Prilično sjebana pišem ovaj tekst; posle dugo vremena nasula sam sebi prst pelinkovca u šoljicu od kafe, neće me to odvesti na bolje mesto, ali ću lakše da svarim upravo pročitanu informaciju da je Srbija na prvom mestu u Evropi po smrtnosti od malignih bolesti. Godišnje oboli više od 40.000 ljudi, a čak 30.000 njih ne uspe da preživi.
Kažu vesti da je vreme za onkološke pacijente u Srbiji i dalje “nepremostiv protivnik jer se dešava da pacijenti provedu više meseci u procesu dijagnostike”.
Znam. Pozvali mi tatu na hemioterapiju posle godišnjih odmora. Mi im rekli: Tata je pod zemljom.
Nije loše napomenuti da je to bilo 2019. i da nije bilo pandemije korone, što implicira da su onkološki pacijenti već dve godine u totalnom haosu, jer je sve stavljeno “u službu kovida”. Da ne pričamo o onima koji bi SAMO da se redovno pregledaju.
Marš bre kući, sad si našao da se pregledaš. Kad te zaboli, dođi! Nema doktora!
Kome onda serete o važnosti preventive i silujete mozak informacijom da je rak izlečiv ako se otkrije na vreme? Vreme je u Srbiji prilično varljiva kategorija, a da ne pričamo o praksi da se ovde dan pacijenta razvlači do godinu dana. A ako tome dodamo i traganje za dijagnozom plus omašene dijagnoze plus lečenje te omašene dijagnoze, dobro imamo i tih 10.000 preživelih.
Paničarka sam. Plašim se karcinoma. Tata mi je umro od karcinoma, ali sam se parališuće plašila i pre toga. Plašim se upravo onoga što se ovde često dešava i što sam gore navela. Ne bih da nosim pelene. Ne bih da dignu ruke od mene kao od otpisanog slučaja koji sam postala dok su oni tražili šta mi je. Ne bih da cokću nadamnom. Plaši me metamorfoza u živi leš, kakav je moj tata postao za samo pet meseci od kojih su tri meseca lečili “probleme sa lumbalnim delom kičme”. Vodili smo ga kod najbolje kiropraktičarke da mu sredi te probleme sa lumbalnim delom, rekla je: Voziće bicikl u maju. On je umro u junu.
Sve se odigralo za pet, šest meseci. Kad smo uspeli da povežemo da nema šanse da je to što mu leče, tata je već bio u 4 stadijumu, nedovoljno podoban čak ni za tu mesecima zakasnelu hemioterapiju.
Muka mi je da se i sećam toga.
Zvono za alarm udaljeno od njegovog kreveta u Kamenici pola metra, ne može da ga dohvati i onda čeka da neko od sestara dođe, premalo ih je za broj onih kojima su potrebne.
Otvaraju se full kovid bolnice u rekordnom roku, a preventiva i lečenje karcinoma, kao i palijativna nega poslednja rupa na sviralu. Karcinom se “ne dešava”. Sve je samo korona. I sve je vakcina. I od ničega se više ovde ne umire osim od korone, tako da “šta koji kurac dramite, namažite gušću mast na grudi, pa ćete izbaciti taj šlajm sa krvi, jasno!”
Vremena su se promenila i klince u školi momentalno treba prestati učiti o geometrijskim oblicima, iovako iscrtavaju neke krugove oko sebe.
Mi odavno nemamo privilegiju da se zajebavamo sa šestarima, deca upadaju u anksiozne poremećaje, depresije, dižu ruku na sebe, svojih 15, 16 godina doživljavaju kao teret Trepče, puše, duvaju, sede za kompijuterom, u mračnim igraonicama, žive na brzoj hrani mahom, slabo se kreću, slabo gledaju u prirodnu svetlost, roditelji se trude da ih od prvog meseca života naviknu na tržne centre i sve “benefite” istih.
Vazduh je truo, voda, zemlja. Hrana nikad zatrovanija. Životni stil, što bi rekle kolege iz lajt portala, vrlo problematičan.
Ovde je odavno stiglo vreme za nove predmete u školi: Kako ne biti učenik nasilnik. Kako zavoleti prirodu. Kako izaći iz mraka i virtuelnog života. Kako zavoleti svoje telo. I sebe. Kako voditi računa o zdravlju. Šta znači preventiva. Kako razgovarati o onome što te muči. Kako razgovarati. Kako živeti zdravo. Šta je duša. Šta je mentalno zdravlje. Šta se događa kad ono trokira. Gde se leči. Zašto je važno da se leči. Šta mi moje telo govori. Šta je strah i zašto je gori od karcinoma.
I slično.
Mi se ovakvim stvarima bavimo tek kad nam dete postane nasilnik ili postane žrtva nasilnika, kada se zatvori u sobu, propije, povuče u sebe, kad uđe u drogu, tačnije droga u njega, u loše društvo, kad se razboli, kad zaćuti, kad nestane, kad ga danima nema, kad se ubije.
Preventiva nam je nula.
Lečenje posledica takođe nula.
Perspektiva sa svim navedenim nula.
Treba da se probudimo i shvatimo da smo oduvek i zauvek sebi prepušteni i da ne možemo da čekamo da nas “obrazuje” škola, da nas pozovu na preventivni pregled doktori (koji se pakuju za Nemačku), da neće niko sa strane doći i reći nam: Pržiš te cigare više nego što je normalno. Ili: A da smanjiš malo sa alkoholom, šećer ti je 16. Ili: Kad si zadnji put pregledala dojke?
Ova vest o neslavnom prvom mestu Srbije u Evropi po smrtnosti od malignih oboljenja treba svima da nam bude povod ne samo da pljujemo zdravstvo (jer realno od toga nema ništa) već da nekako nađemo način da uvedemo zdrave promene u svoj život, da probamo bar 30 odsto stresa da eliminišemo, da više razgovaramo, čujemo sebe, svoje telo, ispratimo signale, oteramo u pizdu materinu, ukoliko je moguće, sve ono zbog čega ponavljamo: u grob će me oterati!, da se okrenemo sebi ako se nismo skroz pokočili, uradimo ono što osećamo da bi trebalo da se ne bismo kajali kad dođe sudnji dan. I oladimo sa vijanjem novca preko svake potrebne mere, dovoljno je sasvim dovoljno, život je zaista kratak i provesti ga kao konj koji samo stiče stiče veću kuću, bolji auto, kamene lavove pred kućom je paradoksalno sve dok ne može da stane u sanduk.
Može li ljubav prema vođi da me izleči anemije?
Dodaj komentar