Film Magazin

Kako je Čarli Čaplin pre 80 godina ismejao Hitlera u „Velikom diktatoru”

veliki-diktator-carli-caplin
Foto: GETTY IMAGES/BBC

Na današnji dan, 15. oktobra 1940. godine u Njujorku je održana premijera jedne od najsjajnijih antinacističkih komedija u istoriji kinematografije – „Veliki diktator” (The Great Dictator) Čarlija Čaplina.

Čaplin ne samo da se podrugivao Adolfu Hitleru i njegovoj sviti, već se i zauvek oprostio od ere neme kinematografije i legendarnog lika – malog skitnice.

Film je postigao ogroman uspeh u Sjedinjenim Državama i Evropi, ali sovjetska publika je mogla da ga vidi tek krajem 1980-ih, malo pre raspada SSSR-a.

Na ideju o filmu o Hitleru Čaplin je došao 1937. godine, četiri godine posle dolaska nacista na vlast u Nemačkoj i dve godine pre izbijanja Drugog svetskog rata.

Ideju o snimanju komedije o diktatoru i njegovom dvojniku Čaplinu je predložio britanski režiser Aleksandar Korda, koji mu je ukazao na to koliko sličnosti ima između britanskog komičara i vođe nacista.

Obojica su bili istih godina (Čaplin je bio samo četiri dana stariji od Hitlera), započeli su život u siromaštvu i munjevito postali popularni.

Konačno, Čaplin je više puta ironično govorio kako mu je Hitler ukrao imidž – brčiće koje su 1910-ih postale zaštitni znak njegovog lika malog skitnice.

Jedan od Čaplinovih sinova – Čarls Spenser Čaplin Treći – u knjizi „Moj otac Čarli Čaplin” pisao je da je njegov otac često razmišljao o neobičnim sličnostima koje ima sa Hitlerom.

Njihove sudbine bile su poput suprotnih polova. Jedna je rasplakala milione ljudi, dok je druga nasmejala čitav svet. Moj otac nikada nije mogao da misli na Hitlera bez drhtaja, delom od užasa, delom od čuđenja.

„Zamisli samo”, rekao bi zamišljeno, „on je ludak, a ja sam komičar. Ali sve je moglo da bude drugačije”, napisao je Čaplin Junior.

Čaplinova ideja o snimanju takvog filma je pojačana posle gledanja propagandnog filma Trijumf volje (Triumph of Will) Leni Rifenštal posvećenog kongresu Nacional-socijaldemokratske partije Nemačke u Nirnbergu 1934. godine.

Nemački pisac Jirgen Trimborn je u biografiji Rifenštal napisao je da se Čaplin, dok je gledao taj film, smejao tehnikama nacističke propagande i samo rasplamsao vlastitu ideju da napravi parodiju na temu Hitlerovih emotivnih govora.

Preteća pisma u Americi i neverovatan uspeh

Snimanje filma započelo je u septembru 1939, nedelju dana posle izbijanja rata, a završilo se šest meseci kasnije, kada su Francusku okupirale nacističke trupe.

Gledajući kako rastu napetosti u Evropi, Čaplin je već tokom snimanja filma odlučio da promeni kraj komedije i završi je vatrenim šestominutnim govorom jevrejskog frizera, koga zamenjuju za diktatora po imenu Hinkel.

„Vojnici, ne borite se za ropstvo, borite se za slobodu!” – kaže, misleći na trupe spremne za rat.

Film se podsmeva ne samo Hitleru (diktator Tomanija Adenoid Hinkel), već i Benitu Musoliniju (diktator Bakterija Benzino Napaloni), Jozefu Gebelsu (ministar Garbić) i Hermanu Geringu (ministar Haringa).

U to vreme Sjedinjene Države još nisu ušle u rat, a Hitler je imao mnogo pristalica u ovoj zemlji, pa i među uticajnim ljudima.

Čaplin je čak počeo da dobija preteća pisma, a preplašeni šefovi filmskih studija pokušali su da ga nagovore da prestane da radi na filmu.

Međutim, na kraju se umešao američki predsednik Frenklin Ruzvelt i zauzeo za film – poslao je savetnika Harija Hopkinsa kod Čaplina, koji ga je ubedio da nastavi da snima.

„Naravno, da sam tada znao za stvarne strahote nemačkih koncentracionih logora, ne bih mogao da napravim ‘Diktatora’, ne bih mogao da ismevam naciste i njihovu monstruoznu maniju za uništavanjem”, priznao je Čaplin posle rata u autobiografiji.

