gospođa koju je ponela ta naelektrisana atmosfera, svi ti ljudi ispred biračkih mesta koji uporno čekaju da glasaju. Iznenada je dobila nadu da će joj ćerka konačno imati svetliju budućnost u ovoj našoj Srbiji i da će je to motivisati da se vrati iz inostranstva.

– Jel si išao da glasaš!? – pita me sa dozom naredbodavnosti ukoliko bi moj odgovor bio negativan.

Nakon što sam objasnio kako čekam ortaka da zajedno idemo u misiju uklanjanja crveno – crnih senki iz naših života, ispričala mi je neverovatnu priču.

– Znaš li ti da mi je pokojnom ocu ponovo stigao poziv za glasanje? Čovek umro 2002. godine bre, a oni i dalje šalju poziv – rekla mi je komšinica i ostavila me bez teksta.

Neka samo još neko izgovori kako su birački spiskovi minoran problem naše demokratije i kako to drastično ne ugrožava regularnost izbora. Ne zna se koliko nas u državi živi, popis se ne radi od 2011, a sve i da bude urađen, ko će od svih nas iskreno verovati u te podatke!? Ko uopšte veruje više u bilo šta u ovoj zemlji koja svaki dan sve više rasprodaje veru za večeru, koja je preduboko utonula u nemoral, autodestrukciju i primitivizam nesagledivih razmera i posledica.

Dvadeset godina je prošlo od kada je taj čovek preminuo, a on i dalje ima biračko pravo.

Razmišljam kako taj deo naše društvene zajednice nema ko da predstavlja. Vlast ih po automatizmu preuzima u svojim sigurnim glasovima, ali oni nemaju svoju originalnu političku organizaciju koja bi sprovodila njihove interese.

Ovaj pokojnik, s obzirom na potvrđeno aktivno biračko pravo, bi po svakoj logici mogao i pasivno da bude izabran kao legitimni predstavnik svojih beživotnih kolega. Ako je život uslov za glasanje, onda je pitanje da li mrtvi zaista nemaju pravo glasa u ovom našem umirućem društvu, među ljudima koji više liče na hodajuće leševe, smesu govana i kostiju, koji svaki dan bira između dva filozofska pravca socijalne egzistencije – Dobar dan komšija ili mrš bre u p*čku materinu.

Imamo Srpsku naprednu stranku (SNS), Socijalističku partiju Srbije (SPS), a red je da se osnuje i SMS, Srpska mrtvačka stranka.

Ideja ima još. Može se inspiracija pronaći i u drugim skraćenicama, kao u onoj koju je patentirao Dragan Đilas, SSP – Srpska stranka preminulih.

SVM – Srpski vanparlamentarni mrtvaci

SVS – Srpska vampirska stranka

SRS – Samo raj Srbima

POKS – Pokušaj oživljavanja korisnika socijale

Svi su se oni zavetovali na prolaz kroz rajske dveri.

Izgleda da nikoga od aktera ovog političkog svingeraja zapravo ne interesuje što nam se pokojni potomci i dalje verno zaklinju pred oltarom vrhovnog naprednjačkog vođe. Tačan broj pasivnih birača, a aktivnih mrtvaka, niko očigledno i ne zna. Njihova podrška se odokativno presipa iz šupljeg u prazno i predstavlja sjajan rezervoar u bolidu zvanom država.

Ko se stara za večni počinak preminulih, za njihov put u svetliju budućnost u odloženom periodu od dve, najkasnije tri godine? Možda, kada broj preminulih birača prebaci ovaj broj naizgled živih, neko zaista i potegne ovu temu kao krucijalnu pred neke naredne izbore.

U Novom Sadu masovno glasano van biračkih mesta

Antonije Kosanović

Traži smisao u vreme besmisla, rečima potkradajući emocije.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

OGLAS

60 Shares
Share via
Copy link