Prvobitni izgled Sajma spreman za prijem zaraženih korona virusom sa blažim simptomima bio mi je mučan, ne zbog 3.000 vojničkih kreveta sa smotanom vojničkom dekicom, već činjenice da će tu možda ležati 3.000 ljudi.
A kad već moraš da ležiš tu, ne shvatam zbog čega kmečiš k’o beba i kukaš što nije neki Šeraton?
Kao, kako ću naći krevet kad odem da pišam?
Hoće li biti tuševa?
Hoće li biti obezbeđen wifi?
Gde će ljudi puniti telefone?
Biće velik red pred wc-ima…
Ko je samo jednom sa svojim detetom bio u Dečijoj bolnici i sedeo (od spavanja nema ni S) na stolici 24 sata, ko zna koliko dana, neće kukati, već će sve ovo sa Sajmom shvatiti kao nuždu koja će trajati 14 dana u najboljem slučaju. Pa zar je toliko važno da bude Šeraton, ako si odvojen od svog deteta?
Kada bih se kojim slučajem zarazila i morala da odem na Beogradski sajam, jedina (najveća, najogromnija) briga mi bila odvojenost od deteta, a ne da li je krevet tvrd, ćebe pohabano, temperatura u hali optimalna, toalet na adekvatnoj udaljenosti, topla voda i wi-fi obezbeđeni!
Nisam iz plemićke porodice, nisam gadljiva, shvatam šta je neophodnost. Nužda.
Bilo bi me briga ko spava ispred, pored, iza mene, u drugom, trećem, osmom redu… U istom smo sosu. Nema tu šta da biraš, da izvoljevaš, da se prenemažeš. Tu si gde jesi, ponesi knjigu, dve, lezi na krevet čitaj, gledaj svod, čekaj da prođe. Zar je toliko važno da i tih 14 dana imaš “ispunjeno vreme”?!
Priča se da su ljudi počeli da kriju simptome, da ne bi završili na Sajmu, jer im je jeziv.
Od kad smo mi postali tako “razmaženi”?
Za vreme bombardovanja sedeli smo po podrumima kraj džakova sa krompirima i kaca sa kiselim kupusom, kartali se i čekali da sve prođe, mahom srećni što imamo podrum koji je mogla bomba da zatrpa da nas nema.
Ko je bio svojevremno u studentskom domu Karaburma, da ne spominjem Veru Blagojević, vrlo dobro zna na šta su ličila kupatila.
Tuširali smo se stojeći na ivici zagušene “kadice” ispod cevi koja viri iz razvaljenog zida. Tri WC-šolje za 54 studenta na spratu. Zasrane do podne. Nakon toga, tuđe govno novinom sklanjaš. Pišaš iz visine, sereš iz visine. Pereš paradajz tamo gde i zube i čarape. Topla voda od 17 časova, do tada znoj se, smrdi, zalivaj se, tvoja stvar.
Kad dođe voda, svi nagrnu, pa čekaš satima, ili umotan u peškir silaziš sprat niže, pa niže, pa još niže.
U sobama žohari. Ilegalci produžavali krevet sa gajbama i letvama. Spavalo se na podu, samo da imaš Dom, da ne plaćaš kiriju. Petoro u sobi.
I jebote, svi srećni! Sve ok! Ništa ne smeta! Voleli se, vodili ljubav pod tušem, cmakali u pokvarenim liftovima, spavali jedni kraj drugih ko sardine, tuširali hladnom vodom, otkuvavali veš u loncima, jeli veštačku hranu iz kesica. I srećni!
Jer smo znali da nismo smrtno ugroženi.
I tu dolazimo do onog najvažnijeg za ovu priču:
Hoćeš Šeraton, ali da malo izađeš do parka sa decom. Neka ih, ne mogu po ceo dan u kući da budu!
Hoćeš Šeraton, ali da malo vidiš prijatelje, biće vas desetak, ništa strašno.
Hoćeš Šeraton, ali da malo odigraš jednu turu basketa na terenu kod zgrade, dok nije policijski čas.
Hoćeš Šeraton, ali da kršiš izolaciju.
Hoćeš Šeraton, ali ako je moguće da prećutkuješ simptome sve dok ne postane baš gadno, pa moraš ipak da se javiš. Do tada slobodno šetao, ljude zaražavao.
Jeza te hvata od Sajma, a ne pridržavaš se mera koje su izrečene, a koje bi po meni mogle biti mnogo restriktivnije, jer zaista ne shvatam poentu policijskog časa od 17 časova, a ljudi do tad raštrkani svuda! Cveće, proleće!
Ovo je zaista vreme kada treba da “stisnemo zube” i pokažemo svoju odgovornost, inače se ovo može prolongirati do 2021, a tad nećeš imati mesto ni na “jezivom” Sajmu.
Kako izgleda doterana bolnica na Beogradskom sajmu (FOTO)
Kako si sve lepo rekla svaka čast mnogima se smučilo to prenemaganjeoko sajma.
Objasnite roditeljima koji budu zarazeni da moraju na sajam dok im deca za to vreme idu u hraniteljsku porodicu na 28 dana. Ovo je zvanicna izjava i metod postupanja kriznog staba.
Bes i strah pomešani. Samo posmatram. Teško je ostati priseban kada ne znamo šta je istina u ovom moru informacija koje se nude po citavom internetu. Svako ko razume više od 1 jezika ima mogućnost da se informiše mnogo šire. Ostaje ono kako odabrati istinitu informaciju. Znanje je stvarno spas od ludila i straha!
E bravo za tekst!!!
Sve ok, ali “ne mogu da se odvojim od deteta” ? Na dve nedelje? Patologija.