pismo-profesorke-iz-srbije
Magazin

Pismo profesorke iz Srbije koje svi treba da pročitamo: Odgajamo zombi generacije!

Profesorka engleskog jezika i književnosti Ljubinka Boba Nedić napisala je pismo koje je adresirala na sve roditelje. Zabrinjavajući sadržaj nikog nije ostavio ravnodušnim, a tekst koji nosi naziv “Deca koju su pojeli skakavci” uzburkao je javnost u Srbiji.

“Teško mi je da započnem ovaj tekst jer mi je teško da napišem da su nam učenici sve manje inteligentni. Mučno je i strašno da jedan prosvetni radnik, roditelj, čovek to napiše. Još je mučnija mogućnost da je to istina, napisala je Ljubinka na svom blogu.

Već neko vreme, tačnije nekoliko poslednjih godina, borim se sa prihvatanjem činjenice da saznajne sposobnosti mojih đaka opadaju iz generacije u generaciju, da raste ravnodušnost, nezainteresovanost, otupelost. Koncentracija se meri sekundama, interesovanja svode na dva-tri, i to obično dva-tri površna, za njihove godine pogrešna. Naravno, govorim o proseku i znam da ima sjajnih izuzetaka, ali znam i da ih je iz godine u godinu sve manje.

Pomislim – možda su ona drugačija deca sva otišla u gimnaziju! Onda se setim da u srednjoj stručnoj školi radim već 22 godine, da nikada nisam radila u gimnaziji i da svoje đake sve vreme upoređujem sa đacima koji su prošli baš kroz moju školu, tu istu srednju stručnu.

Pomislim – promenilo se društvo, ambijent je drugačiji, vrednosti su drugačije. Onda se setim da je priroda ipak jača od društva. Dete do desetak godina po prirodi svojih godina mora da bude radoznalo, iskričavo, da ga sve i svašta zanima, da ne zna gde će pre.

Tinejdžer mora da bude buntovan, pun velikih snova, rešen da promeni svet, ubeđen da će istorija zapamtiti njegovo ime. Mislim, kada, ako ne tada, kada ima 15, 17 godina?

Pomislim – možda je do roditelja? Razmislim kada su im i kako roditelji odrastali, da li je tada načinjena greška koju prenose na svoju decu, da li je napravljena neka šteta koja će se tek u narednim generacijama ispraviti.

Onda shvatim da su roditelji mojih đaka tek nekoliko godina mlađi od mene, da su odrastajući možda zakačili par godina života u onoj spokojnijoj zemlji, da su onda prolazili kroz hiperinflaciju, nemaštinu, rasturanje brakova, odavanje alkoholu nekog od roditelja, ratove koje nismo vodili, povratnike s ratišta sa ugaslim očima, bombardovanje, satanizaciju našeg naroda, nastanak turbo-folka, dizelaše kao glavne face, Pink (ne)kulturu, “opasne momke”, kajle i utoke, benzin u flašama, prazne samoposluge, paštete i viršle, 5. oktobar, velike nade, srušene nade, tunel bez svetla na kraju…

U međuvremenu su oni postali roditelji, najbolji što umeju da budu, generacija roditelja koja ne zna za bolje, koja ne zna za normalno, koja je poražena u najboljim godinama svog života. Da li je to razlog što su nam deca ovako otupela?

Želim da se izvinim roditeljima što ovako pišem. Znam da zvuči strašno i nečovečno, ali vi imate to jedno ili dvoje dece, a meni ih je kroz učionicu prošlo verovatno preko hiljadu, i ja ne mogu da ne vidim promenu koja mi se odvija pred očima.

U poslednje vreme se odvija toliko brzo, da je bukvalno svaka nova generacija ubedljivo lošija od prethodne. Više ne treba da prođe pet-šest godina da bi se razlika primetila. Sada je opipljiva i strašna.

I nemojte misliti da samo o vama razmišljam kada tražim uzrok tome. Naprotiv! Znam da je i do škole od koje neko uporno pokušava da napravi ne zabavište, nego zezalište. Znam da je i do društva poremećenih vrednosti. Međutim, i jedno i drugo su na snazi bar desetak godina, a deca nisu ostala na nivou od pre deset godina.

Sramežljivo i uz mnogo neprijatnosti proveravam sa kolegama da li i oni imaju takav utisak, nadajući se da je možda problem u mojim nerealnim očekivanjima. Šapućemo o tome, svesni činjenice koliko naše reči užasno zvuče. Nažalost, svi sa kojima sam razgovarala vide i osećaju tu promenu kod đaka.