Veliki diktator je postigao ogroman uspeh u američkim bioskopima – film je zaradio gotovo pet miliona dolara i na kraju je postao Čaplinovo ostvarenje sa najvećom zaradom.

U isto vreme, film je zabranjen u mnogim zemljama: gledaoci u Španiji, Japanu i određenom broju latinoameričkih zemalja, čije su vlasti gajile naklonost ka nacistima, nisu mogli da ga vide.

U Francuskoj je film prvi put prikazan 1945. godine, posle oslobađanja Pariza.

Prvo prikazivanje filma u Nemačkoj organizovala je američka vojna komanda u leto 1946.

Berlinci koji su došli na projekciju mislili su da će im biti prikazana holivudska melodrama Kiti Fojl, ali je umesto iz kinooprojektora, na opšte zaprepašćenje u sali, pušten Veliki diktator.

Reakcija na film tokom premijernog prikazivanja bila je kontroverzna, a 12 godina kasnije – 1958. godine – „Veliki diktator” je krenuo u široku distribuciju u Nemačkoj.

U dokumentarnom filmu Skitnica i diktator iz 2002. navodi se da je Hitler ipak uspeo da pogleda komediju, ali kakva je bila njegova reakcija nije poznato.

Čaplin je izjavio da bi dao sve samo da sazna šta Hitler misli o filmu.

Kada se 1943. godine još jedna Hitlerova fotografija pojavila u izdanju lista Njujork Tajms, skrenuta je pažnja na činjenicu da je u pozadini napete situacije na frontovima i unutar Rajha, Firerovo lice postalo sličnije Čaplinovom liku diktatora nego ranije.

„U njemu ima nečeg klovnskog… Spuštena vilica, kesice ispod očiju, izražena dvostruka brada – ovo nije samozadovoljni pobednik, ovo je portret čoveka u očaju”, napisano je u Njujork Tajmsu.

Ubrzo posle premijere filma, meksički umetnik Dijego Rivera oslikao je neke scene iz filma na fresci „Panamerička unija” (Pan American Unity) koja se sada nalazi u Gradskom koledžu u San Francisku.

U jednom delu gigantskog platna prikazan je Čaplin u liku jevrejskog frizera, a iznad njega, kao oslobođeni duhovi iz boce, predstavljeno je „trojstvo tirana”: Adolf Hitler, Benito Musolini i Josif Staljin.

Premijera u SSSR

Prema jednoj verziji, zbog Staljinove zabrane Čaplinova antinacistička komedija nikada nije dospela u sovjetske bioskope.

Sovjetskom lideru se navodno nije svideo završni monolog koji kritikuje diktatorske režime, mada u filmu nema aluzija na samog Staljina.

Istovremeno, poznato je da je Staljin bio veliki poštovalac Čaplina i čak je plakao u poslednjem delu filma Gradska svetla (režiser Mihail Rom je o tome pisao u memoarima).

Među retkim sovjetskim građanima koji su još tada uspeli da pogledaju komediju bila je i legendarna sovjetska snajperistkinja Ljudmila Pavličenko, koja je posetila SAD u sastavu delegacije SSSR-a 1942. godine.

U intervjuu je za Čaplina rekla da joj se film generalno svideo, ali da je bila pomalo razdražena time što je Hitler prikazan kao obična budala.

Čaplin je odgovorio da to i jeste bio njegov cilj – da ublaži strah od nepobedivosti nacističkih trupa i da pokaže da je Hitler, u stvari, jadna figura opsednuta megalomanijom.

Veliki diktator nije prikazan u SSSR-u ni posle Staljinove smrti, a komedija je do sovjetske publike došla tek 1989. godine.

Na stogodišnjicu Čaplinovog rođenja, njegova udovica Ona Čaplin, poklonila je jednu od kopija filma novootvorenom Muzeju kinematografije, koji se tada nalazio u zgradi Kinematografskog centra na Krasnoj Presnji u Moskvi.

Upravo je „Veliki diktator” postao film otvaranja velike sale Kino centra 31. marta 1989. godine, a 30 godina kasnije u istoj sali je ponovo prikazano Čaplinovo delo.

Ove zadivljujuće fotografije divljine su definitivno najlepše koje ćete videte ove godine

29 Shares
Share via
Copy link