Nek crknu od muke svi koji nemaju da prodaju polovne Šanelove patike za 120€

Rođena sam deset godina pred konačni izdisaj socijalizma.

Rasla sam u vreme kada su se rođendani proslavljali uz maminu tortu, step sokove i štapiće u čaši od debelog kristala.

Na more smo išli preko sindikata tatine firme, Fotografisali se kraj crnog zbunjenog magarca, mokre kose zalizane u stranu da budemo lepi.

Oblačili smo garderobu da budemo obučeni, a ne da budemo u trendu i “izdominiramo”.

Na fotografijama iz osnovne škole, koliko god da ih detaljno i dugo posmatram, svi smo jednaki, ako izuzmemo prirodne razlike stečene rođenjem u pogledu veličine i oblika ušiju, nosa, glave.

Neko s naočarima, neko bez. Ali svi u sličnoj garderobi. Pantalone i majica sa kragnicom ili bez, bluza sa puf rukavima i platnene patike.

Onda su se u srednjoj školi, dakle malo kasnije, pojavile prve mont jakne, ribok i najk patike i skoro preko noći napravile podelu na klince čiji roditelji imaju i klince čiji roditelji rade u firmama koje su na korak do stečaja.

Važna stvar je da se tad o tim podelama nije pričalo. Niko u mojoj sredini nije upirao prstom u decu koja su još uvek nosila platnene patike za 20 dinara iz budice u Ive Lole Ribara, a koje su do bola loše podsećale na starke.

Nismo se mogli tako lako, preko noći, iskvariti.

A onda je sve to sa skupim krpicama, markiranom garderobom, prestižom… uzelo maha i sada imamo situaciju da modna blogerka Zoranah prodaje preko sajta za prodaju polovne garderobe svoje iznošene Šanelove patike za 120 evra (napomenula je da su bile 600 i da izgledaju mnogo bolje kada se operu).

I imamo kupca njenih razgaženih, zaprljanih Šanelovih patika.

Ovo nije situacija zbog koje bih se šokirala, ima ovde ljudi koji prodaju svoju dušu i “mamu rođenu”, a ne prljave Šanelove patike, ali video koji je Zorana okačila sa proslave rođendana svoje drugarice na kom se bahato razbacuju novčanicama (koje ne liče na dinare) jeste situacija od koje mi se povraća.

I nije ovo ljubomora zbog činjenice da sam na svojim i rođendanima svojih vršnjaka pila step sokove i đuskala u maminim bluzama od kineske svile, već stanje stvari koje se, hteli mi da priznamo ili ne, itekako odražava na našu decu.

Zbog slobode da Zoranah i njoj slični blogeri i jutuberi objavljuju “preseravanja” sa novcem, odevanje u “luksuzne” krpe, posećivanje “luksuznih” mesta i događaja, savetovanje kako da budeš kul i da te klinci gotive, mi imamo devojčice koje sa 15 izgledaju kao da im je deset više, i imamo dečake koji se silno trude da budu primećeni na način koji su “prepoznali” kao poželjan.

Imamo devojke koje bi bile presrećne da mogu da kupe i obuju te njene iznošene Šanelove patike. Jer kad obuješ “Šanelove” patike posebno što ih Zorana nosila postaješ “trendi devojka”.

Danas više niko ne misli da je lepota kada ti zaližu kosu sa strane ko da te magarac polizao.

Proslave rođendana poprimaju svadbarske razmere, pa se shodno tome i bacaju novčanice u vazduh. A bacaju se samo zato da bi se snimile, pa da million pratilaca može da vidi kako se one belosvetski za “sve pare” zabavljaju.

Da crknu od muke ako im mater još uvek reže sok u tetrapaku sa nožem i sipa u čaše od debelog kristala.

Da crknu od muke sve one devojčice i devojke što kada bi skupile 12 maminih i tatinih plata ne bi imale dovoljno da bace u vazduh, iznad glava.

Nek crknu od muke svi koji nemaju da prodaju polovne Šanelove patike, već imaju samo one “obične” koje ni Crveni krst zbog rupe kraj đona više ne zna da li da primi.

Nek crknu od muke svi koji ne žive luksuz, jer luksuz je danas “must have”.
…
Slušaj ‘vamo, ako ovo čitaš:

“Must have” je da odmah shvatiš da je sve to glupost.

Kako znam?

Vidi, ja svoje brodarice što mi tata kupio na Najlonu jedne subote, crne sa oker gumenim đonom nikada ne bih prodala. Ni za 600 evra. Možda nisu “luksuzne”, ali za mene imaju vrednost, onu najvažniju, sentimentalnu.

Nisam bacala novac u vis na proslavama bilo čijeg rođendana, zato se danas moja sreća njime ni ne meri.

Nerviralo me ja kada me ja mama izvlačila iz vode i tatinim češljem zalizivala kosu u stranu da budem lepa na fotografiji pored magarca.

Danas mi je ta fotografija jedna od najdražih, a i naučila sam da je ponekad sasvim dovoljno da šiške gurnem u stranu i malo ih zaližem da sebi budem lepa.

Nisam posećivala luksuzna mesta, ali su sva ona mesta koja sam posećivala za mene danas luksuzna.

Klupa na kojoj sam se prvi put poljubila, diskoteka u podrumu gde sam đuskala, tribine košarkaškog terena gde sam ‘vatala signal za mobilni telefon, požarne stepenice Studentskog doma na kojima sam volela i patila, ulica Đure Đakovića u kojoj sam preskakala lastiš i na štulama hodala, zid stare obrušene kuće na koji sam se sa budućim mužem naslonila…

Najvrednije stvari nemaju cenu, čak ni kada se obore jer su polovne na “samo 120 evra”.