despot-lazic-decak-leptir
Magazin

Zbogom Despote. Mirno spavaj. Mi nećemo!

Nekako smo mi, etikom oplemenjeni ljudi, dosta teško doduše, preživeli onu sramotu u kojoj se daje podrška čoveku koju na najgrublji mogući način zloupotrebljava svoj službeni položaj onomad u Brusu.

I nekako, još teže nego ovaj prethodni slučaj, zaspali smo i posle neokupljana na ulicama gradova, zbog vikanja pogrdnih reči roditeljima koji su svoju decu izgubili zato što su poginuli na radnom mestu, radeći nezaštićeni zakonom svoj posao.

Ali ovo što smo juče mogli zapaziti na društvenim mrežama je stvarno previše.

Despot Lazić, dvanaestogodišnji dečak iz Bajine Bašte koji je bolovao od neizlečive bolesti kože, preminuo je u petak na Institutu za majku i dete u Beogradu, posle komplikacija na srcu koja je izazvala njegova osnovna bolest.

Pretužno. Srceparajuće. Poražavajuće za sve verujuće ljude, za sve one koji žive u ubeđenju da se bezgrešnoj duši, kakva je bila njegova, neće desiti da se ne izbori.

Ipak, ako ova situacija može biti gora neko što jeste, onda je to svakako ono što se desilo uporedo sa poslednjom njegovom borbom da preživi.

Naime, neko je ujutru ustao, popio kafu, pojeo svoj doručak, seo za računar i smislio kako da zaradi. Taj neko je otvorio profil na društvenim mrežama i objavio svoj žiro račun na koji bi trebalo uplaćivati novac za ozdravljenje malog Despota.

Sa profila majke, u momentu dok je bila u bolnici opraštajući se od bića kojem je podarila život, uzeo je fotografije i napravio kampanju u kojoj je, bez znanja roditelja umirujućeg dečaka, tražio novac od građana pod izgovorom da ga prikuplja za njegovo ozdravljenje.

Kada čovek ovako nešto čuje, prvo što mu padne kao adekvatan krik ili reč za nečoveka koji je za gore pomenuto sposoban, nešto je što se na televiziji označava zvukom biiiiiiiiiiiiiiiiiiiip, biiiiiiiiiiiiiiiiip….

Ne postoji nepristojna reč koja bi bila pristojan opis našeg osećaja.

Kada prođe ta prva salva neizgovorenih ili izgovorenih psovki (u zavisnosti od toga ima li maloletnih lica sa nama u prostoriji), nameće se sledeće pitanje: Ima li opravdanja za ovakav dolazak do novca?

Jasno je da ovde imamo posla sa retoričkim, podrazumevajućim pitanjem koje ne traži neko veliko obrazloženje. Ipak, ono ljudsko u nama traži, uporno traži neko opravdanje.

Možda je gladan? Možda mu je dete takođe bolesno, a institucije koje bi trebalo da pomognu nisu imale sluha za njegov slučaj? Možda je umni bolesnik koji ne vlada svojim mislećim delom bića?

Možda je to rezultat nepopijene ili pogrešne terapije koja je obavezna za dotičnog?

Možda…možda…Mnogo možda, ali malo olakšanja. Malo spokoja za sve nas koji mislimo da koliko god da si gladan, bolestan ili umoren od ignorisanja institucija, ne smeš (velikim slovima NE SMEŠ) to sebi dozvoliti.

Ne smeš zaspati jer bi svaka karma, Bog ili sila, mogla da te kazni da se nikada ne probudiš. Ne smeš jer koristiš nečiju najtananiju emociju, najgoru duševnu bol i najveću tugu ako se tuga za detetom uopšte može klasifikovati, za svoje potrebe.

Koje god da su one.

Ne smeš jer da zanemarimo ovu strahotu koju si uradio danas, ona sutra rezultira nekim jednako groznim posledicama.

Ljudi gube poverenje da će njihov novac, sutra nekom drugom bolesnom detetu namenjen, otići na pravo mesto. I to je ovde najveći greh.

Ta posledica koja se danas kao talas prenosi kada prođe prvi užas zbog neoprostivog postupka otimanja para namenjenih za ozdravljenje bolesnog dečaka.

Ta misao da si ne samo danas, već i sutra uništio nečiju šansu da ozdravi. Da si očajnom roditelju koji čeka svaku uplatu i sms poruku, oduzeo pravo da se nada.

Oduzeo jedino što ova očajna i za svako biće tamom obavijana situacija, može jedino da pruži. Nadu. Nadu da možda ta jedna poslata poruka može da napravi razliku između života i smrti njegovog potomka.

Nadu da će jednoga dana njihov dečak doneti mami poklon za osmi mart, a tati biti ponos jer je nekako, na iznenađenje svih, dao gol u poslednjih minutima utakmice kada su svi mislili da je ista izgubljena.

Nadu da će ćerka ozdraviti, i u beloj venčanici, lepa kao anđeo, zamoliti svog oca za prvi ples.

Nadu da će se sve desiti onako kako treba. Da deca nikada ne odu pre roditelja. Jer to nije prirodno. Kao što nije prirodno da se probudi čovek, popije kafu, pojede svoj doručak i reši da otima pare namenjene za bolesnog dečaka.

Pa zašto se onda to dešava? Da li ćemo ikada naći odgovor na ovo pitanje? Da barem mi, koji to nikada, ni pod jednim izgovorom i životnom nedaćom, ne bismo uradili, nekako noću zaspimo.

Sve dok vam je u redu da se deca leče SMS-om, do tad su poruke za Zadrugu najmanji problem

Test: Mirjana Makarin Plavšić

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku