“Ništa u životu nisam želela tako jako i tako dosledno kao svet mašte, iluzije i umetnosti, kome sam posvetila ceo svoj život.”
Tako je govorila čuvena “Žuta”, jedna od najvećih jugoslovenskih glumačkih diva, Ružica Sokić, rođena je na današnji dan, 14. decembra 1934. godine.
Odrasla je na Zvezdari, sa ocem Petrom i majkom Vukosavom, u porodičnom stanu u Bregalničkoj ulici. Još u osnovnoj školi je pohađala časove dramske sekcije.
Na tome je posebno insistirao njen učitelj srpskog jezika i književnosti, koji je prepoznao njen urođeni talenat, piše Kurir.
Ratne godine
Od ranog detinjstva suočavala se sa nedaćama. Nakon okupacije za vreme Drugog svetskog rata, od strane Nemačke, Ružičin otac bio je osuđen na smrt, ali je ipak oslobođen i uspeo je da se vrati u Beograd, gde su mu oduzeta sva građanska prava. Glumica je više puta isticala da je taj period detinjstva za nju bio tragičan, i da agonijama kroz koje je njena porodica prolazila tih godina nije bilo kraja.
– U trosoban stan ubacili su nam porodicu nekog frizera, jer je to bila ruska formula stanovanja – ispričala je Ružica.
– Ti ljudi iz sela Rušnja maltretirali su nas, naročito mog oca koji je zbog verbalnog delikta bio prokažen i zatvaran. Čak su i mene saslušavali, ali nisam dozvolila da mržnja nikne u mom biću. Nikoga ne mrzim, pa ni te ljude koji su mi uništili život – istakla je jednom prilikom.
Bogata karijera
Karijeru je počela davne 1957. godine, u filmu “Doktor”, da bi potom igrala u filmovima “Kad budem mrtav i beo”, “Bokseri idu u raj”, “Užička republika”, “Savamala” i drugima.
Komedija “Tesna koža” donela joj je najveću popularnost, a za film “Žuta” nagrađena je Zlatnom arenom na Filmskom festivalu u Puli. Neke od njenih poznijih velikih uloga su Taska u velikom bioskopskom hitu “Zona Zamfirova”, uloga Veliborke u “Srećnim ljudima” i kuma Anice u popularnoj seriji “Greh njene majke”.
Ružica je često prikazivana kao zavodnica. Neke od tih uloga, poput Žute, ostale su najupečatljivije. Tu spadaju još i snaja Ruža u “Drugoj Žikinoj dinastiji” i Veliborka Veca u “Srećnim ljudima”.
Nesigurna
Bila je prva koja je opsovala na domaćoj sceni i udarila Batu Stojkovića. Uprkos njenom karakteru, originalnosti i uspehu koji je ostvarila, Ružica je bila veoma nesigurna, ali to se nikako nije moglo primetiti.
– Stalno sam strepela da li ću moći da savladam zadatke koji su mi dati i hoće li me neki reditelj ponovo angažovati, što je ostavilo posledice. Moja nesigurnost bila je ogromna. A oni koji su imali svoje uticajne muževe i fanove, ponašali su se drugačije. Bili su sigurni da će, čak i ako upropaste predstavu, ipak dobiti sledeću ulogu. Ali za nas koji nismo imali nikakvu podršku, to je bilo pitanje života i smrti.
Stalno je bilo moram, a u umetnosti nema moranja, jer je ona Božji dar. Važne su i okolnosti jer sam se ja, izgleda, sudbinski našla u tom vremenu, postala glumica crnog talasa i zapamćena sam po likovima tih žena sa dna, što sam teško prebolela.
Stidela sam se što se pokazujem u tako nepovoljnom svetlu, ali eto, to je negde obeležilo moju ličnost. Jer kada bi me ljudi videli privatno, govorili su: “Jao, pa vi niste tako ružni i prosti!” Nije mi bilo lako da igram te uloge. Sećam se da sam kupila te cake po železničkim stanicama, čak i na Pigalu u Parizu kada sam skinula jednu uličarku i plasirala ono što je ona govorila u komadu Ljubomira Simovića “Čudo u Šarganu”.
Mira Trailović nije mi dozvolila da stavim ćelavu periku zbog uloge, što sam silno želela, ali čim je posle premijere prestala da me kontroliše, ja sam je stavila. Tvrdoglavost me je mnogo koštala u životu, ali moja priroda je takva i uvek govorim istinu – govorila je dramska umetnica za života.
Velika ljubav
Ružica Sokić i njen suprug, ekonomista po profesiji, proveli su nekoliko decenija u velikoj ljubavi, ali naslednike nisu imali.
– Želja za karijerom je najviše uticala na to da prihvatim činjenicu da nikada neću imati dete. Bojala sam se da zastanem, a i plašila sam se porođaja – iskreno je govorila Ružica.
Teška bolest
Velika umetnica bila je teško bolesna, a nedugo nakon što su otkrili da boluje od Alchajmera koji ju je izjedao, preminula je, 19. decembra 2013.
– Nije shvatala da je bolesna. Ni ja nisam prepoznao da je toliko bolesna. Imala je operaciju 2012. godine i usledila je neugodna situacija. Trebalo je da ode na rehabilitaciju, tada više nije igrala. Pokušala je da odigra još jednu predstavu u januaru 2013. godine. Mučila se s njom dosta. Nije mogla da se seti teksta, pa je imala šaptača – ovako je o njenim poslednjim danima govorio njen suprug.
Posetili su brojne lekare u Beogradu, kako bi joj što više olakšali tegobe koje joj je ta teška bolest zadavala.
– Bilo je jasno da se sa njom nešto dešava, ali smo mislili da je to donekle normalno za ljude u tim godinama. Nekad se to zove demencija, nekada Alchajmer. Hvala bogu, nije se dugo mučila. To su bolesti koje mogu da traju i da budu mučenje – govorio je on.
Samo da me ne zaboraviš
Čuvar sećanja na lik i rad velike glumce, njen suprug Miroslav Miki Lukić, osnovao je Fondaciju koja svakog 14. decembra, na dan rođenja Ružice Sokić, dodeljuje nagradu koja ima za cilj da podrži mlade stvaraoce i razvoj kulture. Ove godinu nagradu je dobila Kalina Kovačević.
– Samo da me ne zaboraviš – bile su navodno poslednje reči Ružice Sokić pre nego što je preminula. Uputila ih je suprugu Miroslavu Lukiću, sa kojim je provela pola života.
Izvor: Kurir
Milena Dravić i Gaga Nikolić venčali se na pauzi snimanja, a za kumu poveli Seku Sabljić
Dodaj komentar