Pre dve godine osećala sam se jadno kada sam iz operativnih planova izbacila sve dugačke tekstove. Te iste tekstove su đaci pre desetak godina savlađivali kao od šale. Danas to mogu da urade tri do četiri učenika u odeljenju.

Pre 15 godina, kada se moj predmet izučavao od petog, a ne od prvog razreda kao sada, moji đaci, učenici srednje stručne škole, uz malo napora mogli su da prate gimnazijski tempo. Istina, imali su tri časa stranog jezika nedeljno, a ne dva kao ovi sada.

Međutim, i kolege koje predaju ostale predmete primećuju da današnjim generacijama gradivo jednostavno ne ulazi u glavu.

Đaci te gledaju belo, ne umeju da ponove šta si rekao, na kraju časa se ne sećaju onoga što je bilo na početku.

Najgore je kada ih pitaš za mišljenje. Trgnu se i zbunjeno te pogledaju. Nije im jasno zbog čega ih smaraš zahtevom da imaju mišljenje na neku temu, i to temu njihovom uzrastu blisku, a može i na srpskom ako je problem da govore na stranom jeziku.

Pre neki dan sam ih pitala šta bi bio njihov posao snova, kada im novac ne bi bio problem. Saznala sam jedino da nemaju snove. Trend se nastavlja jezivom brzinom. Strmoglavljujemo se u ponor, ili smo skuvane žabe. Nešto jeste. To nešto ignorišemo i tolerišemo. Tu i tamo promrmljamo sebi u bradu, zgranemo se nad tim kakve nam generacije dolaze, nije nam dobro posle inicijalnih testova, kukamo što moramo da predajemo gradivo iz osnovne škole čak i kada znamo da su naše kolege u osnovnoj to odlično uradile.

Sistem je smislio izlaz – IOP 1. Ako dete ima iz bilo kog razloga poteškoće u usvajanju gradiva, napravi mu plan po njegovoj meri, skrati gradivo, snizi kriterijum, ostavi mu više vremena za splavove, folkoteke, turske serije. Ne masiraj ga zahtevima! Ne teraj ga da stiče znanje. Pravi od sebe i škole budalu čak i kada vidiš da ono jednostavno ne želi da uči. Nije do njega, do tebe je.

Tako kaže sistem. Ušareni mu učionicu, pevaj mu pesmice, uči ga kroz igru, čak i ako ima 18 godina. Zabavljaj ga, budi pun optimizma i elana, stalno se osmehuj na času i strogo pazi da ne povrediš njegova nežna osećanja. Nemoj slučajno da podigneš glas! Nemoj slučajno da ga zatrpavaš domaćim zadacima! I da se nisi usudio da mu daš jedinicu, jer nije do njega – do tebe je.

Može i tako. Sve može. Samo ne znam čemu to vodi. Ne sviđa mi se rezultat. Posledice su pogubne, a od mene se očekuje da im doprinesem.

Pošto sam ja iz generacije onih koji su imali snove i navikli da ciljeve postavljaju visoko, a ne tamo gde je najlakše, sanjam o tome da se udružimo: mi, prosvetni radnici, i vi, roditelji. Da ustanemo složno protiv ovog zaglupljivanja naše dece, protiv propadanja mladosti, protiv odgajanja zombi generacija, koje ne zanima ništa, koje su već sada spremne na to da “odbleje” život i sačekaju kraj u blaženoj otupelosti.

Uzeli su nam fabrike, uzimaju nam rudnike, čak i izvore vode. Sami su odlučili da su naši organi državni. Oberučke prihvatamo sve zapadne trendove. Pomislio bi čovek da smo baš moderni. Sada nam nekako uzimaju i decu.

Hajde da se osvestimo svi zajedno.

Hajde da bar decu ne damo.

Hajde da pomognemo deci.

Nadam se da nije kasno.

Sergejev apel srpskoj deci: Postanite miševi, slepi i gluvi!

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

Tamara Obradović

Tamara Obradović

4 Comments

Klikni da komentarišeš

  • „Ima dece kojoj roditelji sem para ništa nisu mogli pružiti“ 🙁
    „Kada pružimo prst ka detetu, tri prsta su uperena ka nama“!

