Ovih dana podigla se galama oko roditelja koji se se „osilili“ da na društvenim mrežama okače fotografije detetove đačke knjižice sa svim peticama. Zbog tih svojih postupaka brže bolje su okarakterisani kao isfrustrirani, iskompleksirani, zaglavljeni u inferiornosti i neispunjenim ambicijama.

A kako u Srbiji nijedan „trend neshvatljiv masama“ ne može proći bez mišljenja psihologa (i svačijeg drugog mišljenja), ovog puta se za jedan portal oglasila psiholog Aleksandra Janković. Ona je izjavila da je ovaj „trend“ usko povezan sa neispunjenim ambicijama roditelja, jer oni ljudi koji su ostvareni nemaju potrebe da se proslavljaju preko sopstvene dece.

Pa kaže:

„Dobro pitanje za te roditelje koji kače fotografije knjižice svoje dece jeste zašto nikada nisu okačili svoju? Jer je često reč upravo o tome, da se preko dece leče neke frustracije, kompleksi, osećaj inferiornosti. Postoji veliki broj načina da se postigne mnogo bolji efekat, a da niko ne zamrzi to dete, niti počne da ga zadirkuje, jer se njegovi roditelji hvale njegovom knjižicom na sva usta, kao i da se deca roditelja koji nisu savršeni odlikaši ne osete manje vrednim i lošijim… A svaki roditelj koji je u poziciji da mu dete nije sa svim peticama i najbolje, mora svom mališanu da objasni da najbolje merilo inteligencije nije ta knjižica, nego nečiji život.“

vukovci

Davno nisam pročitala nešto površnije, a trebalo je da bude stručno mišljenje oslobođeno generalizacije i bukvalnosti koja zasmejava.

Najpre, smatram sebe vrlo ostvarenom osobom kada je reč o ambicijama. Nisam iskompleksirana i ne bolujem od frustracija, pa ipak svaki mali uspeh svog dvadesetomesečnog deteta podelila sam na društvenim mrežama.

Na primer, kada je napravila prve korake. Ili kada je osvojila treće mesto na seoskoj Puzijadi, ili kada je prvi put uzela viljušku i sama jela. Ili zapevala pesmicu.

Zašto sam to uradila?

Verovatno zato što sam u tim trenucima bila do kosti ponosna i radosna i to sam želela da podelim sa drugima. I zaista u tome ne vidim bilo šta loše. To ne znači da druga deca ne jedu sama i ne prave prve korake i ne pričaju, ne znači da je moje dete bolje ili lošije od druge dece, to je samo stvar toga da li roditelj ima potrebu da to objavi ili ne. Svaki roditelj se ponosi svojim detetom (bar bi trebalo), bilo ono odlično ili imalo trojke, išlo na takmičenja ili ne, jelo samostalno ili uz pomoć mame, ali neko to želi da podeli sa drugima na mreži, dok neko to ne želi da radi. I u redu je i jedno i drugo.

Što se tiče pitanja Jankovićeve: Zašto roditelji te dece nikada nisu okačili svoje knjižice (čime pokušava da ih okarakteriše kao inferiorne i iskompleksirane dvojkaše, na primer), odgovor je: Možda bi i kačili da je u vreme kad su oni bili đaci, bilo interneta, a možda ni tad ne bi imali potrebu.

dete-uci

Evo ja, na primer, bila sam vukovac u osnovnoj, pa odlična tokom cele srednje škole, pa diplomirala uspešno na FPN i sve ovo sad navodim samo da bih pokazala da objavljivanje uspeha deteta ne mora imati veze sa kompleksima i neispunjenim ambicijama roditelja, niti je nužno reč o mamama i tatama koji žele da se „proslave“ preko pametnog deteta.

