Kolumne

Može li ljubav prema vođi da me izleči anemije?

vucic-propaganda
Printscreen

Možda bih mogla da pitam da me puste u Zadrugu. To je brzo zarađen keš. Ne moram se *ebati, skidati, lizati, mislim da imam kapaciteta da pustim buvu, malo dignem svađu, ubacim nekog debljeg crva, tamo su ljudi osetljivi na crve, dovoljno je da viknem “kurvo” ili “ološu” da počnu da skaču na sto, da urlaju. Ima obezbeđenje, sačuvalo bi me, nadam se.

Iskoristim priliku da kažem šta imam u etar. Preporučim knjigu, izbacim live neku statistiku o broju samoubistava u Srbiji, pretučenih žena, skrenem pažnju na manjkavosti kada je u pitanju preventiva nasilja u školama, u porodicama… započnem neku diskusiju o mentalnom zdravlju ili ispričam neku priču o uspešnim ljudima.

Ili bih možda mogla da se prijavim da pišem za NOIZZ, zaradim neku kintu baveći se subjektivno i površno i laički, dok čačkam nokte, podočnjacima Nataše Ninković. Usput se tripujem da radim mnogo važan posao baš kao novinar koji je napisao tekst o antivakserima u Šapcu koji su protestvovali ispred pekare koja samo vakcinisane pušta da jedu posle 20 h.

Novinar napada antivaksere lošim humorom, zgrožen njihovim protestom, istovremeno pokazujući koliko je lako zauzeti stranu navodeći da su njihove teorije “nebulozne” i da ne razmišljaju “kako ostati zdrav u ovim teškim vremenima”. Pomalo mi je čudno kako to on zna kako se ostaje zdrav i koje su teorije nebulozne. Ali, okej.

Ako me odbiju za Zadrugu ili za NOIZZ maker-a i sve druge portalske mejkere možda da probam da iskoristim diplomu politikologa pa zapalim kod mlađanog Draška Stanivukovića, gradonačelnika Banjaluke kog je svojevremeno koleginica jahala jer je Draško želeo da je nauči kako se jaše konj. Konji su plemenite životinje; mora da je zaista sjajno biti deo njegovog tima, posebno sada kada ne izbija iz medija zbog veze sa pevačicom Tanjom Savić, onom o kojoj smo čitali prethodnih godina zbog braka sa budalom.

Uđe Draško u kancelariju ujutru, pa mi kaže:

Sastavi dopis za medije. Fotografisali su me juče sa Tanjom u restoranu. Uhvatili su mi ruku ispod stola.

I onda ja lepo, umesto da se zezam sa dosadnim konkursima, socijalnim pitanjima, budžetom, dodelom sredstava ugroženima, smišljam šta je Draško s rukom radio ispod stola. Naspem sebi gorki list da me proradi šega. Sklanjao šapgetu s pantalona. Nameštao faltu. Širio salvetu.

A možda bih mogla da se učlanim i u SNS, ako im uopšte trebaju misleći ljudi, jer ja ne učim tekst napamet, pa da se zbunim kada me prekinu u emisiji, niti se ložim na to da imam vođu, nisam ovca, niti volim miris salame u sendviču, ali možda bih mogla da probam, tako ću konačno dobiti neki posao u javnom preduzeću pa da mogu lepo da dobijam platu, a pijem kafu u lokalnom kafiću ili se uopšte ne pojavljujem na poslu da ne skrećem pažnju na sebe kao višak zašposlenih.

Ljudi u SNS-u imaju taj neki zacopani izraz lica, oni vole svog vođu, oni se lože na njega, a ljubav je vrlo važna za zdravlje, tako da bih možda, ako me prime međ’ sebe, uspela da popravim anemiju od silne ljubavi, da povećam taj hemoglobin da mi zajedno sa ljubavi dovuče i kiseonik do svakog organa.

A možda bih mogla da odem u šumu, jer od mene ništa gore navedeno nikada neće biti.

Da sam htela da jašem gradonačelnika, možda sam i mogla onda kada mi se jedan sa lokala davno upucavao nudeći mi posao u Izvršnom veću i plaćanje stana da bih ušla u partiju i verovatno ga jašila. Da sam htela u Zadrugu do sad bih verovatno bar jednu sisu plastikom napunila ili opljačkala nekoga ili se slikala gola po Dubaiju sa “misterioznim biznismenom”. Da sam htela da popravljam anemiju ljubavlju prema vođi, ne bih sada iz tegle kašikom jela susam + tahini pasta + kakao + med.

Mnogo su veće šanse da odem negde u šumu, na neki proplanak, u neku brvnaru, podučavam dete sama, i ovako sam matora da slušam  kako mi (za koju godinu, tek je u zabavištu) kuka što nema majicu sa likom nekog jutjubera pa da joj onda moram danima objašnjavati zašto ne može da je ima i zašto ne može da ide u školu golog stomaka “iako Vera ide”.

Jebote, kakvo gubljenje vremena. Ili da radim sa njom domaći satima, jer ovde nikako da se skapira da se deca forsiraju bez potrebe jer će iovako veći broj njih posle školovanja morati preko, ako ne budu hteli u partiju ili Zadrugu ili na “stanivukoviće”. Školstvo se svelo na strah od vršnjačkog nasilja i podučavanje dece kako da pravilno uzvrate udarac.

Bolje je da berem bobice i plašim se medveda, nego da jedem sendvič sa salamom i plašim se otkaza ako nekog ne uzjašem ili ne zavolim onako kako se voli vođa do izbezumljenosti i pokornosti i oblika života za koji kičma nije potrebna.

Ko nas *ebe kada nam je triko Jovane Jeremić tema dana

Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

44 Shares
Share via
Copy link