  • Рођен сам 1980. године, имам ћеркицу од 2,5 године. Почео сам своје школовање у СФРЈ, био сам Титов пионир, наставио у времену СРЈ, 5. октобра 2000. био студент друге године. Покупио сам како „традиционално“ тако и „модерно“ од онога што систем нуди. Мислим да сви постављамо погрешна питања и зато добијамо погрешне одговоре. Чиме бих се бавио да имам довољно новца? Просто, не бих се бавио – зар то мора? Ако не мора, радије не бих. Често говоримо о писмености. Ако прочитате ово што сам до сада написао, можете стећи утисак да поседујем елементарну писменост. Али чему ми то служи? Ако овај пост буде подужи неће га скоро нико пеочитати. Ако је кратак, само ће га „прелетети“ погледом. Данас имамо жаргонизме и емотиконе. За свако осећање, доживљај, поздрав. Некада је био потребан читав пасус да се опише осећање везано за неки догађај. Данас урадиш три клика и кажеш све што ти треба. Да ли је то добро или лоше? Има и једног и другог свакако али није смак света.
    Данас „паметни“ телевизори имају даљинске управљаче на „глас“. СМС поруке одавно можемо тако писати. Постоји и читање текста (звучно). У почетку су ову могућност користиле особе оштећеног вида, данас је опција „читај ми“ доступна свима. Електронска књига омогућава да у милион страница обрадите један појам (рецимо, главног јунака), тако што ће те са опцијом „пронађи“ добити све делове књиге у којима се та тражена реч (појам) налазе. Основни ресурс више није знање него време. Знање више не мора да буде у нечијој глави. Знање стоји у књигама, на „хард“ дисковима, на интернету, у телевизијским емисијама. Мозак више нема времена да машта и сам „измишља“ већ тражи укусно сервирано знање. Имамо специјализоване ТВ канале за биологију, географију, историју… Успут, учимо и језик. HD, Full HD, 4K све ово сада и на мобилном телефону који стаје у џеп. Некада сам знао најмање 30 телефонских бројева напамет. Данас знам свега четири (укључујући свој). Данас дете само пушта цртане филмове на you tube са свега две године живота било да то ради преко ТВ-а или преко мобилног.
    Људи су престали да тргују, плаћају рачуне и обављају гомилу послова „уживо“. У супермаркетима одавно имамо куповину преко интернета са кућном доставом, комуналије више не плаћамо на шалтеру (и то моја генерација која је научила све то традиционално да ради). У Аустралији, САД-у, Канади и многим другим земљама увелико постоји online школовање. Врло брзо ће стићи и до нас.
    Не треба замењивати тезе (ту нас је време прегазило) нису генерације „ОТУПЕЛЕ“ због лоших система у време 90-тих, већ је систем 90-тих срушен да би нам генерације могле бити „ОТУПЕЛЕ“ данас. А право питање јесте, да ли су деца отупела или само не могу разумети гомилу нефункционалног знања коју им нудимо. Све што нам данас неко понуди ми (одрасли) кажемо „хвала, а чему то служи“. Сећам се да сам учио у школи „Систем за варење код жаба“, учио сам једначине са две непознате… Данас не умем да применим (нити за тим имам потребу) ни једно ни друго.
    Битна је ствар и она пословица из САД-а „Нема бесплатног доручка“. Клинци данас проводе једнако времена у школи колико и просечан запослени на послу. При чему запослени има какву-такву накнаду а ученик у школи нема „ништа“… Знам колико ово кретенски звучи али клинци се данас не заклињу на љубав домовини или Титу, не играју кликере у песку. Они од првог дана живота желе да знају „шта ја имам од тога?“. Већ са две године почиње животна манипулација својим окружењем и испитивање „граница“ при чему она народна „батина је из раја изашла“ више „не пије воду. Демократија у породици једнако лоше резултате даје којико и ова у друштву.

