Film Magazin

„Čovek koji se nikada nije nasmejao“: Bio je omiljeni glumac nemog filma, a završio kao alkoholičar u klinici za psihijatriju

baster kiton
Foto: Printscreen

Nijedan čovek ne može biti genije u šljampavim cipelama, sa spoljoštenim šeširom, skromno je govorio slavni Baster Kiton, ali on to ipak jeste bio.

Zvezda nemih filmova, “veliko kameno lice”, “čovek koji se ne smeje” rođen je na današnji dan u Kanzasu, davne 1895.

Komičar već od 3. godine

Američki filmski glumac, reditelj, scenarista i producent, Jozef Fransis Kiton, već je u trećoj godini ušao u posao putujućih akrobata-komičara, nastupajući sa svojim roditeljima u trupi “Tri Kitona”. Kada je njegov otac zbog pijanstva 1917. napustio taj opasni posao, Baster je već bio ugledni performer koji je samostalno nastupao.

Put ga je odveo potom u Njujork, na film i u kratkometražne komedije, a od 1919. postao je glavni glumac niza ostvarenja. Tupoglavac, Nedelju dana, Čamac i Električna kuća naslovi su koji su, zahvaljujući njemu, postigli ogroman uspeh među publikom, a Kiton je postao vodeća zvezda kompanije First National, neposredno nakon što ju je napustio Čarli Čaplin. Nižući uspehe, postao je režiser i scenarista saradnik, a po visini prihoda i glavni Čaplijev konkurent.

Sam protiv svih

Iako je poreklo njegove komike bilo cirkusko-vodviljsko, baš kao i kod Čaplina, Kiton je izabrao teži put u stvaranju “smešnog” u filmu. Nepomično lice, skromni i neretko nespretni pokreti, jednostavan kostim – sve je to uticalo na njegov imidž turobne ličnosti, usamljenika koji je uvek sam protiv sveta. Njegove mikroskopske gestikulacije ukazivale su na podtekst i tome se i danas glasno aplaudira na pomen glumčevog imena.

“Bio je ispred svog vremena u mnogo čemu” istakla je filmska kritičarka, Dejna Stivens govoreći u biografiji “Camera Man” o “rođenju 20. veka”.

Njega nije progonio jedan policajac, već gomila (Policajci), ne jedan vojnik već cela četa (General), čopor glupavih studenata (Koledž). On je sam morao da ovlada ogromnim brodom (Navigator), mehanizmom kućerine (Električna kuća) ili zahuktalnom lokomotivom (General). I najčešće u svakom finalu filma videli smo revolt u njegovim očima, spretnost i savršenu snagu pokreta i pravo majstorstvo izvođenja najtežih akrobatskih gegova.

Njegov lik bio je lik svakog pojedinca koji se ne uklapa u svet konfekcioniranih ljudi koje stvara industrijsko društvo, i koji uprkos melanholiji i prividnoj rezigniranosti pokazuje smelost da se uhvati u koštac sa problemima koji su veći od njega samog. I redovno biva pobednik.

Poezija naspram uravnoteženosti

Hladnokrvnost je bila njegova lična karta, neretko interpretirana kao nedostatak emotivne ekspresije pa čak i kao odsustvo talenta. Tek generacije posle Drugog svetskog rata, za razliku od onih pređašnjih, odnegovanih na književnosti i pozorištu, počele su da stvaraju mit Kitona, sučeljavajući ga sa prethodnikom, Čarlijem Čaplinom.

Dok je za svoje vršnjake bio “daleko iza Čaplina”, čovek sa šarmantnom, ali mehaničkom maštom, isplaniranom komičnošću, danas poznavaoci sedme umetnosti ističu njegovo “savršeno vladanje telesnim”, “matematiku humora” i “jedinstvenu inteligenciju”. Oni najradikalniji tvrde da je razlika između Bastera i Čarlija, razlika između poezije i uravnoteženosti.

Nastupio je u preko stotinu filmova, kratkometražnih i dugometražnih. Osnovao je sopstvenu producentsku kompaniju za koju je, od 1920. do 1923, snimio filmove koji spadaju među najbolje tog vremena. Kitonov General deli 8. i 9. mesto na listi najboljih filmova svih vremena, u anketi londonskog filmskog časopisa “Sight and Sound”. Objavio je i autobiografiju. Njegovi filmovi bili su omiljeni među evropskom avangardom (Jonesko, Lorka, Bunjuel, Dali), a pričalo se da je Semjuel Beket napisao “Čekajući Godoa” imajući Kitona u vidu.

Tokom tridesetih godina prošlog veka njegova komedija ipak nije uspela da se prilagodi američkom studijskom sistemu i produkcijskom kodeksu, a žanrovi poput horora, vesterna, melodrame i istorijske biografije doveli su do toga da se na omiljeno kameno lice polako spusti zavesa.

Zvuk na filmu i Kitonov krah

Ljubavni krahovi, razvodi, gubitak samostalnosti kao stvaraoca i pojava zvuka na filmu, naterali su tog tužnog miljenika sedme umetnosti da se oda alkoholu, a hronična bolest je utabala put kraju njegove karijere.

Iako i dalje prisutan na filmu kao producent i scenarista, pojavljujući se u epizodnim ulogama, brzo je pao u zaborav, a krajem tridesetih prošlog veka i u postelju psihijatrijske klinike. Novac je odlazio na odvikavanje od alkohola.

Međutim, poznanstvo, pa ubrzo i venčanje sa 23 godine mlađom Elenor Noris spasilo je do kraja i njegov život i karijeru. Njihov brak trajao je sve do njegove smrti.

Velika retrospektiva njegovih filmova na festivalu u Veneciji 1965. donela mu je poslednju satisfakciju — 6 meseci pre smrti od raka pluća.

Preminuo je u Kaliforniji, kada mu je bilo 70 godina.

Izvor: Filmska enciklopedija, Britannica.com, BBC na srpskom

Kako je Čarli Čaplin pre 80 godina ismejao Hitlera u „Velikom diktatoru”

Sandra Žigić

Lingvistkinja bačena u novinarsku vatru. Zaljubljenica u umetnost, mediteranske gradiće i kulinarstvo. Reči i začine biram pažljivo

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

34 Shares
Share via
Copy link