A što se tiče najgoreg dela u izjavi da će neko zbog ovakvih postupaka roditelja „zamrzeti“ dete, pa ok, hajde da učimo decu da je u redu da se fotkaju napućeni po javnim klozetima i da je to apsolutno trendi i da tako neće štrčati od druge dece, ali da je objavljivanje petica vrlo vrlo pogrešan i nepromišljen potez roditelja koji će detetu stvoriti nevolje.

Kakvu im poruku tad šaljemo?

Da je odličan uspeh za prikrivanje i stid jer ih tako odlične neko može „zamrzeti“?

Pa mene su pojedinci u srednjoj “mrzeli” i bez objavljivanja petica, jer odličan uspeh, vaspitanje i zalaganje se ne mogu sakriti tako što to roditelji neće objaviti na mreži. U školi se, i van nje, jednostavno zna kakvo si dete i kakav si đak. I uvek su oni primereni i vredni bili trn u oku.

Izjava Jankovićeve da će dete, čiji roditelji objavljuju njegov odličan uspeh na društvenim mrežama biti “omraženo” me je otrgla od zemlje, pa u nju duboko zakopala, jer zaboga dokle pametni, inteligentni, bistri, vredni, predani i dobri treba da se priklanjaju ovim manje dobrim i manje inteligentnim samo da ih neko ne bi zajebavao? Kakvo je to povlađivanje i dodvoravanje vladajućoj gluposti i bahatosti?

nasilje-vrsnjackoDa li sva ova galama znači da je ok kada vidite vulgarne objave, razgolićenost, vršnjačko nasilje, huligane koji šamaraju razrednu ili čupaju kosu nekog tihog mališana pa vam smeta što se neki roditelj pohvalio fotografijom detetove knjižice sa svim peticama?

Pa zar nije to ona svetlost koju svi, jebem nas folirante jedne, tražimo u sivilu ovog sveta?          

Više dobre, vredne, pametne, uzorne dece.

Objaviti fotku dečije knjižice sa svim peticama je isto kao kada roditelj objavi fotografiju deteta sa medaljama oko vrata, ili kako oznojano drži diplomu, ili kako pliva u velikom olimpijskom bazenu, ili kako šutira loptu u go ili pleše u velikoj dvorani… sve su to stvari za ponos. TO JESU STVARI ZA PONOS!

Ne pućenje usta, ne cigara u dečijim ustima i piće u mladoj ruci, ne povraćanje posle vikend izlazaka, ne huliganstvo u parkovima, ne psovke, ne goli mladi stomaci, ne nekulturna deca koja ne umeju da kažu dobar dan i ismevaju starije i auto lakom šaraju spomenike…

A najgore od svega, ispalo je da više štete detetu nanose ovi roditelji od onih koji na društvenim mrežama promovišu svoje noćne izlaske u kojima nazdravljaju sa 856 flaša alkohola ispred sebe, sa izbačenim sisama, zarozani, dronjavi, obesvešćeni, sa uvučenim kupaćim u izbačene natrćene zadnjice, sa petim mužem, sa novom devojkom…

Ko su ljudi kojima smetaju ovi roditelji? (to je pitanje kojim je psiholog trebalo da se pozabavi)

roditelj-uci-dete

Ko su ljudi kojima u poplavi loših vesti, besmisla, vulgarnosti, rijalitija, golih pevačica, kurvanja, ubistava, prevara, davljenja, smetaju fotografije petica u đačkoj knjižici?

To mogu biti samo osobe nezadovoljne sobom i svojim postignućem sa detetom, jer u suprotnom zašto bi im smetala jedna ili osam fotografija nečije đačke knjižice sa svim peticama.

Ovo je samo dokaz koliko smo se sunovratili u sopstvenim životima kada više ne umemo ni lepe vesti da primimo kako dolikuje.

I nemojte mi govoriti o preterivanju, jer sa dobrim vestima i vrednom decom ne može da se pretera.

Zašto sve više majki “diže ruke” od dojenja?!

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

Podeli
Jovana Kešanski
Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Osim ponekad, kad poželim. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene. Ja nisam vaš glasnogovornik, osim ako to poželim.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here