zemlja meda
Film Magazin

Šta je holivudska slava donela Hatidži Muratovoj, nad čijom smo tužnom sudbinom svi plakali

Fenomenalan dokumentarac Ljube Stefanova i Tamare Kotevske „Zemlja meda“ bio je nominovan za ovogodišnju nagradu Oskar, u kategoriji za najbolji strani film.

Makedonsko remek-delo nije osvojilo zlatni kipić, ali kao da jeste…

Neosvajanje prestižne nagrade ni najmanje ne umanjuje snagu, ljubav i pobedu karaktera, koju ovaj uradak isijava snažnije nego što „zlatno sunce sja“, tamo gde je Makedonija, kako peva Dado Topić.

Karakter glavne protagonistkinje filma Hatidže Muratove toliko je dojmljiv, toliko nadrealan i svetački u ovom sebičnom, konzumerističkom vremenu, da su je valjda svi po završetku filma zaželeli, da su mogli, zagrliti, poljubiti, čuti gde je danas i živi li još uvek, nakon neočekivane slave koja je stigla i nju i autore filma, u istom kamenom kućerku bez struje, vode i ikakvih civilizacijskih tekovina.

Novinari portala balkans.aljazeera.net pronašli su Hatidže Muratovu i posetili je u makedonskom selu Durfulija, gde je nedavno kupila kuću novcem kojeg je zaradila učešćem u filmu.

Kako pišu, neposredna, otvorena i optimistična, Hatidže im je s radošću pokazala novu kuću i nameštaj, koji su joj kupili autori filma, sretna što će u boljim uslovima nastaviti svoj život.

Novinarka piše kako im je, kad su stigli u njeno dvorište, zapalila vatru, na žaru skuvala kavu i zasladila je medom divljih pčela, piše 6uka.

Upitana kako su je uopšte filmaši otkrili, Hatidže je ispričala:

„Dronom su snimali prostor oko mog sela, pored reke Bregalnice, tražili su ljude koji na tradicionalan način čuvaju pčele. Čuli su za mene i krenuli me tražiti običnim kolima, pa su zbog lošeg puta zaglavili na sredini i vratili se nazad.

Vratili su se ponovno na proleće 2015. godine, snimali pčele, košnice, selo, malo sam im pričala o pčelarenju i oni su otišli. I vratili se opet nakon godinu dana.

Kažu: Snimaćemo, ‘ajde da odaberemo šta ćeš nositi. Ja sam izvadila moju odeću: suknju, crne čarape, opanke i šamiju i žutu košulju.

Prvo smo snimali jednom nedeljno, zatim je ekipa počela češće dolaziti. Ni oni nisu verovali da ćemo uspeti napraviti film, a ja sam osećala da hoćemo, osećala sam ljubav, ali im nisam ništa govorila.

Na početku su imali novca samo za pola godine snimanja, ali kasnije su našli još i nastavili raditi. U šali su mi govorili: ‘Atidže, nemoj nas ostaviti na sredini filma! Ohrabrivala sam ih: Nemojte brinuti, idemo do kraja!“.

Upitana kad se sa celom pričom dogodilo čudo, kad su shvatili da postižu uspjeh u svetu, Hatidže je ispričala srčano:

„Kad su se javili iz Sundance Film Festivala i tražili da se Zemja meda kod njih prikaže premijerno! Javili su nam ovde u Bekirlije, još smo snimali neke delove filma, bili smo na samom kraju, svi smo skakali od radosti!

Na Sundance Film Festivalu smo osvojili tri nagrade, a meni su prema dogovoru kupili kuću u susednom selu, Dorfuliji. Nikad se nisam nadala da ću imati svoju kuću…“ – priznala je mala, a velika Hatidže Muratova.

Otkrila je i osobito traumatično iskustvo, kad ju je susedov pas pre devet godina izgrizao gotovo do smrti.

„To je pas porodice koja je prikazana u filmu, izgrizao mi je lice i telo, jedva sam preživela. Snagu da nastavim živeti dala mi je moja majka. Bila je teško bolesna i šta bi ona bez mene?

Bila sam na rubu, htela sam sebi oduzeti život, patila sam od užasnih bolova, primala jake lekove. Išla bih u štalu kod krave plakati, nisam htela da me majka gleda takvu…“ – još je jednim detaljem iz svog teškog i ponosnog života Hatidže Muratova dirnula u srce.

Upoznajte arhitekturu filma Parazit, koja ga čini istinskim remek-delom (VIDEO)

covid 19 kontakt desk

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

10 Shares
Share via
Copy link