Sve češće možemo čuti priče o lošem obrazovanju današnjih klinaca, niskim standardima, popustljivim učiteljima. Petica u dnevniku se nekada morala pošteno zaraditi, a danas izgleda kao da je ona lako dostupna svima. O tom fenomenu pisala je Selma Karić za obrazovniportal.ba.
Petica je bila divna. Svi su je voleli, svi su hteli da se druže s njom jer je bila jako popularna i omiljena u društvu. Mnogi su uzdisali za njenom lepotom. Ali, mnogi su znali da je nije lako dobiti, da ona baš i neće da se druži sa svima i da je nekada i nedostižna.
Ona je bila rezervisana za probrano društvo, za one dečake i devojčice koji redovno uče, koji vredno rade svoje zadaće, koji učestvuju na času, koji su aktivni i koji vredno rade sve ono što im se da kao zadatak.
E ti, takvi, učenici su uživali u njenom društvu. Ona je bila njihova najbolja prijateljica. Redovno ih je posećivala, a oni su je voleli i s nestrpljenjem čekali da dođe opet. Ta ljubav je bila obostrana.
Ali šta je bilo sa ostalim? Pa, i oni su je voleli i kod njih je znala doći, posetiti ih ali ne često, ne iz svake oblasti. Ali i tu je bila drag, dugoočekivani gost.
Za njenu naklonost su se borili i oni koji su bili dobri i oni manje dobri. Tu i tamo, znala je i kod njih svratiti i to bi tada bilo pravo veselje. Ponosno su je spominjali i odrasli.
Roditelji, trgnite se! Prvaci ne umeju da pričaju i ne znaju svoje prezime
Posebno su uživali kada čuju da je posetila njihovo dete, a i najponosniji su bili oni kod kojih je ona bila stalni gost.
Istina je i to da su svi znali da je nju teško pridobiti, da je tvrd orah, da se oko nje moraš potruditi i dobro zagrejati stolicu i da ona ne pada s neba.
Ali jednog dana nadvi se strašni oblak nad zemljom Školskom. Sve se promeni. Zavladaše neka nova, čudna vremena u kojoj svi učenici i učenice i svi roditelji pohlepno poželeše peticu. Ali šta je tu čudno i pre su je želeli?
Da, ali sada je poželeše oni koji ne uče redovno, oni koji ne rade domaće zadatke, oni koji ne učestvuju na času, oni koji nisu aktivni i koji nikako ne vole da uče.
Od tog trenutka krenuše u trku svi.
Petica se toliko zbunila da nije mogla da veruje šta je snašlo. Sve je očekivala, ali da će biti tako popularna i tražena nije mogla ni pomisliti.
Posebno je ta njena silna popularnost izazvala gnev kod njenih prijateljica četvorke vrlodobre, trojke dobre, dvojke dovoljne i jedinice nedovoljne.
„Pa šta je s nama! Zar mi ne postojimo! ZAR SMO MI TAKO LOŠE, BEZVEZNE I NIŠTAVNE? Zar se nama niko ne raduje? Zašto svi od nas beže? Šta smo to mi krive? I mi možemo da budemo dobre prijateljice, da vrlodobro zagrilimo vaše znanje, da dobro nagradimo vaš trud, da vam budemo dovoljan potdstrek i da vam budemo opomena da budete dobri. Zar je to tako loše, zar se to ne ceni?“
Ali njih mnogi nisu slušali. Njihov glas niko nije čuo. Deca su bežala od njih, izbegavali su ih kad god su to mogli. A roditelji su deci prijetili:
Četvorka nije za tebe!
Trojka ti nije dobra drugarica!
Dvojku više kod tebe neću da vidim!
Jedinice se kloni!
Zamrzila deca četvorku, trojku, dvojku i jedinicu kao da su vanzemaljci, kao da su to neka zla bića koja će ih odvesti u propast.
Petica se toliko umorila od svog bežanja da bi se najradije vratila u crvenu olovku odakle je došla, sakrila se i da je niko nikada više ne vidi.
Međutim, izvlačili su je za uši kada se nije dala, vukli za rukav po hodnicima, pozivali na telefon u kasne sate, pretili joj da se nacrta kod njih…
Odjednom je morala sa svima da se druži, sa svima da bude najbolja prijateljica. Ali najgore od svega je što je morala da četvorku gurne u kraj, da trojku poklopi po glavi, da dvojku izbriše sa mape i da jedinicu nikada više ne vidi ni blizu sebe.
Postala je usamljena, iako je bila gost kod mnogih, postala je jedna bleda sena sebe kakva je nekada bila, bila je sve samo ne ODLIČNA.
ČIČA MIČA OVO JE ISTINITA PRIČA!
Pismo profesorke iz Srbije koje svi treba da pročitamo: Odgajamo zombi generacije!
Dodaj komentar