    • Radim u prosveti (tehnička škola) više od 35 godina . Znam, kako su učili davne 1985. godine i kako uče danas. Isto je. Samo su promenile pravila igre. Onda tehničke crteže radili su na hamer papiru sa olovkom, pa posle su tuširali sa rapidografom. Današnja generacija jasna stvar pojma nema šta je to. Jer crteže rade na računaru, pa posle štampaju. Da li su krivi, što ne znaju da naprave jednu običnu skicu na papiru sa olovkom? Nisu. Moja, naša generacija je izmislila nešto sasvim drugačiji vid pristupa prema životu, a oni to koriste. (Mobilni telefoni, internet, računari itd. ). Spretnije i brže nego mi. Ako dam da uradi jedan zadatak na papiru, neće znati ni da počne. Na kompjuteru uradiće brže, nego ja. Gde je onda problem? Problem je u nama profesorima i u sistemu obrazovanja. Jednostavno nismo u stanju da pratimo ove velike promene, sistem predavanja zasniva se na starom, a naši učenici žive u nekom sasvim novom vremenu. I nisu u stanju da se vrate nazad za 20-30 godina, a mi i prosveta nismo u stanju da pratimo nove trendove. A kakav je današnji sistem obrazovanja? Pa zaključite sami iz sledećih primera: U prvoj godini učenik od 14 predmeta ima samo 3 stručne (mašinstvo), tehničko crtanje, mehanika i mašinski materijali. Ostali predmeti su opšteobrazovani (?). Dve godine uče istoriju, a samo jednu godinu tehničko crtanje, mašinske elemente, otpornost materijala itd. Jer to ima smisla? Treba da čitaju obavezne lektire, da pišu elaborate iz muzičkog, da se bave sa likovnom, samo najvažniji stručni predmeti fale. Čudno je da su nezainteresovani? Oni su se upisali za ovu struku zato, jer TO žele da uče, i ništa drugo. Zamislite, da u muzičku školu upiše jedan veoma talentovani đak za gitaru, a tamo iz nekih razloga umesto da svoju pažnju i talenat koncentriše na virtuozne zahvate, primorali bi da uči mašinske elemente, elektrotehniku, otpornost materijala, jer elementi (električne) gitare sastoje se iz mašinskih i električnih delova. Koliko učenika bi bio zainteresovan za ove predmete, i sa kakvom voljom bi to učili? Nikakvom. Jer nisu zato opredeljeni. Druga stvar, učenje. „Dnevni red“ jednog učenika putnika, koji putuje iz okolnih sela u grad, svaki dan (poslepodnevna smena): Prvi čas mu počinje u 11,05 – 18,00 završava zadnji. Kući stiže u 19,30, večera, i posle napornog dana pada u krevet. Zbog autobusa ustaje u 7,00 doručkuje i u 9,00 hvata zadni autobus, sa kojom može da stigne u školu. Ima sat sata vremena da se spremi za taj dan, kad ima 6-7 časova. Da li je ovo realno, molim vas? Nažalost nije. Po mom mišljenju mora da bude dovoljno to vreme što provodi u školi učenik da stekne potrebno znanje. Bez domaćih zadataka. I čudimo se da su nam učenici zombi generacija? Umesto čuđenja bolje da ih shvatimo. Neki stanuju u internatu, ne moraju da putuju. Ima i takvih. U jednoj sobi 4-5 učenika natrpano, sa 2-3 piaća stola. to je današnja realna situacija. I ono što sam još primetio, puno učenika tako završava školovanje (od prvog osnovnog do 4 srednjeg), da nikada ni jednu pohvalnu reč nije dobio. Samo uvek,… ti ne znaš ovo, ti ne znaš ono.. glup si..lenj si itd. Ja moje učenike uvek hvalim!! I onda kad to manje zaslužuju, jer to im vraća poljuljano samopouzdanje. I jednostavno poveruju, da su pametni, inteligentni, vredni i za sebe i za društvo. I kad to poveruju, onda je granica za uspeh je u bezkrajnom svemiru. I tako u zadnje tri godine moji učenici usvojili su iz Programiranja CNC mašina ukupno 26(!) medalja iz okružnog i republičkog takmičenja. I to prosečni učenici (3,50-4,15). Jer sam ih uvek bodrio i uveravao, da možete vi to, samo hrabro napred! I na moju i njihovu sreću oni su to poverovali, i uradili. Ne krivite nikad decu, greška je u nama i u sistemu obrazovanja. Pozz

      • Bravo kolega!
        Ima istine i u tekstu ali se slazem sa vama. Nove generacije, zive brze i na drugaciji nacin od nas i generacija pre – do nas je i do sistema koji je potpuno zastareo. Sve je u pristupu i nacinu. A podrska i vera u mlade je jedini pravi put da uspeju.
        Od svega iz starog sistema na koji se svi zalimo i zelimo da menjamo, jedino se slepo velika vecina drzi onog – uhvati dete sta sve ne zna i tu ga sankcionisi.

Share Follow Tweet Share Share